Aleksandar Popov Dr Pop: U Atheist rapu ima autocenzure, ali to je zbog dobrog ukusa

Dr Pop se prvi put popeo na scenu daleke 1988. godine, na poziv Ramba Amadeusa, i otad ne silazi sa bine čak ni kad na nozi nosi longetu. Odlazak u vojsku pomrsio mu je snove o akademskoj karijeri, pa sad mora da bude umetnik. Nesuđeni mašinac, po potrebi predavač engleskog jezika i šetač psa Pikija, postavlja visoke standarde u podizanju atmosfere na koncertima.

Podstakli smo Aleksandra Popova da se osvrne na same početke svoje muzičke karijere. Pričali smo o (auto)cenzuri, staroj i novoj publici, kao i o planovima Atheista. U nastavku prenosimo produkt tog ugodnog ćaskanja. 

Atheisti su vrlo aktivni još od samog osnivanja benda. To znači da neke pesme izvodite dugi niz godina u kontinuitetu. Da li se ikad desilo da vam dosadi izvođenje neke starije stvari, na koju, po pravilu, publika dobro reaguje?

- To se redovno dešava. Zato mi imamo napravljen spisak i sviramo po spisku. A kad sviramo bis, izlazimo po nekoliko puta, sve dok članovi benda ili publika ne popadaju. Retko kad se desi da neko traži neku pesmu, a da je mi baš nikako ne sviramo. Monotoniju razbijamo improvizacijom. Kako su tekstovi dugački i ima ih puno, u jednom momentu omaši se neki red ili se izgovori drugačije ili, jednostavno, preskoči. A i ovi u bendu što sviraju, garant i oni nešto novo unesu, ali to se slabije primeti.

Kako je izgledalo tvoje životarenje u Novom Sadu pre Atheista? Čime si se bavio?

- Pre Atheista sam išao u školu i u tome bio prilično dobar. Kad sam završio srednju, zeznuli su me i poslali u vojsku. Bio sam poslednja generacija koja je služila 15 meseci. Tada smo mislili da je fakultet ne znam kakvo čudo. Prvog avgusta ‘85. otišao sam u vojsku, a 12. septembra ’86. sam se vratio. Ta vojska mi je poremetila do tad odlično učenje. Onda sam krenuo da studiram. Krenuo sam na Mašinski fakultet i video da to iziskuje jako puno rada, veliko odricanje i ništa drugo. Ceo dan predavanja i vežbe. Kad dođeš kući treba da crtaš, a kad onda da ideš u grad? Onda sam se prebacio na Višu ekonomsku komercijalnu školu, danas Viša poslovna, i super mi je išlo. Kad sam stigao do kraja druge godine u junu, onda su nam pohapsili sve profesore. Dogurao sam do apsolventskog staža, pa sam stao. Poslednji ispit koji sam dao bila je geografija i položio sam je sa desetkom. Posle toga nisam išao više, da ne kvarim. Onda je krenula priča sa Atheistima.

Kako se skontala ekipa?

- Radule i ja smo bili komšije u detinjstvu, živeli smo s ove strane Katoličkog groblja, u soliteru, s tim što sam ja otišao pred kraj svog trećeg razreda. Znali smo se iz grada. Posećivali smo iste koncerte. I on je išao u srednju elektro kao i ja. Ja sam jedno vreme recitovao svoje bolesne pesme dok su ovi bendovi svirali u staroj elektro školi, danas ekonomskoj, na Trgu mladenaca. Pećinko i ja prvi put smo izašli na binu 29. novembra 1988. godine. Rambo je svirao na Mašincu. On je ustvari zvao da se neko popne kod njih na scenu. Onda sam se ja javio, a ovaj kao nije hteo, pa su ga ljudi izneli na binu. Bilo nam je baš strava i odmah smo bili u fazonu – mi ćemo praviti bend. Da je to bilo do mene, ništa ne bi bilo. Diša, drugar koji je sad u Kanadi, i Pećinko išli su kod Raduleta da ga bare da uđe u bend. Pećinko i ja sami, dva MC-ja (to se tad nije tako zvalo), u to vreme nismo mogli ništa bez benda, samo da se uhvatimo za uši i da se glupiramo. Nama je trebao bend. Onda smo mi rešili da ćapimo ceo bend Fluorel Tačkaš, jer je tako bilo jednostavnije. Jednom smo čak pravili koncert u bašti beogradskog KST-a, gde su svirali i Atheisti i Fluorel Tačkaš kao predgrupa. Prvo su oni svirali svoje pesme, pa smo se onda nas dvojica popeli na binu i nastavili. To je bilo 1995. godine.

