Peđa Vranešević: Tito, Partija – prava demokratija!

Našeg ovonedeljnog sagovornika u rubrici Gradske face većina ljubitelja muzike sa eks-jugoslovenskog prostora pamti prvenstveno kao lidera novosadske grupe Laboratorija zvuka, koju je s bratom Batom (Mladen Vranešević, preminuo 2006. godine) osnovao pre skoro četiri decenije, i s kojom je snimio antologijske albume domaćeg roka – "Telo", "Duboko u tebi" i "Nevinost".

Manje je, pak, poznato da je Predrag Peđa Vranešević (rođen 27. maja 1946. u Novom Sadu) tokom svoje plodne karijere – sâm ili kroz kreativnu saradnju s bratom – snimio muziku za preko stotinu pozorišnih predstava i više od dve stotine filmova i TV serija. Tokom studija athitekture u Beogradu, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, bio je i član bit sastava The Best Nothing, koji je imao tu čast da nastupi na prvoj beogradskoj Gitarijadi, održanoj na Sajmištu, a po povratku u Novi Sad radio je kao filmski kritičar u studentskom listu “Index”, te kao filmski urednik na Tribini mladih. Paralelno s muzikom, bavio se i konceptualnom umetnošću u grupi KOD, s kojom je nastupio na Sedmom bijenalu mladih umetnika u Parizu (1971). Svakako vredni pomena jesu i pet nastupa u londonskom teatru Instituta savremenih umetnosti, u avgustu 1984. godine, gde je izveo svoj muzičko-scenski spektakl “Uzjahati konje Svetog Marka”.

Na početku decenije koju upravo "trošimo", Peđa je za snimanje tzv. slet-opere “Nema zemlja” okupio grupu PVC Pop And The Red Black Gang of Four, s kojom je i nastupio na praizvođenjima opere u Beogradu i Novom Sadu, 2011. godine,

Ipak, pre zvaničnog početka razgovora o svom višedecenijskom delovanju u svetu umetnosti, ovaj 70-godišnjak krepkog i lucidnog uma prvo nam otkriva zbog čega je izrazio želju da intervju koji sledi bude objavljen upravo pod sloganom “Tito, Partija – prava demokratija”…

- Zašto naslov “Tito, Partija – prava demokratija”? Zato što u vreme Druga Tita i Partije umetnik nije morao da se ponižava i da ide unaokolo da moljaka. Ljudi su cenili umetnička dela. Da će Titovo doba ostati zapamćeno kao Periklovo doba kulture južnih Slovena, izjavio je naš  poznati reditelj Živojin Pavlović. On nije bio nikakav “državni” umetnik, naprotiv, bio je začetnik “crnog talasa” u jugoslovenskom filmu. Njegova trilogija – “Buđenje pacova”, “Kad budem mrtav i beo” i “Zaseda” – to su crno-beli filmovi koji tako udaraju da je to strava, u svakom smislu. Taj čovek je to izjavio.

Ja, koji sam isto bio progonjen od strane režima – istina, godinu dana nakon Titove smrti – potpuno se slažem sa njim da to jeste bilo zlatno doba. Tada su napravljeni i “Rani radovi” Želimira Žilnika, Saša Petrović je snimio “Skupljače perja”, Dušan Makavejev je snimio “W.R. – Misterije organizma”... To jeste bilo zabranjivano, ali je i prikazivano po svetu, a “Neoplanta film”, koja je proizvela “W.R. – Misterije organizma”, dobijala je pozamašne tantijeme od tih inostranih projekcija. Bila je i projekcija u “Areni”, SUBNOR ju je sazvao, kao, “pobunili su se borci”. To je Želimir Žilnik duhovito prokomentarisao, “Naravno da su pobunili, kad u filmu postoji poziv na revoluciju, a oni su ljudi već zašli u godine, pa je seksualna revolucija jedina revolucija u kojoj oni ne mogu da ispale ni jedan metak”.

Hajde da se, za zvanični početak intervjua, vratimo barem šest decenija unazad, u pedesete godine prošlog veka. Kako ste se inficirali muzičkim virusom? Kakva muzika vas je okruživala u detinjstvu? Šta se u vreme pojave Elvisa Prislija i ostalih rokenrol pionira moglo čuti na našim radio-stanicama?

