Branislav Babić Kebra, Obojeni program: Nikad nismo zasjali, ali smo sve vreme bili tu

Naš ovonedeljni sagovornik rođen je 1963. godine u Novom Sadu. Detinjstvo i mladost proveo je u ulici Vere Pavlović na Grbavici, u neposrednoj blizini OŠ "Sonja Marniković", koju je još uvek pohađao kad je osnovao svoj prvi muzički sastav.

Kao osobena autorska ličnost Branislav Babić Kebra se na jugoslovenskoj rok sceni pojavio još u svojim tinejdžerskim godinama, u ulozi pevača i tekstopisca Obojenog programa, alternativnog rok sastava koji bi, da mari za obeležavanje godišnjica, lane proslavio tri i po decenije kontinuiranog rada, i koji punom parom svira i dan-danas.

Ime grada iz kog dolaze, grada koji vole, članovi ovog benda ispisali su na originalan i suptilan način, svojom diskografijom, ali je Novi Sad neraskidivo vezan i za Kebrino kreativno stvaralaštvo van muzičkih okvira, za pisanje – do sad je objavio dve knjige poezije i dva romana – i, sve više, za crtanje.

Uprkos, ili, možda, baš zahvaljujući svom novosadskom kodu, celokupan umetnički opus Branislava Babića prepoznat je i priznat u krugovima "onih što kapiraju" širom bivše Jugoslavije, ali i van njenih nekadašnjih granica, te je tako Obojeni program bio jedan od prvih domaćih sastava čiji su se spotovi emitovali na stanici MTV.

Ipak, Kebra čitav svoj rad nepokolebljivo vezuje za sferu alternativnog, jer tamo, kaže nam u razgovoru, “ima najmanje neukusa”.

Čime si u mladosti prvo počeo da se hraniš – muzikom ili pisanom rečju?

- Privlačilo me je paralelno i jedno i drugo, ali je verovatno prva došla muzika, još u vreme dok sam išao u osnovnu školu. Ali ja to ne bih razdvajao, jer smatram da taj neki estetski fazon ili imaš ili nemaš, a ako ga imaš – onda je svejedno čime se baviš.

Koliko znam, čak i tvoj nadimak ima veze s jednim francuskim strip junakom.

- Nadimak sam dobio pre pojavljivanja tog stripa, ali ga mnogi povezuju s njim, jer je crtani Kebra zanimljiv lik, nosi kožnu jaknu, u rokerskom je fazonu...

Budući da imaš dve godine stariju sestru, koja se takođe bavila muzikom, pretpostavljam da je ona bila ta koja je prva počela da donosi gramofonske ploče u stan porodice Babić?

- Naravno, Bilja i njena ekipa počeli su da slušaju muziku pre moje ekipe, mada smo kasnije svi postali jedno društvo. Doduše, muzikom sam počeo da se bavim pre nje, negde u višim razredima osnovne škole, kad smo počeli da osnivamo prve bendove, ali prve ploče je ona donosila. U to vreme slušali smo Hendrixa, Janis Joplin, Doors, Led Zeppelin, The Who, Simon and Garfunkel, The Allman Brothers Band, Neila Younga, Jamesa Browna, Bowieja, Dylana, Marleyja... ali i T. Rex, glem-rok i slične stvari.

Jesi li, poput mnogih tvojih ispisnika, pratio muzički magazin “Džuboks”?

- Jesam, naravno, pogotovo kad se pojavio pank. Sećam se da sam, recimo, 1977. godine čitao o izlasku prvog albuma Sex Pistolsa, ali se i pre toga pisalo o njima i o toj nekoj novoj energiji koja je došla s pankom.

Slobodan Tišma je, ako me sećanje dobro služi, svojevremeno ispričao da je, čuvši u vožnji kolima Sex Pistolse na radiju, morao da se zaustavi van puta ne bi li došao sebi od uzbuđenja. Postoji li neki sličan momenat kad govorimo o tvom prvom susretu s pankom?

