Prof. dr Marko Carić, dekan Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe u Novom Sadu: Diploma je ulaznica, a ne cilj

Kako bismo načeli temu o kvalitetu obrazovanja koje se može steći na privatnim i državnim fakultetima u našoj zemlji, pozvali smo uvaženog stručnjaka, prof. dr Marka Carića, od kog smo saznali zašto diploma mladima treba da bude samo ulaznica za buduću poslovnu karijeru, ali ne i cilj. Zanimalo nas je kako iz njegove perspektive izgleda problem "odliva mozgova" i koji uzroci leže u njegovoj srži. Otkrio nam je kome nisu potrebna naučna zvanja za obavljanje posla i koji faktori su doveli do devalvacije obrazovnog sistema.

Marko Carić rođen je 1971. godine u Novom Sadu. Diplomirao je na Fakultetu tehničkih nauka, a magistrirao na BK Univerzitetu. Prvu doktorsku tezu odbranio je na Fakultetu za menadžment, a drugu na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Vlasnik je laskave titule “Najevropljanin” 2010. godine. Njegovo ime se našlo na Oksfordovoj listi najuspešnijih ljudi u Srbiji. Suosnivač je Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu. U rodnom gradu redovni je profesor na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment i na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe. Objavljivao je radove u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima. 

Koji događaji su za Vas bili prekretnica i učinili da postanete ovo što ste danas?

- U mom životu i radu nije bilo velikih prekretnica, sve je išlo nekim redom. Spontano sam koristio mogućnosti onako kako su mi se ukazivale. Uvek sam imao ciljeve kojima sam težio, ali nisam forsirao njihovo ostvarenje niti sam preskakao stepenice da bih te ciljeve dosegao. Imao sam ambiciju da kontinuirano guram dalje jer kako kažu - zadovoljene želje nisu motiv. Kako sam išao dalje, tako sam sebi postavljao nove ciljeve. Nije bilo događaja koji su mi potpuno izmenili život iz korena, ali je povremeno bilo preusmeravanja s jednog koloseka na drugi. Iza svakog mog uspeha i ostvarenog rezultata stoji veliki rad poduprt principima ispravnosti, korektnosti i poštenja.

Da li se na početku Vašeg školovanja naziralo da ćete biti naučnik? Kako je tekao Vaš obrazovni put? U kojoj meri je obrazovanje bitno za uspeh?

- Iako sam dugi niz godina prisutan u naučnom radu, za sebe kažem da sam praktičar. Pisanje naučnih radova i knjiga deo su moje razvojne faze zahvaljujući kojoj sam dobio relevantne reference. Obrazovanje jeste bitno za uspeh, ali ne samo u smislu sticanja opšte kulture i specijalizacije. Školovanjem se takođe razvija određeni način kreativnog razmišljanja, a stiče se i sposobnost rešavanja problema u različitim kontekstima i situacijama. Osim toga, za lični napredak i razvoj itekako je bitan susret sa pripadnicima drugih kultura. Susretanje i rad sa ljudima iz svih krajeva sveta i iz različitih branši, otvorilo mi je nove vidike i dalo mi jedan novi kvalitet. Internacionalno iskustvo bogati čoveka gotovo koliko i obrazovanje u formalnom smislu.

Obranili ste dva doktorata. Koliko vremena i rada je bilo potrebno za takav poduhvat i na koji način ste uspevali da uskladite svoje poslovne i druge obaveze sa učenjem i pisanjem radova?

- Uvek sam se trudio da budem prisutan na različitim frontovima jer čovek jedino tako može biti univerzalan i zadovoljan. Bavio sam se sportom, koristio sam svaki slobodan trenutak da otputujem negde i nikada nisam zapostavljao društveni život. Da sam sebe zatvarao u karantin, bio bih u zaostatku na drugim, podjednako važnim poljima. Što bi rekli stari Latini – varietas delectat – raznolikost veseli. Dakle, dok sam radio na doktorskim tezama, nisam se bavio samo time.


Dosta ste boravili u inostranstvu gde ste stekli bogato iskustvo, ali ste se ipak vratili nazad u svoju zemlju. Danas smo svedoci sve ozbiljnijeg problema odliva mozgova. Mladi odlaze bez namere da se ikada vrate. Kako vidite ovaj fenomen?