- Otac mi je skrenuo pažnju da se na Radio Beogradu – od pola pet do pet sati, u vreme dok idu reklame – pušta rok muzika. To je bilo još tokom pedesetih godina. Nedavno sam gledao britanski film “The Boat That Rocked”, gde se kaže da je na BBC-ju, 1963. godine, dnevno bilo dozvoljeno samo 45 minuta rok muzike, ne više! Kasnije se pojavio i Nikola Nešković, čija je emisija “Prijatelji zvezda” trajala tri sata, kao i voditelj Nikola Karaklajić, koji je bio šahista, putovao je po svetu i donosio ploče koje je puštao u svojoj emisiji, takođe tročasovnoj.

Ploče, singlice, u Novom Sadu je prodavao izvesni Čaka, a prezivao se Divild ili tako nekako, imao je polunemačko prezime i neke veze s Nemačkom. Stajao je ispred apoteke “Bulevar” i tu je valjao singlice. Krajem pedesetih ili početkom šezdesetih, natentao sam oca – koji je, kao istoričar, išao u arhive u Beč – da mi kupi jednu singlicu. Psovao mi je sve po spisku, kaže, “Pa ovo mi je najskuplje što sam platio u Beču!”. U pitanju je bila ploča Tomija Stila “Tallahasie Lassie“, iliti – “Djevojka iz Talahasija”. 

Kod kuće smo imali Grundigov magnetofon, i ja sam, pomoću trika, kada bih, recimo, izvršio snimanje klavira – pošto je magnetofon imao četiri kanala – stavljao papir na glavu za brisanje, tako da bi mi ostao onaj prvi snimak, a nasnimio bih gitaru. Moj teča Rajko išao je nekim poslom u Afriku i doneo mi je pravi afrički bubanj. Dakle, imao sam klavir, gitaru, bubanj i sve vreme sam pevao, i tako sam, zapravo, i počeo da snimam. To je bilo pre šezdesetih godina.

A 1962. godine, moja majka je zamolila moju sestru od tetke Veru Čabak, da mi u Londonu, gde je ova bila na specijalizaciji, nađe nekog pen frienda, pošto sam u školi učio nemački. Tako sam počeo da se dopisujem sa Englezom Martinom Vilisonom, koji je bio stariji od mene i ne znam je li danas uopšte živ, niti šta se s njim događa. On je 1962. došao u Pakoštane, kod Biograda na moru, pa smo nas dvojica obišli Zadar, Šibenik, Split i Dubrovnik, ali smo otišli i na Kosovo, da vidi Pećku partijaršiju, Visoke Dečane, jer je moj otac insistirao na tome. On je, kao istoričar, želeo da se reprezentujemo u najboljem izdanju.

- Moj prijatelj Martin bio je levičar, pripadao je Mladim socijalistima, podmlatku Laburista, i, prilikom mog prvog boravka u Engleskoj,  s njim sam išao na prve demonstracije. Pitam ga, “Ima l' kod vas komunista?”, a on kaže, “Ima jedan. Koliko znamo, povezan je sa ćelijom iz Birmingema”.

Jednom sam ga namolio da odemo da pogledamo neki bend koji je svirao poput Šedouza... Na Jutjubu postoji snimak Šedouza kad izvode “F.B.I.“, to obavezno treba pogledati, koja koreografija, kad dižu gitare i zabacuju nogicama, kao neko kolce da igraju, jako smešno i savršeno uigrano. Ali Martin kaže, “Ko još pravi pesme o FBI-ju? To je čist imperijalizam! To nema veze s rokenrolom!”. On nije razumeo moje interesovanje za rokenrol, on i njegovo društvo preferirali su džez.

Po povratku iz Engleske, 1963. godine, pustio sam kosu i to do januara niko nije primetio. Onda su u novinama počeli da se pojavljuju napisi da u svetu vlada “bitlmanija”. Sećam se da sam u podrumu “Jovine gimnazije” održao i jedno predavanje, gde sam puštao singl Bitlsa koji sam doneo iz Engleske – “From Me To You”.   

 Nedugo zatim, upisujete fakultet u prestonici. Otkud Beograd i otkud arhitektura?

- Da bih pobegao iz Novog Sada. Boravak u Engleskoj, za mene, klinca od 17 godina, bio je ogroman šok – Bitlsi, duge kose, slobodna ljubav... A dolaziš, ipak, iz ove močvare (“liman” znači močvara), te sam, naravno, po povratku u Novi Sad želeo da pobegnem iz močvare, ali i od roditelja. Tražio sam fakultet kog nije bilo u Novom Sadu, a inače sam dobar crtač, te je arhitektura u Beogradu bila logičan izbor.

NOVI SAD SE VIŠE NE MOŽE NAZVATI GRADOM: “Zapravo, ja  nisam pravi sagovornik za portal Moj Novi Sad. Ja Novi Sad uopšte ne doživljavam kao svoj grad. Mi sa Limana 4 češće idemo u Beograd nego u Zmaj Jovinu ulicu. Zašto? Voja Malešev, jedan od vaših prethodnih sagovornika u ovoj rubrici – koji je bio i moj saradnik na slet-operi '“Nema zemlja' – lepo je rekao da je Novi Sad malograđanski. Je l' i pre bio malograđanski? Jeste! Je l' postaje sve više i više malograđanski? Postaje! Ne malograđanski – došlo je do poseljačivanja! Nemam ništa protiv poljoprivrednih proizvođača, već mislim na selo i seljake u onom najgorem smislu, kao sredinu u kojoj se svi znaju, gde svako svakog ogovara... Ovo se više ne može nazvati gradom,” tvrdi naša ovonedeljna gradska faca.

- Godine 1964, u amfiteatru Arhitektonskog fakulteta, našla su se četiri kosijanera – Drago Juričević Ringo, Ljuba Zdravković, izvesni Grubač i ja. Od te četvorice dugokosih, trojica nas je bilo u Partiji. Stariji komunisti s fakulteta, u vreme dok sam bio brucoš, sve vreme su od nas trojice tražili da se ošišamo. Rekao sam da to ne dolazi u obzir, i stalno sam u indeksu nosio slike Karla Marksa i Čegevare – “prvo njih zabranite, pa onda mene”, govorio sam im. Otac mi je tih godina govorio, “Budi srećan što živiš u vreme liberalizma” – budući da se u istoriji sve kreće u ciklusima i ponavlja se – “jer će, neminovno, nakon ovog talasa liberalizma, doći do obnavljanja konzervativizma”. I bio je u pravu – došli su Regan i Margaret Tačer i otišlo je sve u tri lepe p. m.

Uglavnom, te 1964. godine, pored toga što smo napravili skandal samim tim što smo bili komunisti, drugi skandal napravili smo kada smo osnovali grupu The Best Nothing. Ime bendu dali smo po poemi Dilana Tomasa “Wasteland”, gde zadnji stihovi kažu, “Srušiću sve i stvoriti ništa/ Najbolje ništa” – “I will ruin everything and build nothing/ The best nothing”.

Peđa (drugi sleva) kao član grupe The Best Nothing

- U to vreme, najveći problem bio je ići ulicama Beograda sa dugom kosom, o ulicama Novog Sada da i ne govorimo, taj problem imao je Slobodan Tišma, ali doći ćemo i do njega. Čuvao sam se za Gitarijadu, skrivao sam kosu pod kačket, da me ne ošišaju. Čita, bodigard u Domu omladine, mrga od dva metra, išao je za nama i pratio nas, da nas građani ne bi linčovali. 

Zoran Simjanović, naš proslavljeni kompozitor, bio je jedan od organizatora te prve Gitarijade 1966. godine, a njegov bend Elipse na njoj je i pobedio (smeh). Međutim, mi smo, naravno, napravili skandal. Prvo je  Ringu bila ukradena gitara...

(U razgovoru nas, na trenutak, prekida konobarica, koja, primajući novu porudžbinu, hvali Peđine sunčane naočare, “fifties style, kupljene u Amsterdamu”, kako reče njihov ponosni vlasnik – prim. aut.)

Negde sam pročitao da The Best Nothing na tom nastupu nisu, u najmanju ruku, zvučali baš savršeno, ali su barem imali sjajan imidž...

- To je Vlada Janković Džet napisao u svojoj knjizi, ali se prosr'o, to nije tačno. Prva stvar koju smo svirali bila je “Still I'm Sad“ od Jardbrdsa. Naravno, znali smo da će mnogo bendova izvesti “Satisfaction” od Stonsa, da će prašiti i prangijati, tako da smo se mi opredelili za nešto skroz kontra – uvek smo bili protiv svih zastava.

All the young mods: Fotografija The Best Nothing (Peđa je ponovo drugi sleva) iz jednog jugoslovenskog dnevnog lista

Jesu li “Najbolje ništa” tokom karijere svirali isključivo obrade stranih hitova, ili ste imali i autorskih kompozicija?