- Tako nešto bi danas bilo nezamislivo, apsolutno nemoguće, ali tad nas je zapljusnuo talas jedne toliko pozitivne energije, da smo s neviđenim nestrpljenjem iščekivali bilo koji novi album. Bilo je to veoma jako uzbuđenje, slušali smo pažljivo te ploče i, s jedne strane, “otkidali”, nismo verovali šta se to dešava. S druge strane, mi smo njih skoz skapirali, potpuno smo se razumeli. Mi smo razmišljali isto kao i oni, i od prvog trenutka smo osećali kao da oni to sviraju baš nama.
Tad je i krenula ta neka energija, i ko je to prepoznao – taj se “primio”. Nisi to mogao ispratiti u fazonu, “Ej, baš ste ludi...”, već je bilo, “Al' ste ludi, hoću i ja da budem takav!”.
Ali to uopšte nije bilo moderno, pank je u to vreme u Novom Sadu slušalo možda sto ljudi. To nije imalo nikakve veze sa modom, već je bilo nešto totalno različito, a svako ko je to prepoznao postajao je apsolutno drugačiji od ostalih, i to je bilo fenomenalno. Naravno, pank je kasnije postao vrlo moderan i sve je otišlo do vraga (smeh).

Na mestu frontmena, pevača, praktično si od samih početaka bavljenja muzikom. Znaš li da sviraš neki instrument?

- Kao klinac sam išao u nižu muzicku školu, gde sam svirao klavir i harmoniku. Naravno, reč je o klasičnoj muzici, i tu školu nisam baš previše voleo i napustio sam je. Zanimljivi su mi razni instrumenti, ali sebe nisam video u njima. Mikrofon, to je to (smeh). 

Nakon pankerskih početaka u bendovima kao što su Abortus i Pankreas, te kratkotrajne saradnje s beogradskom Urbanom gerilom, osnovao si sastav čije je prvobitno ime bilo Program. U to vreme, pank je već postao isuviše skučen žanr za gomilu novih grupa i autora, pa tako i za vas, zar ne?

- Mi smo odmah više ušli u taj nju vejv, nismo nikad svirali kao klasičan pank bend. Pank su, početkom 80-ih godina, počeli da sviraju raznorazni bendovi, došlo je do sveopšteg svaštarenja, i više nam to, u muzičkom smislu, kao žanr, nije predstavljalo izazov, ali pank je u radu Programa i dalje ostao kao način razmišljanja, kao stav. Muzika se, naravno, razvijala, išla u drugim pravcima, ali ta energija, ta iskrenost, to nemanje kompromisa radi nekog užitka – to je suština, to smo zadržali i dan-danas. Svi iz benda smo odrasli na toj muzici i svi tako razmišljamo.

KAKO JE OBOJEN PROGRAM: “Pod imenom Program nismo dugo svirali, možda godinu dana, a to Obojeni dodali smo u međuvremenu, jer smo tu već počeli malo ozbiljnije da razmišljamo, i želeli smo da pokušamo da u tom, programskom smislu obavimo celu stvar, da joj, na neki način, damo autentičnost. U tom trenutku smo možda shvatili da želimo više da se bavimo autorskom muzikom, mada je Obojeni program u životu svirao samo dve obrade, jednu od grupe Boye i pesmu ‘Mongoloid’ od Devo,”  otkriva nam Branislav Babić.

Novosađanima ste se premijerno predstavili u klubu “Bronx”, u Radničkoj ulici. Gde ste još nastupali u to vreme?

- Jedan od prvih koncerata bio je u “Bronxu”, i tamo smo nastupili još najmanje deset puta. Kad god je bila neka svirka, mi bismo pitali, “Je l' možemo i mi?” (smeh). Svirali smo svuda. Kod mene na zgradi, na ulici, po podrumima, apsolutno svuda.

Na vaš debitantski album čekalo se čitavu deceniju, iako ste, u prvoj fazi rada, imali više zapaženih demo snimaka i reputaciju sjajnog koncertnog benda. Učešće na manifestacijama poput “YU Rock Momenta” da i ne pominjemo...