Kad se osvrneš unazad i sagledaš evoluciju benda od prvog albuma do “Uberlaufa”, koje trenutke bi izdvojio kao najsvetlije u muzičkoj karijeri?

- Sve nam je svetlo. Ja sam ponosan na to što nas ljudi prate po svirkama. Jedno 15-20 njih, koje redovno viđamo u prvim redovima, ipak se nije kloniralo nego idu i putuju. Odeš u London u “Barfly” u Camdenu da sviraš, vidiš garija i devojku iz Beograda u prvom redu. Ja, kao, jeste li ludi, otkud vi tu, a oni su bili u fazonu – Atheisti u Londonu, to je neprocenjivo, seli na avion i došli na svirku. Neverovatno. I ja sam kao mlad obilazio Rambove koncerte. I Zlatko (Bardun, menadžer Atheista – prim. aut.) je išao sa mnom. Pa sam onda išao na Gobline, Džukele...

Priča se da si jednom prilikom otišao kod berbera s pločom britanske grupe The Specials, kako bi te ošišao po uzoru na njihovog pevača. Koji bendovi, albumi ili pesme su najviše uticali ne samo na tvoje poimanje estetike i formiranje imidža, nego i na izgradnju muzičke filozofije?

- Jesam li išao kod Žike? Jesam. U pitanju je bio prvi album Specialsa, gde je Tery Hall kratko ošišan. Odnesem Žiki ploču na Liman 3, on sa dva metra gleda, kao – da, da, znam – to je na kratko. Što se tiče muzičkih uticaja sa naših prostora, to je bila ploča bosanske grupe Cod. Slušao sam novi talas, i strani i domaći, pank, ska, nju vejv...

Kako vidiš novosadsku muzičku scenu? Postoji li neka grupa koja ti je naročito zapala "za uho"?

- To bolje da si pitala Raduleta. On to više prati. Ja šta nabodem, nabodem. Da mi Dući nije rekao za Deep Steady, ne bih imao pojma. Od tad ih stalno hvalim. Ne stižem na sve svirke, naročito ako počinju kasno. Tu su deca, žena, pas, dok ja to sve iservisiram, ne stignem.

Tvoja supruga drži školu stranih jezika. Da li bi se i sam okušao u pedagoškom radu?

- Jedno vreme sam tamo podučavao najmlađu decu. Sad to više ne stižem da radim. Ali imao sam svoje oprobane metode. Govorio sam kao Paja Patak, jer to raskravi decu i onda hoće da uče. Igrali smo se, bilo je uvek veselo. Deca kad rade kroz igru ne shvataju da rade, a upijaju kao sunđeri. Klinci u školici se uvek obraduju kad samo tako banem.

KLINCI GOVORE SVOJIM JEZIKOM: “Oni imaju po 10 godina. Muzika ih ne zanima toliko. Imaju neki svoj jezik. Ponekad me vide na TV-u, pa im bude drago, ili čuju od drugara iz razreda, pa ih nekad zainteresuje da vide šta se tu radi. Za sad imaju neke svoje sfere interesovanja,” upoznaje nas Aleksandar sa svojim blizancima, devojčicom i dečakom.

Budući da u našoj zemlji retko ko može živeti od muzike, gde crpite pokretački motiv za dalje stvaralaštvo?

- Bilo bi dobro da radiš još nešto drugo. A opet, ako si ovoliko duboko u muzici koliko smo mi, da moraš da probaš dva puta nedeljno po više sati (što obično bude u radno vreme), da dobar deo vikenda odlazi na svirke, onda teško možeš da radiš nešto drugo. Kao što rekoh, radio sam kao predavač engleskog jezika u školi. Ko zna, možda ću to i ponovo raditi. Hoću malo više da kuvam nego što kuvam, pa da to okačim na internet da ljudi vide kako to ja ne znam raditi.

Prepoznatljivi ste po izuzetno duhovitim tekstovima iz kojih, kada se zagrebe ispod rečeničnih sklopova, vrišti primesa ironije kao i otpor prema svemu malignom u društvu. Ko se najčešće nalazi u ulozi stihoklepca?

- Pa, u početku smo Pećinko i ja pisali više od svih ostalih. Onda su krenuli Radule i Leki, i sad oni najviše pišu. Ja duže vremena nisam napisao ništa čime bih bio u potpunosti zadovoljan, ali ću se ubuduće truditi da se više angažujem na tom polju.