- Uglavnom smo svirali covere, ali imali smo i autorske pesme. Zlatko Lozić, koji je bio najbolji student anglistike na beogradskom Filološkom fakultetu, napisao je dve numere. Jedna se zvala “Thomas, Wolf, James Joyce and Maugham”, i bila je posvećena njegovim literarnim uzorima, a druga se zvala, u prevodu na srpski, “Intelektualno branje jabuka u dolini senke smrti”. To je bila neka psihodelija, nije se znalo ni kako počinje ni kako se završava, ali zvučalo je interesantno. Osim “Still I'm Sad”, na Gitarijadi smo pevali i “Hang On Sloopy“ od američkog benda Mek Kojs, mada, glavninu našeg repertoara, posebno nakon što je Zlatko otišao iz benda, činile su numere Jardbrdsa i Kinksa. Smatram da je Rej Dejvis, kako su ga jednom prilikom najavili na nastupu pred kraljicom, “quintessential British songwriter”. Naravno, obožavali smo da sviramo njegovu pesmu “Dead End Street“, i čak smo napravili srpsku verziju pod naslovom “Živeti u ćorsokaku” – “Ima rupa na zidu i propušta lavabo/ Kiša pada na ulicu, dobio sam kijavicu/ Zašto mi živimo/ Na drugi sprat da se veselimo/ Hej, hej, ljudi žive u ćorsokaku/ Hej, hej, i umreće u ćorsokaku/ Ćorsokak... ćorsokak... ćorsokak...”.

Ali, kad su počeli da se koriste spidovi, amfetamin – u Beogradu su to bile tablete “preludin” – mi smo Dejvisov stih “Out of work and got no money” u novoj verziji “prepevali” kao, “Neću više piti vina/ Naždraću se preludina”. Ja sam stigao do pet preludina. Caka, jedan od onih koji su bili oko grupe, proglašen Kraljem hipija u Beogradu, stigao je do 40 komada.

- Vrlo brzo, doživeo sam i prvo iskustvo sa hašišom. On se u to vreme nije kupovao, jer su kroz Jugoslaviju, preko Beograda, prolazile horde hipija na putu za istok – neki zbog transcendentalne meditacije, a neki zbog stafa. Slikarka Dragana Đurić, s kojom sam bio u platonskoj vezi, i ja našli smo smeštaj jednom od tih bitnika, i on nam je, u znak zahvalnosti, poklonio debelu pogaču avganistanskog hašiša, 10 santimetara u prečniku... 

Da se vratimo na bend. The Best Nothing prestaje s radom negde 1968. godine, u vreme studentskih demonstacija. Zlatko Lozić je tad bio prostreljen kroz oba kolena, nastao je opšti pičvajz. Sećam se da smo sedeli na stepenicama kod spomenika Knezu Mihajlu, kad nam je prišao neki tip s bradicom i upitao nas, “Hoće li se beogradski hipiji pridružiti demonstracijama?”. Ovi su ga oterali u kurac. A i ja sam, moram priznati, razmišljao u stilu, “Dosta, bre, komunizma”. Postojala je parola “Hoćemo više markszima” – gde ćeš više od ovog? Imam taj problem da sam oduvek u sukobu sa institucijama. Gitarijada je završena skandalom, tako što je naš bubnjar, pokojni Bata Aranđelović, svukao zavesu iza nas, našta je milicija počela da ga tuče. On im je uzvratio, potukao se sa njima, jer je trenirao boks i idol mu je bio Žan Pol Belmondo, zbog tog bokserskog nosa. Tu počinje moj stalni sukob sa institucijama. Ne možeš ti nas da uteraš tamo gde su svi ostali. Pobednicima svaka čast, ali smo mi, tako sirovi, divlji i još s tučom na kraju, pre bili u rangu sa Igijem Popom i Studžisima. Ugursuzi pre “Ugursuza”.

 Peđa (levo) i Ringo na Gitarijadi, Beograd, 1966. godine (Foto: Branibor Debeljković)

- Šezdeset osme sve se potapa. Svaka godina na fakultetu imala je svoju  partijsku ćeliju – šest, sedam ljudi, kao mala teroristička organizacija.  A onda su sve to objedinili i jednostavno sam prestao da dolazim na sastanke. A ko triput ne dođe na sastanak – leti iz Partije. Ali ja u Partiji ionako više nisam imao šta da tražim.

Kad je usledio konačan povratak u Novi Sad?

- Nakon demonstracija, 1969. godine. Ubrzo po povratku, sa Ringom na ritam gitari, snimio sam u Studiju M prvu kompoziciju koju sam otpevao na srpskom jeziku – “Gajba”. Potpuno razočaran, bend se raspao, oprema nestala... Dolazi 1970,  radim sa konceptualnim umetnicima u grupi KOD, sa Slobodanom Tišmom, koji ovaj naš grad u naslovu svoje zbirke priča naziva “Urvidek”, a u romanima “Quatro stagioni” i “Bernardijeva soba”, koji je nagrađen i NIN-ovom nagradom, naziva ga Đurvidek i, što se meni najviše dopada, Šurvidek. Jer ovo i nije Novi Sad – ovo je Šurvidek. Tišma bi ti bio idealan sagovornik, jer on voli Novi Sad. Ali koji Novi Sad? Onaj koji je imao manje stanovnika, a više je ličio na grad.

- Slobodan Tišma, moj drug iz detinjstva, takođe je svirao na prvoj Gitarijadi u Beogradu, ali njegov bend nije mogao da nastupi pod svojim imenom – zvali su se Tile i četiri bogalja. Nekako su se prošvercovali, prijavili su se i izašli na binu umesto nekog benda Senke iz Osijeka, ali su na kraju bili diskvalifikovani.

Godina 1971. krucijalna je u mom životu. Imao sam dvanaestožičanu Eko gitaru, droncao sam na njoj sa Andrlom na Tribini mladih, u Likovnom salonu, sedeli smo i improvizovali nešto. A Karpo Godina ima dobro snimljenu sliku, ali nema priču. Željko Žilnik  hteo je da radi neki film po imenu “SFRJ”, i   pregovarao je oko muzike sa Kornelijem Kovačem, ali nije bio zadovoljan jer mu se više dopadalo ovo što je čuo da ja radim. Ali onda je, odjednom, rešio da snimi “Crni film”, 1971. godine, za Festival kratkog i dokumentarnog filma u Beogradu. I Karpo mu kaže, “Daj ti meni Peđu i Andrlu, ti ćeš ionako uzeti neku arhivsku muziku”. Karpo je film “Zdravi ljudi za razonodu” već bio snimio, a muziku smo kasnije snimili za jednu noć u Studiju M. Prelomni trenutak bila je pojava balona od pet litara vina, dobrog, sremačkog, kad sam se ja potpuno otkačio i rekao, “Na ovom mestu ćemo da udarimo četiri udarca po bas bubnju... 1, 2, 3, 4... (počinje da peva – prim. aut.)  Mi volimo Ruse, a Rusi vole nas/ Mi volimo Ruse, u Rusima je spas”. Andrla se zaledi i povuče, on ne želi više da ima išta s tim. I Karpo se sasr'o, “uh, jebo te, kud ode ovaj?”. Ko se nije sasr'o? Želimir Žilnik. Na projekciji u Narodnom bioskopu, u Tanurdžićevoj palati, kad je došao taj deo – “Mi volimo Ruse, a Rusi vole nas” – samo je spustio glavu, znao je da njegov film nema šanse pored ovog što sam nabo.

- Ali, dobar je “Crni film”. Konačno, i ja se pojavljujem u njemu. Željko nas u filmu zaustavlja na ulici i pita nas šta bi radili s nekim ljudima koji nemaju krov nad glavom. Ja sam mu predložio da ih odvede svojoj kući, što je on već bio učinio, a onda mu Miroslav Mandić kaže, “Pa neka ih milicija odvede u zatvor”. Tu se vidi da se s nekim stvarima u životu možda ne treba šaliti. Ja sam rekao ono što zaista mislim, a Miroslav Mandić im je ponudio zatvor. A šta ga je posle sačekalo u životu? Zatvor.  Zato što je on bio previše provokativan.

Bili smo u istoj grupi, KOD, Miroslav, Slavko Bogdanović, Sloba Tišma i ja, i išli smo ulicom Narodnih heroja. Negde kod nekadašnje knjižare “Branko Radičević”, Miroslav mi kaže, “I sad, ako ti uspe ovo sa Karpom, ti ćeš, naravno, da se posvetiš filmskoj muzici”.  Ne, rekoh, nego ću da drndam onu stvar koja počinje na “k” a završava se na “urac” sa vama konceptualistima.

Kasnije sam za film “Zdravi ljudi za razonodu” dobio  nagradu za najbolju muziku, a razbili smo i u Oberhauzenu, gde se održavao glavni festival kratkog filma.

FLAŠA VISKIJA ZA IZLAZAK IZ PARTIJE: “Evo još jednog primera zašto je bilo dobro to Titovo vreme. Oni pokušaju da smene antirežimske ljude, pa smene Stevana Nikšića, sina Narodnog heroja Đorđa Nikšića Johana. On je smenjem sa mesta urednika 'Indexa' neke 1968-69. godine... 'Student' je već bio pao – smenjen je Đorđije Vuković, a na mesto glavnog urednika dolaze Milorad Vučelić i Jovica Aćin, koji neće biti kontra pobune, nego će se predstavljati kao ekstremni levičari. Ko je mogao i da pomisli da će tzv. ekstremni levičar, Vučelić, postati srpski nacionalista? Međutim, tako je bilo. U Novom Sadu smene Stevu Nikšića, i dovedu Milana Dobrosavljeva. Milan okupi ekipu – zvao je Brku, koji je studirao sa mnom, Slobodana Tišmu i mene. E, to je bilo sjajno u Titovom režimu! Oni dovedu nekog da se zaustave te antirežimske provokacije, a taj 'snimi situaciju' i pređe na stranu ovih koji provokacije prave. To nam se desilo dvaput – u 'Indexu' i na Tribini mladih. Milanova žena, Mira Dobrosavljev, devojačko Tanurdžić, došla je u redakciju s flašom viskija kad su Milana isterali iz partije,” uz osmeh izgovara naš sagovornik.

- Iste godine, kao predstavnik Jugoslavije – pored slovenačke grupe OHO i zagrebačke grupe Penzioner Tihomir Simčić – na Međunarodno bijenale mladih umetika u Parizu odlazi i  grupa ЭKOD iz Novog Sada, u sastavu: Čeda Drča, Vlada Kopicl, Ana Raković, Mirko Radojičić i ja. A zašto je sve to zanimljivo? Zato što je, na primer, Vlada Kopicl imao bradu k'o vladika Irinej Bulović, bradurinu do pojasa, dugu kosu takođe. I, sad, ovi pitaju Jerka DeNegrija, našeg komesara na Bijenalu, “Je l' moraju da idu baš ovi, ovakvi? Imamo mi ovde u Vojvodini dobrih slikara, ako treba”. A Jerko im kaže, “Nije ovo reprezentacija Vojvodine, ovo je reprezentcija Jugoslavije, a po propozicijama pravo učešća imaju samo konceptualni umetnici”. Najslađe je bilo kad smo dolazili da primimo dnevnice u Pokrajinsko izvršno veće, svi zarasli u kose i brade, a ovi nas gledaju, kao, “Mamu vam jebem, idete u Pariz da se zajebavate”. Jer koncept rada je bio da mi izlažemo sebe i jednu rečenicu, koju sam ja letrasetom  napisao na najvećem formatu hamera, a dole je sitnim slovima pisalo, “Ako neko želi, tu su umetnici da porazgovarate”. A do rečenice smo došli tako što smo birali reči, na izvlačenje, pa koja se reč najviše pojavljivala, ta je ušla u tekst. Jer oni su svi studirali književnost, jedino sam ja studirao likovnu umetnost.

Par meseci pre Bijenala, Bogdan Tirnanić Tirke, inače desničar po opredeljenju, opalio nas je nakon nastupa u Domu omladine, koji je ugovorio Željko, i zbog kojeg je Dejan Penčić Poljanski, čini mi se, ostao bez posla. Željko dolazi i kaže nam, “Dosadno vam je ovo, šta je to?”. A tu je bio izložen čuveni rad Miroslava Mandića, napravljen od govana, krvi, sperme, dlaka i svega ostalog, a zove se “Autoportret”. I, kao, “Ajde, Peđa, zapevajte ono iz filma…”.

NOVO NASELJE, ZGODNO MESTO ZA ŽIVOT: “Radio sam i u urbanizmu, u 'Urbisu'. Sava Subotin i ja napravili smo plan za Novo Naselje. U razgovoru za vaš portal, Keckec tvrdi da je Novo naselje je jedina stvar s kojom može da se identifikuje. Pre nekih deset godina, slučajno sam obišao Novo Naselje, i video da smo Sava i ja uradili dobar posao, da tamo postoje formirane ulice... Nas dvojica nismo mogli u potpunosti da se izborimo sa okoštalom strukturom arhitekata i urbanista Novog Sada, koji su se, naravno, ispod našeg projekta potpisali kao glavni. Novo Naselje je zgodno mesto za život u ovoj naseobini, koja teško da se može nazvati gradom. Ima samo jedan grad u SFRJ i zove se Beograd,” kaže Peđa.

- Moram i ovo da kažem – dugujem večnu zahvalnost Želimiru Žilniku što me je uveo u svet filma, upoznavši me sa Karpom, kao i u svet pozorišta, jer, kad su na njega vršeni veliki pritisci, on se okrenuo pozorištu, a zapravo ga nikad nije voleo.

