Miodrag Sovilj, novinar: Nema slobode bez profesionalnosti

Nakon karijere na novosadskom Radiju 021, naš ovonedeljni sagovornik u rubrici "Gradske face", pridružio se timu televizije N1 da, kao reporter iz Vojvodine, nepristrasno, brzo i kvalitetno izveštava o važnim pričama "od Bezdana do Bele Crkve" (biografija na sajtu N1 - prim. aut.).

Miodrag Sovilj oduvek je bio impresioniran oštrim kritičarima društva, komentatorima i satiričarima, pa je istraživačko novinarstvo neizbežno postalo sfera u kojoj se najviše pronašao. I, kako kaže u razgovoru za portal mojnovisad.com, za sad je uspeo da se sedam godina bavi ovim poslom čistog obraza i dubokog, mirnog sna.

Molim te da naše čitaoce upoznaš s najvažnijim detaljima tvog detinjstva. Gde si ga proveo? Čime si se najradije zanimao kao klinac, osim što si "bio mali fanzinaš, glumio novinara"? Koji period odrastanja u Novom Sadu ti je najdraži i zašto?

- Detinjstvo i dobar deo mladosti proveo sam na Novom naselju. Išao sam u OŠ "Miloš Crnjanski" na Satelitu. Radnički kraj, problematična škola. Ali upravo u takvom okruženju dete može da usvoji neke osnove snalaženja i vrednosti koje se kasnije ispostave kao vrlo praktične u životu. Najdraži deo odrastanja, ipak, odnosi se na period kada sam počeo da istražujem svet van Naselja, kada sam počeo da upoznajem ljude zbog muzike. U tom nekom periodu, ranih dvehiljaditih, svirke dobrih bendova održavale su se bukvalno svakog vikenda. Ako nismo imali novca, stajali smo ispred, pa makar bio i debeo minus. Praktično, svoj socijalni krug sam zatvorio u petnaestoj godini, a ljudi koje sam upoznao na tim svirkama su mi još uvek najbolji prijatelji.

Kad je na red došlo novinarstvo? Kad si napravio svoje prve novinarske korake?

- Inspirisan fanzinima koje sam tada skupljao i upijao, prijavio sam se u novinarsku sekciju u svojoj gimnaziji. Radili smo na školskom časopisu, a ja sam dobio zadatak da intervjuišem glumca Mišu Janketića. Potpuno sam se oduzeo od straha, ispisao sam otprilike 40 pitanja za njega i sve ih naučio napamet, jer sam mislio da bi gledanje u papir bilo "neprofesionalno". Jadan Miša Janketić. Intervju je trajao sat i petnaest minuta, ali glumac nije pravio nikakav problem u vezi s tim, stoički je izdržao sve.

Koju viziju o novinarstvu si imao za vreme školovanja i šta ti je bila ideja vodilja u pogledu profesionalne karijere? Misliš li da ti je fakultetsko obrazovanje donelo veliko znanje iz oblasti novinarstva?

- Iako je to bio period rađanja istraživačkog novinarstva na ovim prostorima, ono što je mene najviše impresioniralo bili su oštri kritičari društva, komentatori i satiričari, pa mogu da kažem da je najveći uticaj na mene imala klika oko sad ugašenog "Feral Tribunea". Jednostavno, ljudi koji narodnim jezikom govore protiv nakaradnog političkog establišmenta, nacionalizma i sveopšte gluposti. Novinarstvu me je privukla sloboda, a ne profesionalnost kao takva. Kasnije sam ipak uvideo da slobode nema bez profesionalnosti.

Karijeru si započeo 2009. godine na novosadskom Radiju 021 kao novinar informativne redakcije, a pola decenije kasnije postaješ novinar/reporter N1 televizije. Kojim spletom događaja si stigao do N1 platforme? Kako si doneo takvu odluku, odnosno – šta je presudilo da probaš da se, nakon radijskog i onlajn novinarstva, okušaš kao televizijski reporter?

- Radio 021 je moja prva ljubav, moj prvi posao i redakcija koju nikad neću zaboraviti, koja mi je dala mogućnost da kao mlad novinar istražujem novinarske forme, iskačem iz šablona i pišem bez straha. Da nije bilo toga, da sam karijeru započeo na nekom mediju koji je oglasna tabla vlasti, mislim da bi mi krila u startu bila skresana. Međutim, kad je usledio poziv izvršnog producenta N1 Igora Božića, u kom mi je objasnio šta će N1 biti, a to je regionalna televizija koja nepristrasno, brzo i kvalitetno izveštava o najvažnijim temama iz Srbije, BiH i Hrvatske, a da je moja uloga u tome da budem reporter iz Vojvodine, dileme zaista nije bilo. Televiziju kao formu sam uvek dotad doživljavao kao površnu, kao medij u kom se resursi uludo troše zarad dva minuta snimljenog materijala, za razliku od interneta koji je daleko brži i jeftiniji. Zapravo, istina nije baš takva. Realizacija breaking news programa na televiziji je superiorna novinarska forma, najbrža, najzahtevnija i na kraju, ukoliko se dobro izvede, najpreciznija i najbolja. Što se tiče tranzicije sa diktafona na objektiv kamere, nije bila laka, ali je bila izazovna. Kada sam shvatio koliko dobra slika ume da priča za sebe, zaljubio sam se u televizijsko novinarstvo.