- Izdavačkih ponuda nije bilo, jer je to zvučalo stvarno previše tvrdo za to vreme, nikog to nije interesovalo (smeh). Drugi bendovi su se tada trudili da, u nekom smislu, budu komercijalniji, ali mi o tome nikad nismo razmišljali na taj način. Oduvek smo bili alternativni bend, ali nismo mi hteli da budemo alternativni, nego je jedino u tom prostoru i među tim ljudima, koji su se okupljali oko alternativnog, bilo najmanje neukusa. Jedino tu ljudi nisu bili preambiciozni, nisu bili opterećenim našim istorijskim mitologijama i sličnim stvarima, jedino tu su se ljudi radovali na jedan sasvim drugačiji način i pričali o nekim lepim stvarima, o filmovima, knjigama, muzici... To nas je interesovalo, i tu smo se svi pronašli. U Novom Sadu je postojala stvarno dobra ekipa, okupljena prvenstveno oko muzike, ona nas je sve spojila. A i danas, kad smo svi već u nekim ozbiljnim godinama, još uvek se nekako držimo zajedno, pazimo jedni na druge, na jedan fin, drugarski način.

Kad već pominješ tu gradsku ekipu, zanima me kako si, još kao tinejdžer, počeo da se družiš sa čuvenim novosadskim konceptualistima iz ranih 70-ih, ljudima tada skoro duplo starijim od tebe?   

- Sa Slobodanom Tišmom, Miroslavom Mandićem, Čedom Drčom i čitavom tom ekipom upoznao sam se preko sestre. Oni su bili stariji i od nje, ali je Bilja prva nekako uspostavila kontakt s njima, pa su onda oni počeli da dolaze kod nas, i tako je to krenulo. Oni su tad još uvek bili u nekom hipi fazonu. Na primer, Tišma je, kad sam ga upoznao, imao dugu kosu, ali vrlo brzo su se i Bilja i on ošišali, kao i mnogi drugi (smeh). S njima smo odmah uspostavili dobar odnos. Mi mlađi smo prema njima imali ogroman respekt, a verovatno je i njima, na neki način, prijalo druženje s nama, jer, da nije, ne bi bili u tome, oni su svi pametni ljudi i ne bi radili nešto što im je bezveze. Dobro smo se prepoznali i družili smo se, igrali fudbal – poznate su bile naše utakmice, obično u Limanskom parku ili na Đačkom, gde su igrali mlađi protiv starijih – i to je trajalo godinama. Naravno, nađemo se da igramo fudbal, ali i pričamo o nekim drugim, zanimljivim stvarima. Imali smo, mogu slobodno da kažem, srećno detinjstvo, jer smo živeli u vreme panka i imali tu privilegiju da se družimo sa tako kvalitetnim ljudima.

Prva faza rada benda završena je tvojim odlaskom u JNA. Kako si doživeo to famozno “vraćanje duga domovini”?

- Nisam bio presrećan što sam išao u vojsku, jer je to tada bilo apsolutno gubljenje vremena. Imali smo bend i, umesto da sviramo, ja sam bio u nekom stroju (smeh). Ali okej, u kasarnama su tada postojale biblioteke, i, pošto je bilo slobodnog vremena, moglo se dosta toga pročitati, tako da, na kraju, i nije sve prošlo tako loše (smeh). 

Restartovani Obojeni program počinje s radom sredinom 1985. godine, ovog puta kao trio. Tokom karijere nikad niste imali fiksan broj članova – da li je to bio svestan čin ili je u pitanju bila stvar nužde, zavisna od broja raspoloživih muzičara u gradu?

- Bilo je raznih situacija, ali je uglavnom dolazilo prirodno i zavisilo je od toga s kim smo se družili, ko je bio u ekipi, ko je znao šta da svira. Nismo, recimo, tražili saksofonistu, ali kad smo saznali da Leki (Zoran Lekić) iz grupe Ove sezone vedri tonovi zna da svira saksofon, odmah smo ga pozvali da svira i s nama. Doduše, već dugo u bend nismo uvodili neki egzotičan instrument. Prošla postava, s (Milošem) Romićem na groove box mašini, bila je poslednja stvar koja je malo odudarala od standarda, ali mi smo, manje-više, klasičan rok bend – bubanj, gitara, bas, bas i glas (smeh). Cina, Cana, Ljuba, Bebec i ja.

 ZA SADA BEZ ŽENSKOG VOKALA: “Smatram da u rok muzici mora da postoji bitan prostor i za žene. Ženska suptilnost u roku oduvek mi je bila interesantna. Suzi Quatro, Janis Joplin, Patti Smith, Chrissie Hynde, Debbie Harry… ranije i Ella Fitzgerald, Billie Holiday, kao i mnoge druge žene koje su se pojavljivale u rok muzici, sve to je, u najmanju ruku, bilo vrlo zanimljivo. Zbog toga nam je jedno vreme bilo skroz okej da u bendu imamo pevačicu, a i meni je, na kraju krajeva, lakše kad pored mene peva još neko. Ali sada svi u bendu pevaju – a nisu pevačice (smeh) – tako da u ovom trenutku za ženskim vokalom nema potrebe. Što ne znači da nam u nekom trenutku neće pasti na pamet da se vratimo na tako nešto,” kaže Kebra, lider benda sastavljenog (trenutno) od pet muškaraca.

Koliko ste, kao bend u usponu, pa još sa izdavačem u Zagrebu, na svojim leđima osetili raspad Jugoslavije i sve ono što je usledilo nakon toga, uključujući i smanjenje tržišta? Koliko vas je to hendikepiralo u karijeri?

- Takav ozbiljan zemljotres u državi morao je da pogodi svakog normalnog čoveka koji se bavio bilo čim. To nije pogodilo samo one koji nisu ništa radili, one koji nisu znali šta će sa sobom. Njima je sve to bilo idealno, preokrenuli su situaciju i od tada su oni glavni frajeri, a svi do tada normalni nisu (smeh). Ali to je prosto tako, ne mislim da smo mi ni manje ni više pogođeni od bilo kog drugog ko se ovde bavi nekim poslom. Naša fudbalska liga je, naravno, mnogo lošija u odnosu na ligu Jugoslavije, jer što si manji i što manju konkurenciju imaš, imaćeš i manje kvalitetan proizvod.
Svi ti događaji s početka devedesetih nepovoljno su uticali na dalji razvoj benda i sve se brzo svelo na lokalni pašaluk. Ali, šta smo drugo imali kao mogućnost? Prihvatiš situaciju i gledaš šta ćeš dalje.

Koliko znam, vi ste tek po raspadu Jugoslavije prvi put svirali južnije od Beograda.

- Mi smo do tada uglavnom egzistirali na relaciji Beograd-Zagreb-Ljubljana i to je bilo super, ali je u jednom trenutku postalo toliko super, mislim na čitavo to vreme, da je raspad zemlje morao da se desi. Mi – ne samo Srbija već sve bivše jugoslovenske republike – prosto nismo civilizacijski bili dorasli tom vremenu i tim dešavanjima, nismo imali kapaciteta da to uradimo na neki bolji način, i otišli smo mnogo godina unazad. Mislim da će nam, u mentalnom smislu, trebati još dosta godina da dođemo sebi.

Učestvovali ste na brojnim antiratnim manifestacijama, kao i na koncertima protiv režima Slobodana Miloševića. Jesi li imao velika očekivanja od petog oktobra ili si smenu vlasti u Srbiji 2000. godine dočekao sa skepsom?

- Tada, naravno, niko nije znao šta će biti posle, ali to je prosto bilo nephodno da se desi, da, ako ništa drugo, vidimo šta će se dogoditi sa ovom državom nakon Miloševića. Očekivanja su bila velika, nadanja takođe, ali nije se desilo bog zna šta. S druge strane, ne mogu reći da se ništa nije desilo, jer da nije bilo petog oktobra, ko zna… Mi smo petog oktobra svirali u Sarajevu, i kad smo, u povratku, prelazili našu granicu, na prelazu nije bilo ni jednog graničara, ni jednog policajca, carinika. U Srbiji je vladala tolika neizvesnost da nikog nije bilo na graničnom prelazu. Sa situacijom u zemlji bili smo upoznati tek sutradan. Ali sada se stvari ovde dešavaju na dnevnom nivou, tako da je nešto što se desilo pre deset i više godina danas krajnje nebitno.