Uglavnom, Tirke nas opljuje na tri strane u NIN-u, raspiše se,  mislim da je naslov teksta bio maltene “Februarska govna”, jer se grupa u januaru zvala Januar, a u februaru Februar, i u njoj su, praktično, bili svi mladi novosadski intelektualci osim Pere Zupca. Kasnije je Tirke sam sebi skočio u usta, kada je birao filmove za Bijenale i izabrao baš Karpov film. A u tekstu je direktno citirao stih “Mi volimo Ruse, a Rusi vole nas...”, i kaže, “ponovo hoće da uđemo u tu mašinu”, nije shvatio ironiju. Tako sam na Bijenalu 1971. godine bio predstavljen sa dva rada –  onim sa konceptualnom ekipom i sa filmom.

U saradnji sa Želimirom Žilnikom radili ste i čuvenu “Gastarbajter operu”…

- To je bilo postavljeno na sceni 1977. godine. Željko je tu potpisan kao prvi i tako i treba da ostane, jer prvi čin je skroz dramski, a muzika dolazi tek kad kreću u Nemačku, onda predstava postaje mjuzikl. Renata Vigi, kasnije pevačica u Laboratoriji, tada na izvestan način postaje zvezda, Zlata Đurišić je takođe bila fenomenalna.

- Sećam se da je Miodrag Kujundžić mislio da je Željko autor svih tekstova, te je u “Dnevniku” – novosadskom, šurvidečkom – napisao kako su za predstavu sklepane neke grozne rime, tipa, “Albertinu sa petog sprata su, pred sam božić, izbacili kroz vrata/ Jedva se smestila kod frau Ule, a živa je bila tri ispod nule”. To sam ja napisao, a on to navodi kao primer Željkovog katastrofalnog poigravanja s rimama. Ipak, i dalje sam ponosan na te stihove. Kujundžić je tekst naslovio sa “Radovanje gnjilom semenu”, kao da smo mi neki nihilisti. Ali, da budem sasvim iskren, ja i jesam nihilista. Mislio sam da sam anarhista, ali nisam ja ni anarhista, nisam ja ništa, ja sam “the best nothing”, ja sam najbolje ništa, daleko od svega toga…

U “Studentu” smo dobili pozitivnu kritiku, kao i u “Borbi”, glasilu Saveza komunista. Napao nas je “Dnevnik”, napala nas je “Politika” i ostali… Pandurska posla, stvari treba nazvati pravim imenom.

BRAĆA VRANEŠEVIĆ KAO BRAĆA GALAGER: “Imao sam Eko gitaru sa 12 žica, sad je više nemam... Zašto? Zato što ne želim da pričam o grupi Laboratorija zvuka iz sasvim jasnih razloga. Moja gitara nalazi se u muzeju Laboratorije zvuka – u koji ja nemam pristup. Znaš za slučaj grupe Oejzis, za braću Lijama i Noela Galagera? Lijam je isturen u bendu jer je neko rekao da je on lepa faca. Dok Noel komponuje, svira gitaru i dobro peva. I Noel na to kaže, 'ma dosta, ja izlazim iz benda, doviđenja, zbogom društvo, ja nemam više nikakve veze s ovim'.  Laboratoriji sam dao – a to tvrdim odgovorno i bez ikakve lažne skromnosti – svoje najbolje pesme, od prvog hit singla 'Dok vam je još vreme', do prvog konceptualnog albuma Telo, koji sam sâm osmislio od početka do kraja... Sve sam uradio za Laboratoriju, a šta sam dobio zauzvrat? Da Grad i Pokrajina finansiraju muzej u koji ja nemam pristup! Ne mogu da vidim ni naš prvi osmokanalni magnetofon, koji smo Bata i ja, pola-pola, kupili u Londonu,”  sa setom se priseća Predrag Vranešević.

Kad već pominjete “pandurska posla”, trebalo bi se osvrnuti i na tzv. “slučaj plakat”, kada ste bili osuđeni na 40 dana zatvora, jer je fotografija maskote Laboratorije, Vilmoša Kauboja, nekog dušebrižnika u Novom Mestu, u Sloveniji, asocirala na lik Druga Tita.

- Godine 1982. bio sam osuđen zbog “uznemiravanja javnosti i vređanja socijalističkih osećanja građana” – ja ne znam ni šta su socijalistička osećanja građana… Pazi, panduri uvek sve bolje znaju od bilo koga. Na plakatu lepo piše, “Dizajn: Bob, Foto: Stojanović” – kako ja mogu biti prvooptuženi? Ali, sve je to verovatno bilo instruirano iz Novog Sada.