Kako ti zvuče priče o cenzuri i autocenzuri, koje su aktuelne u poslednje vreme? Da li je tebe neko nekada zvao da pokuša da zaustavi neku temu, vrši pritisak, cenzuriše...? Jesi li se do sad suočavao s političkim pritiscima?

- Priče o cenzuri i autocenzuri stare su koliko i samo novinarstvo. Za razliku od drugih kolega, čije priče svakodnevno slušam, ja sam imao samo jednu situaciju u kojoj je tekst, koji sam objavio, potkrepljen dokazima, usled pritiska "od gore" skinut sa portala 021. Međutim, ukoliko se cenzuri oštro suprotstavite, priča će naći svoj put. Taj pokušaj političkog pritiska koji se ogledao u skidanju mog teksta spektakularno je propao, jer su brojni mediji izveštavali upravo o skidanju, a originalna vest je iskopirana na više portala, tako da ju je videlo daleko više ljudi nego što bi to bio slučaj da se bahati poziv redakciji, u kom je zahtevano da se tekst skine, nikad nije ni desio.

Šta je najveća pretnja za slobodu izražavanja u medijima? Šta je, prema tvom mišljenju, najveći uzrok kršenja medijskih sloboda? Kada i gde dolazi do najčešćih ugrožavanja prava novinara dok obavljaju svoj posao?

- Taj problem je ujedno i politički i ekonomski, a krivci za stanje u medijima su podjednako i političari, novinari, ali i građani. Da bi medij bio slobodan, on mora biti finansijski održiv. Danas, oglasni prostor u medijima koncentrisan je u rukama moćnih marketinških agencija direktno povezanih sa vlašću. Vlasnici medija u toj situaciji okreću se koketiranju sa politikom, ujedno štiteći neizvesne prihode od oglasa i nadajući se novcu iz javnog budžeta, koji donosi finansijsku stabilnost, ali oduzima slobodu. Krivica novinara je u tome što sopstvenu ulogu pijuna u igri moćnika olako preuzimaju, eventualno u kafani kukajući o cenzuri, iako su oni ti koji su bitan šraf u toj igri. Na kraju, krivica je samih građana, jer se često stiče utisak da narod, jednostavno, kvalitetno izveštavanje ne interesuje. Lako štivo tabloida donosi ulepšanu sliku stvarnosti, koju narod voli da proguta. Ako se neko ne slaže s ovim, neka se zapita – da li je sam i koliko ljudi poznaje koji su finansijski pomogli mediju koji teži ka nezavisnosti?

Sloboda govora se ponekad, naročito u korisničkim komentarima u online medijima, zloupotrebljava u korist govora mržnje. Kako ocenjuješ ovaj trend?

- Zakon je jasan – za govor mržnje koji se u komentarima pojavi kriv je medij kao javno glasilo koje ima mogućnost filtracije sadržaja. Ljudi koji ih ostavljaju i prljaju informativne portale će, nažalost, uvek postojati, ali mediji, koji bi trebalo da budu korektiv javnog mnjenja, ne ispunjavaju tu svoju ulogu. Neodgovornim pristupom poslu, koji je nekad posledica neznanja, a nekad čak i zlonamerno, puštajući takav sadržaj kako bi privukli druge korisnike da se uključe u prizemno prepucavanje, sami mediji kreiraju takvo stanje. Sloboda govora i govor mržnje ne idu u istoj rečenici.

Izveštavaš redovno na televiziji N1 o izbegličkoj krizi i kretanjima migranata. Odlaziš na teren, vidiš svu tu nevolju svojim očima, gađaju te suzavcem… Kako na tebe, lično (emotivno) i profesionalno, utiče tragedija tih ljudi?

- Pre samo nekoliko dana, izveštavao sam o štrajku glađu izbeglica na Horgošu. U pitanju su ljudi pretežno iz Avganistana, države u kojoj je smrt svakodnevna pojava, ali države koju međunarodna zajednica karakteriše kao bezbednu. U tom paradoksu, ljudi su posegli za poslednjom slamkom – da iznurivanjem sopstvenog tela skrenu pažnju međunarodne javnosti. Kada, nakon šest dana gladovanja, nisu dobili nikakav odgovor, konačno su se suočili sa činjenicom da će najverovatnije biti deportovani nazad. Nakon što su se dogovorili da dignu ruke i prekinu štrajk, jedan od tih ljudi zagrlio me je snažnije nego što me je iko u životu zagrlio i plakao narednih nekoliko minuta. Kako je moguće da u takvoj situaciji ne osetite bes zbog nepravde svetskih razmera? Ljudi smo od krvi i mesa. A onda shvatite da vaše mesto tu nije da saosećate, već da istinito informišete o svemu tome, i da vi, kao medij, držite ključ u približavanju njihovih sudbina širokim narodnim masama.

Kako izgleda tvoj radni dan?

- Nemam pojma, i to je ujedno i najbolji i najgori deo novinarskog posla. Vrlo retko sam u prilici da temu postavim i zakažem sagovornike dan unapred. Čak i kad tako bude, često se sutra ujutru desi nešto što je aktuelnije, i ceo plan ponovo pada u vodu. Ono što znam sigurno je da ću svakog dana dosta vremena provesti u kolima i istrošiti baterije na oba telefona razgovarajući sa nepoznatim ljudima.

Šta smatraš svojom najvećom novinarskom greškom, a šta uspehom?

- Najvećim uspehom smatram činjenicu da sam uspeo da se bavim ovim poslom sedam godina čistog obraza i dubokog, mirnog sna. Grešaka je bilo, ali ne kardinalnih.

Dok sam pripremala pitanja za intervju, guglala po netu i pričala s kolegama i prijateljima o tebi, rekoše mi da si često u Društvenom centru. Šta osim prostora za alternativnu kulturu za tebe predstavlja to mesto? Zašto ti je zanimljiv DC?

- Društveni centar je specifičan prostor, čije samo postojanje se kosi sa sistemom u kom je nastao. U vremenu u kom profit diktira kulturu, postojanje alternativnog centra koji se bazira na solidarnosti priličan je prst u oko onom na šta smo navikli. U DC-u nema naplaćivanja ulaza, sve aktivnosti finansiraju se donacijama posetilaca, a mladi ljudi istovremeno i kreiraju sadržaj i ribaju toalete nakon manifestacija. Otišao bih bez razmišljanja dotle da slobodno mogu da kažem da u Novom Sadu, od slobodne, nezavisne kulturne scene postoji samo Društveni centar.

GRADSKA FACA RAZMIŠLJA SVOJOM GLAVOM: “Faca ima puno, legendi ne toliko. Legende su, na primer, Želimir Žilnik i Slobodan Tišma, ljudi čijom ćemo se zaostavštinom dičiti i za dvesta godina, a tu su, prolaze kroz centar svaki dan. A gradskom facom smatram svakog ko ovde živi, razmišlja svojom glavom, dovodi u pitanje nametnute autoritete i kritički se odnosi prema svetu u kom živi,” odgovara Miodrag na pitanje ko je, po njegovom mišljenju, gradska faca u Novom Sadu.

Šta su vrline, a šta mane novosadske kulturne scene? Kako komentarišeš kandidaturu Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture?

- Uz izuzetak pomenutog Društvenog centra, od novosadske kulturne scene ostali su samo fragmenti. Nezavisna scena na sve načine se, protivno svoj logici, upire da prestane da bude nezavisna i da se prikači na budžetsku sisu, parafirajući tako sopstvenu smrtu kaznu. Sva ostala kultura u gradu, koncentrisana je oko jedne privatne firme koja polako, ali sigurno, monopolizuje to polje. U tom svetlu je i kandidatura Novog Sada za EPK2021. Ceo projekat bazira se na površnim sadržajima, umesto da grad ulaže u infrastrukturne i druge projekte iz oblasti kulture. Nama očigledno ne treba Dom omladine, već prolazne manifestacije kojima je cilj sticanje profita.

Koja su ti omiljena mesta u Novom Sadu - za izlazak s društvom, za dobru klopu, za ljubavni sastanak?

- Omiljeno mesto su mi svakako "Grafitti" u Kosovskoj. Tu se osećam kao kod kuće, zbog specifičnog tipa ljudi koji se tu okupljaju, konobara, muzike i enterijera. Volim i "Bezec", "Izbu" i "Dublin" u Petrovaradinu. Praktično, sva mesta u koja izlazi ekipa kojoj je ideal dobrog povoda da celu noć provede za šankom raspravljajući o tome koji album Ramonesa je bolji. Nekom to možda zvuči dosadno, ali ja tu pripadam.

Tekst: Biljana Banović
Foto: Aleksandar Jovanović