NOVOSADSKI “GRAD” KAO PREDGRUPA AC/DC: “Kao klinac, bavio sam se i novinarstvom, u ‘Glasu omladine’. Pokojni Pera Telarov i ja imali smo rubriku gde smo taaako lupetali svašta (smeh)… Imam sve to sačuvano. Na primer, najavljujemo turneju AC/DC po Jugoslaviji i sve izmišljamo, jer urednik ‘Glasa’ pojma nema o muzici, niti znaju svi koji tu rade, i onda smo se baš nalupetali. Pisali smo u stilu, ‘AC/DC su kao predgrupu pozvali poznatu novosadsku grupu Grad…’, a onda su krenuli da se javljaju ljudi iz cele zemlje, neverovatno. A mi to napišemo, odemo posle u Muzičku omladinu, svi čitamo i umiremo od smeha,” priseća se naš sagovornik svojih iskustava iz osamdesetih.

 Novi Sad odskora i zvanično ima Prolaz Pekinške patke. Kako si gledao na rad tog benda?

- Pekinšku patku sam slušao dok sam bio klinac, ali dosta brzo mi je to postalo suviše komercijalno. Uostalom, verovatno su i zbog toga dobili taj prolaz. Ne razumem se u te stvari oko tih prolaza, niti me, iskreno, to zanima.

Pratiš li još uvek rad muzičara koje si obožavao u mladosti? Mnogi od njih aktivni su i dan-danas.

- Bavim se poslom koji zahteva da sve to pratim. Naravno, danas je to mnogo lakše, jer sam uspostavio neki sistem vrednosti, pa mi ne treba mnogo vremena da procenim da li nešto valja ili ne. Ima mnogo odličnih bendova, kako novih, tako i onih starih, ponovo okupljenih, poput meni dragih Pop Group.
Muzika je postala skroz druga stvar od kad imamo Internet. On nam danas omogućava da se mnogo brže i lakše informišemo, ali, s druge strane, više nema maštanja, nema tog nemira koji preti da preraste u nešto kreativno, i sve je nekako ogoljeno. A ponuda je prevelika, i, ako nemaš sopstveni sistem vrednosti, onda si u problemu. Gledam na Fejsbuku šta ljudi slušaju, kako mešaju i ovo i ono, i prosto vidiš da malo toga kapiraju. Svi su, kao, u muzici ali na prste jedne ruke možeš nabrojati one koji nešto od toga i razumeju. Tako živimo, ljude ne zanima sadržaj već samo forma, samo formalno (smeh).

Uz Exit si bio gotovo od samih njegovih početaka. Koliko se taj festival promenio tokom godina i koliko ti danas znači?

- Exit je u jednom trenutku bio jako bitan događaj za grad, pa i za zemlju, bio je mnogo više od festivala. Međutim, vremena su se promenila, promenili su se i neki ljudi, i to prosto više nema taj značaj. Ove godine sam bio na Exitu posle nekoliko godina odsustvovanja, nije kao što je nekada bilo, ali je bolje da postoji nego da ne postoji. Ipak je to muzički festival, a sve što ima veze sa muzikom ima i moju podršku. Dobro, ne baš sve (smeh).

ANARHIJA NA ĐAVI: “Sećam se da su na Exitu mnogi bili oduševljeni nastupom Pekinške Patke, dok su na Pistolse uglavnom negodovali. Ali meni je njihov koncert bio fenomenalan. Dobili smo originalnu postavu, s Glenom Matlockom, i, što se mene tiče, u Novom Sadu više ništa ne mora da se desi. Stvar je završena, najvažniji bend je bio tu. Još samo nekako da ubedimo Johnnyja da dođe u Novi Sad sa Public Image, i to je to (smeh),” priseća se naš sagovornik događaja iz 2008. godine

Poslednjih godina, pored rada u bendu, dosta si angažovan i kao likovnjak, a tu je uvek i pisanje stihova i, povremeno, proze. U kojem od ova tri kreativna programa se osećaš najudobnije?

- Crtanje je komunikativnija delatnost od bavljenja muzikom, jer se, kao alternativni bend, obraćamo nekom užem profilu ljudi, koji jesu sjajni ali ih nema baš nešto mnogo. Ovo nije sredina za takvu vrstu razmišljanja, muzika se doživljava isključivo kao zabava, a ne kao stvaralaštvo i zato se moraš baviti raznim stvarima da bi mogao da se baviš i onim stvarima koje najviše voliš. Najviše volim da se bavim muzikom, ali su i sve druge stvari koje radim vrlo kompatibilne s njom. Pisanje je, u tekstualnom smislu, sastavni deo muzike Obojenog programa, dok je crtanje neki vizuelni identitet, svakog dana nova slika, nova priča… Meni je sve to isprepleteno, povezano, i dobro se osećam u svemu tome.

Ali barem jedan kreativni ventil moraš imati u svakom trenutku, rekao bih.

- Problem je u tome što sam pomalo workaholic. Volim to čime se bavim, pa mi to nijednog trenutka ne pada teško, dosadno mi je kad ništa ne radim. Zbog toga sam shvatio da treba da se bavim raznim stvarima kako mi nikad ne bi bilo dosadno.
Crtam svakodnevno, u poslednje tri godine. Crteže objavljujem na svojoj Fejsbuk stranici i imam oko 1.000 radova. Crtanje mi oduzima mnogo vremena, jer nisam preterano vešt crtač, pa mi je potrebno više truda da bih došao do nečega. Takođe, volim da ne radim na brzinu, da postoji neki period stvaranja, da ja to gledam, analiziram. Vreme ti treba za razne stvari. Čak i kad se čini da ništa ne radiš, ti, u stvari, i tada radiš (smeh). 

Možeš li da proceniš koliko godina ima prosečan posetilac koncerta Obojenog programa? Mnogi vas prate već decenijama, ali rekao bih da ste privlačni i mlađim generacijama.

- Gledao sam malo statistiku na našoj Fejsbuk stranici i zaključio da je prosek godina ljudi koji prate naš rad definitivno mnogo niži od proseka godina članova benda, i to je super, ali je super i što nam dolaze i oni stariji. Mnoge su generacije odrastale slušajući našu muziku. 

Jedan ste od retkih novosadskih bendova iz 80-ih koji kontinuriano svira decenijama, niste samo nakratko zasjali i ugasili se, poput Lune, Grada…

- Mi nikad nismo zasjali, ali smo sve vreme bili tu. Nikad nismo želeli da budemo nešto ekstra, jer samim tim što se bavimo muzikom kakvom se bavimo, jasno je da tu ne može biti nikakvih megalomanskih ambicija i sličnih stvari. To nas, naprosto, ne interesuje i najbolje se osećamo kad sviramo u klubovima, gde postoji neka intimna atmosfera, gde može da dođe do te razmene pozitivne energije. Prisutni smo na sceni preko 30 godina i uvek smo, kad se pravi neki zaključak o domaćoj muzici, tu negde, nikad nismo na vrhu, niti nas zanima da tamo budemo, ali nas ima. Prisutni smo onoliko koliko treba da budemo prisutni da bi to što radimo bilo i održivo.

Iako iza sebe imate osam studijskih albuma, vaši koncerti nikad ne traju previše dugo, i uvek se neko iz publike oseti “oštećenim” jer nije čuo svoju omiljenu pesmu.

- Teško je ugoditi publici (smeh). Fanovi bi voleli da to, naravno, traje što duže, a mi mislimo da koncert treba da traje onoliko vremena koliko je potrebno da sebe predstaviš u najboljem svetlu. Naši koncerti uglavnom traju između sat i sat i po, mislim da je to sasvim dovoljno.

Na koji način održavaš kondiciju za nastupe? Baviš li se nekom vrstom rekreacije?

- Za mene je proba mnogo više od nekog fitnesa, mnogo više od bilo kakve fizičke rekreacije. Dva, tri sata si kao u nekom intenzivnom planetarijumu, a pritom još i pevaš. Ali to je super, ja se dobro osećam. Svi se dobro osećamo. A dokle god je nama dobro, sve ovo ima smisla. 

NA PROGRAMU OVIH DANA: Video-spot za pesmu “Danas će se desiti nešto lepo“, koji je u vreme našeg razgovora s Kebrom bio “skoro gotov“, zvanično je objavljen 5. decembra na Jutjub kanalu grupe. Kad su koncerti u pitanju, Obojeni program će pred Novosađanima nastupiti 24. decembra, u klubu “The Quarter”, a priliku da ih vide uživo imaće ovog meseca i Beograđani (10. decembar, “Elektropionir”), kao i Zrenjaninci (16. decembar, “Vinyl Bassic”). Više informacija potražite na Fejsbuk stranici benda.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-portreti Branislava Babića: Aleksandar Jovanović