- Ovaj problem nije uočljiv samo na našem podneblju. Budući da sam dosta putovao po svetu, primetio sam da je odliv mozgova postao globalna tematika. Ranije su pretežno odlazili stručnjaci koje su u inostranstvu čekale neke srednje ili više pozicije. Danas svršeni studenti pristaju da rade i pod lošijim uslovima, zapošljavajući se kao konobari, menadžeri zabave ili instruktori u teretanama. Odlaze i stručni i manje stručni, najviše mladi koji imaju diplome tehničkih fakulteta, ređe oni koji se bave društvenim naukama. Izuzetno mi je žao što mladi ljudi odlaze iz ove zemlje, ali nisam siguran kako bi se to moglo sprečiti.

Možemo li reći da je neusklađenost definisanih budžetskih mesta na fakultetima sa stvarnim potrebama tržišta rada osnažilo potrebu mladih za odlaskom?

- Svaka ozbiljna država u skladu sa društvenim potrebama strateški određuje broj mesta na fakultetima koje finansira iz budžeta. Kod nas se o tome ne vodi dovoljno računa, pa tako imamo suficitarna i deficitarna zanimanja. Neke stručnjake nećemo uskoro ni imati jer srednjoškolci izbegavaju da upisuju određene smerove na fakultetima, uprkos tome što postoji realna potreba za pojedinim zanimanjima. Pre upisa fakulteta treba proći kroz kurs profesionalne orijentacije kako bi se uspostavio balans između ličnih preferencija i stvarnih potreba tržišta za zaposlenje. Ne treba ići linijom manjeg otpora. Zato država mora preuzeti dirigentsku palicu u svoje ruke kako bi kreirala i podsticala odabir manje traženih profila stručnjaka.

Zašto se kod nas obrazovanje percipira kao nešto što nema neku posebnu vrednost?

- Ovakva situacija je posledica pobrkanih kriterijuma koji su devalvirali čitav sistem obrazovanja. Ljudi koji nemaju ni znanje ni iskustvo dobro prolaze. Kada mladi vide da se preskakanjem stepenica može doći do visokih pozicija na društvenoj lestvici, prestaju da se trude. Nemaju na koga da se ugledaju. Nedostaju im uzori koji poseduju istinske kvalitete.

Da li se u Srbiji bolje obrazovanje stiče na državnim ili na privatnim fakultetima? Koje su prednosti i mane jednih i drugih?

- Ja fakultete delim na kvalitetne i nekvalitetne, a ne na privatne i državne. Postoje državni fakulteti koji su vrhunski, ali i oni koji se neopravdano forsiraju i privileguju. Ista stvar je i sa privatnim fakultetima. Neki fakulteti predstavljaju samo protočni bojler za produkciju diploma. Nadam se da će omadina shvatiti da nije bitna samo diploma. Bitni su kredibilitet ustanove gde su se obrazovali, stečena znanja i veštine, kao i način razmišljanja koji su usvojili. Diploma je samo ulaznica, a ne cilj.

Zašto se veliki broj državnih funkcionera sve češće odlučuje za sticanje diplome na privatnim fakultetima?

- Neko ko obavlja funkciju treba da ima rezultate iza sebe, kao i adekvatno obrazovanje. Kod nas se diploma često izjednačava sa običnim papirom kada pojedinci na osnovu nje dolaze do pozicije, iako su im rezultati nula. Iz aviona se vidi kad neko nema adekvatno obrazovanje. Diplome ne mogu nikog da prevare. “Preko papira do pozicije” je jako loš trend.

Smatrate li da je nužno da ljudi koji zauzimaju visoke pozicije na društvenoj lestvici moraju imati i naučna zvanja?

-  Političarima nisu potrebni doktorati da bi obavljali svoj posao. Fakultet kao osnova je nužan, ali naučno zvanje ne, mada lepše zvuči. S druge strane, mediji su jako negativni kada je reč o ovom pitanju i prozivanju na tu temu. Međutim, negativni su i kada je reč o pozitivnim stvarima. Tako se dešava da se čak i dobre stvari izokrenu. Zato sve manje čitam novine i gledam TV, jer su izgubili na kvalitetu.