Mediji u poslednje vreme pokušavaju da proture priču o idiličnoj slici države u kojoj nema cenzure, gde svako može naglas izneti vlastiti stav bez ikakve bojazni da će na neki način biti sankcionisan. Koliko je takva slika realna? Ko u vašem slučaju kroji granice?

- Čisto sumnjam da ne postoji cenzura. Mi, na primer, imamo autocenzuru u bendu. To radimo pre svega zbog dobrog ukusa. Ako se nešto ne sviđa nama samima, onda to ne može da prođe. Mi ne pravimo 12 albuma u 14 godina, pa da na svakom ima po dve dobre pesme, a ostalo da bude bezveze, nego mi dok nismo zadovoljni svakom, ništa ne izbacujemo. Zbog toga imamo 120 stvari, a ne 350. Jedina prava cenzura bila je na trećem albumu “Metak u glavu”. Tada je bilo nezgodno vreme da u tekstu stoji nešto poput, “psihopate drže u rukama sve konce, svi političari sveta su mafijaši, svaki od njih je zaslužio bar jedan... s osmehom se pitam kome će sledeći metak u glavu…”. Uživo je tad jesmo svirali, al’ da li smo posle toga – nemam pojma, ne sećam se.

Na koji način privlačite novu publiku? Koristite li nove tehnologije i kanale komunikacije u te svrhe?

- Tu smo malo zaostali, ako smem tako reći. Mene je Dules jednom ubedio – na granici s Kosovom, kad smo se pred nastup zadržali duže nego što je trebalo – da javimo ljudima na Tviteru, da ne misle da nećemo da dođemo, da im poručimo da čekaju. Ja sam tako otvorio taj nalog i do pre mesec dva do nastupa u Zemunu nisam se oglašavao. Odlepio nam se znak, pa sam ja obavestio fanove kako sada izgleda novi, skupljeni znak (smeh). Fejsbuk nemam, mejl da koristim znam. Prate nas i stari i novi. Imamo četrdesetak svirki godišnje. Možda ih ove godine bude i više, zbog Nemačke. Već 10, 11 godina to nam je standard. Kad smo mi kretali bilo je tehnike manje ali mesta više. Sad je obratno. Emisija ni od korova. Ko ne gleda Jutjub – ništa. 

"TRABANT" I "WARTBURG" PONOVO U DOMOVINI: “Najpre idemo u Pulu, pa u Šabac, a onda u Orahovicu. Nakon toga imamo malu pauzu, a onda nastupamo u Kraljevu, Nišu i na Janjskim otocima pored Šipova. Treba da izađe spot za pesmu “Odoh ja u cvrčke”, snimljen početkom leta. Čekaju nas i Beč i turneja po Nemačkoj, što će trajati 18-20 dana. Do kraja godine bi valjalo da bude još jedan spot. Dogodine planiramo još jedno izdanje. Možda je prerano za nas, jer smo navikli fanove na 3-4 godine razmaka, ali videćemo…” –  najavljuje nam Pope planove Atheist Rapa.

Postoji li neki kutak u Novom Sadu za koji si naročito vezan, gde voliš da svratiš i s vremena na vreme napuniš baterije?

- Jako dugo nisam nigde izlazio osim na ulicu, u park, kafanu, pored Dunava. Sviđa mi se da svratim u “Pub” jer je jako dobra kafana. Tamo i pre podne i uveče ima ljudi. Ne idem tamo zbog muzike i ne znam šta se tamo sluša. Ranije sam svaki dan izlazio u “Grafite” i “Žutu kuću”. Tamo smo visili kao da je naša kuća, a ne žuta. Volim da odem na svirke koje počinju ranije. Ovo što je kasnije, to ne vredi za mene više. Imam kera Pikija, pa volim da ga šetam. Volim parkove.

Šta Novom Sadu prema tvom mišljenju nedostaje?

- Stavio bih semafore i gde ih nema, radi veće bezbednosti pešaka. Svaki neispravan autobus bih menjao, da se smanji garež iz auspuha. Napravio bih most koji je davno zamišljen, na Bocke što ide, jer bi mi i Rakovac i Vrdnik bili bliži. Više biciklističkih staza bih uradio. Glupo je da grad koji je ravan nema više biciklisitičkih staza. Ne bi bilo loše da Novi Sad ima i više parkova.

Šta bi poručio čitaocima našeg portala?

- Apelujemo na ljude da budu dobri i fini da se ponašaju kako treba, da ne prave probleme ni sebi ni drugima. Ako mogu da ubede i komšiju i porodicu, utoliko bolje.

Tekst: Katarina Trifunović
Foto-portreti: Aleksandar Jovanović
Fotografije Atheist Rapa: Radovan Ristić, Gabriel Radatović