Koreni vašeg poslednjeg projekta, slet-opere “Nema zemlja” iz 2011, sežu još u davnu 1971. godinu…

- Nakon martovskog Festivala kratkog metra, gde sam nagrađen za muziku u filmu “Zdravi ljudi za razonodu”, Žilnik je došao na ideju da napišemo scenario za rok operu “Crna metalurgija”. Kako ga bog stvori nestrpljivog, za samo par meseci bila je napisana, komponovana i snimljena slet-opera pod nazivom “Fabrike radnicima”. S jeseni iste godine, nađosmo se Žilnik i ja u Ateljeu 212, predadosmo note sa propratnim tekstom i sa Željkovog magnetofona pustismo prisutnom auditorijumu kompletnu muziku koju sam izvodio, malo uz gitaru, malo uz klavir i ostale pomoćne instrumente. Slušali su je dramaturzi Borislav Mihajlović Mihiz, Jovan Ćirilov i Borka Pavićević, reditelj Ljubomir Muci Draškić, glumac Zoran Radmilović, možda još neko, ali Mira Trailović Nakon što je traka  iscurila do kraja, Mira Trailović, nakon veoma kratkog bloka intenzivne tišine, izusti jasno, razgovetno, podignutim glasom, “Au, ne ostade ni kamen na kamenu”. Dužan sam i da kažem da su se, nakon Mirinog izjašnjavanja, svi razgalamili, posebno Borka Pavićević. Hvalila je levičarsku orijentaciju i, uopšte, galamila. Ostalih što se tiče, pretpostavljam, iz kasnijeg isukustva, da su svi bili ZA! Izuzev Mire Trailović, koja je note i tekst – jebeš note, gledaj tekst – odnela “tamo gde treba”. Oni što odlučuju o životu i smrti smatrali su ovo za jednostavan slučaj, te presudiše da NEĆE MOĆI.

- Sledeći pokušaj da se ovo pevanije postavi na scenu dogodio se negde 1984. godine, u vreme kad sam do guše bio u autorskom multimedijalno-interdisciplinarnom projektu “Uzjahati konje svetog Marka”, koji je izveden u avgustu, u prestižnom Institutu za savremenu umetnost u Londonu.

Kada se Ljuba Tadić u svojoj nezavisnoj “Magazi” upustio u produkciju, režije se prihvatila Mira Erceg, hor je, čini mi se, uvežbavao Vlada ili Bajka iz dueta Vlada i Bajka, zapaženu ulogu imao je glumac Mihajlo Pleskonjić i to je sve čega se sećam. Po povratku iz Lodnona, rekli su mi da se pretpremijera održala u Željezari Smederevo, a da je premijera na beogradskom Tašmajdanu otkazana zbog provale oblaka praćene gradom. Tako je voda i bukvalno poplavila prvu srpsku, a možda i jugoslovensku rok operu.

Dve hiljade i jedanaeste rešio sam da reanimiram “utopljenika”. Zašto? Te godine slavio sam četiri decenije profesionalnog bavljenja muzikom za film, pozorište i TV. Zainatio sam se da svoje prvo teatarsko iskušenje podelim sa nešto širim auditorijumom.

Iz nota sam izvlačio delove koji su odoleli vremenu, a tamo gde su se pojavljivale praznine dopisivao sam tekst i muziku. Dramaturgiju sam okrenuo naglavce i odveo celu stvar u sasvim drugom pravcu od onoga što je bilo napisano ’71. Preneo sam radnju u 21. vek.

- Pred sam kraj snimanja, negde u maju 2011, kod kuće sam se na kompjuteru igrao uz loop sa M1R Korga – mog omiljenog analogno-digitalnog sintisajzera – gledajući u Dada tank plakat: DA DA DA, NE NE NE, NE NE NE, MA, MA, MA.

NE MA ZE, NEMA ZE, NEMA ZEMLJA, NEMA ZEMLJA, NEMA ZEMLJA.

Odjurio sam do studija, dok je ideja još bila sveža, i odmah je snimio. Nakon preslušanog snimka, puklo mi je pred očima. To je pravi naslov – “Nema zemlja”.

Za sam kraj, prosvetlite nas nekom sopstvenom mudrošću ili omiljenim citatom iz literature ili filma.

- Čarls Bukovski je lepo rekao, “Razlika između diktature i demokratije je u tome što u demokratiji prvo glasate pa tek onda primate naređenja, dok u diktaturi ne morate da gubite vreme na glasanje”.

Tekst: Stevan Gojkov
Foto-portreti Peđe Vraneševića: Aleksandar Jovanović