Vlasnik ste laskave titule “Najevropljanin” koja Vam je pripala 2010. zbog izuzetnih rezultata na polju preduzetništa i menadžemnta. Koliko Vam ona znači?

- Prihvatio sam da konkurišem za tu nagradu jer ima jednu evropsku dimenziju. Donela mi je dosta toga dobrog, doprinela je mojoj afirmaciji i dala mi ideju za naziv građevinske firme koju sam pokrenuo. Nije mi prijalo jedino što se kasnije počela vezivati i za kandidate koji do nje nisu došli svojim zaslugama. Tek kada nagrada dođe u prave ruke, ona ima neku težinu. Zasluženu nagradu treba i opravdati.  

Vaše ime je zauzelo počasno mesto u enciklopediji uspešnih ljudi Srbije – "Oxford’s Book of Successful People of Serbia". Kako ste se osećali kada ste dospeli na tu listu? Koje ljude Vi smatrate uspešnim? Kome biste Vi dodelili nagradu i zbog čega?

- Prateći kako izgleda sistem koji stoji iza dodele ovog priznanja u svetu, prepoznao sam kvalitet koji je bio nužan preduslov za odabir svake ovom listom istaknute ličnosti, pa mi je izuzetno drago što sam se i ja našao među odabranima. Budući da najviše vrednujem sposobne ljude koji su nešto kreativno napravili (bez obzira na branšu), smatram da su oni raritet svakog društva koji treba čuvati. Uspešni poslovni ljudi, tj. preduzetnici, plaćaju razne poreze i dažbine državi, kao što zapošljavaju i veliki broj ljudi. Mediji kod nas vrlo često čekaju u zasedi ne bi li ulovili neku grešku i sasekli nečiji uspeh u korenu, što je izuzetno loše. Zato je veliki broj poslovnih ljudi otišao u inostranstvo jer ih tamo više poštuju i cene. Talentovanim ljudima treba dati krila kako bi ostvarili svoj potencijal.

Aktivni ste u polju građevinarstva. Otkud interesovanje za ovu oblast? Koliko Vam teorijska znanja pomažu u praksi?

- Već 20 godina se bavim građevinom, koju smatram veoma inspirativnom. Upravo u tom polju stvaraju se nove vrednosti koje doprinose razvoju nekog grada. Veoma poštujem sve ljude koji se bave ovim poslom na jedan pošten način, koji završe započeto, ne urušavajući sredinu i koji uspevaju da ispoštuju stvandarde kvaliteta. Svaki izgrađeni objekat je kao spomenik koji ostaje za nove generacije. Nekada se poslovi koje volim spoje, pa nastane zgrada za fakultet. Takav je slučaj sa odeljenjem u Subotici, ali i fakultetskim objektima u Novom Sadu. Sve to zajedno ulazi u sastav kreativnog rada.

Kako Vam se danas dopada Novi Sad? Šta mislite, u kom pravcu će se razvijati?

- Ne mogu da kažem da mi se Novi Sad dopada ni da mi se ne dopada. Ovaj grad je neke prilike za razvoj odavno propustio. Mogao je danas mnogo bolje da izgleda, sa mnogo više domaćih i stranih firmi, sa mnogo više moćnih objekata, nalik nekoj svetskoj metropoli. Mogao je, ali nije. Mislim da treba dovesti razna predstavništva koja će ovde ulagati i zidati, koristeći se nekim tehnologijama za koje mi ne znamo da postoje ili ih još uvek teško sprovodimo. Zato treba uspostaviti realnu i ravnopravnu tržišnu utakmicu gde bi svako imao sigurnost ulaganja i gde bi se osećao zadovoljno. Novi Sad ima dobru poziciju, ima gde da se širi. Na primer, čudim se da projekat vezan za Mišeluk još nije realizovan. Ali nije još kasno da se naš Novi Sad razvije i postane najpoželjnije mesto za život u Srbiji. Tome će sigurno doprineti i činjenica da je Novi Sad izabran za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine.