Vladimir Radusinović (Atheist) Radule: Sada se i životi žive sabijeno u mp3 format

Novosadski pankeri Atheist Rap objavili su početkom nedelje svoj najnoviji album „Überlauf“. Objavljivanje je simbolično palo na Međunarodni dan tolerancije, 16. novembra, a za samo 24 sata preuzet je više od 4.000 puta, što predstavlja izuzetan uspeh, budući da album može da se sluša i preko drugih digitalnih kanala. Ovo je prvi put da su Atheisti, nakon 26 godina staža na muzičkoj sceni, objavili album u potpunosti u digitalnoj formi, bez fizičkog izdanja.

O ovoj promeni, ali i o temama koje na albumu dominiraju (među kojima su i neke druge promene za koje se čini da nikada neće doći) za portal mojnovisad.com priča Vladimir Radusinović Radule, jedan od ključnih članova ovog benda bez kojeg se novosadska pank scena ne bi mogla zamisliti.

Kako je došlo do toga da u potpunosti pređete na digitalu? Da li ti je pomalo žao što ne postoji fizičko izdanje albuma?

- To je jednostavno tako zbog tehnologije. Možda ne dopuštam sebi da budem tako nostalgičan. Nekada je bilo manje bendova i trebalo dva meseca da stvari dođu do Novog Sada. I onda je album išao po ekipama. Jedan iz ekipe je bio ne znam gde pa bi doneo ploču, onaj drugi je bio negde drugde i doneo neku drugu ploču, i onda bi ti iz pete ruke dobio ploču da je presnimiš, pa dok je snimaš skenirao bi onaj omot da popamtiš sve bitno. Ja sam imao sveske u koje sam prepisivao tekstove pesama bendova. Za taj tempo života to je bilo super. Sada nemaš vremena, ne bi ništa uspeo da preslušaš, sad ti je ceo život sabijen kao mp3 i moraš se tome prilagoditi.

No, ti ne misliš da je to nužno loše?

- Ne mora da bude. Ali, znate li za podatak da interesovanje za daunloudovanje celih albuma opada brže nego što je bilo kada se sa diskova prelazilo na mp3? Sada moramo zadati sebi da na svaka tri meseca izbacimo nešto, jer ovako možeš da se razvlačiš koliko hoćeš. Meni je, po tom pitanju, dobar primer Dubioza kolektiv. Koliko god mi se neke stvari sviđale, neke ne, oni rade kao navijeni, pun gas. To treba poštovati.

Šta je sa internet revolucijom o kojoj i sami pevate u sarkastičnom tonu? Da li ona na neki način ubija duh ne samo stvaralaštva, već i duh angažovanosti?

- Da, ako konkretno ništa ne radiš, a dovoljno je mrva. Kada na zgradi vidiš neki prljavi nacistički grafit, ti uzmeš da ga prepraviš i već ti je bolje u životu, već si nešto uradio. Ne kao kada sediš na forumima i polivaš o tome kako stvari treba raditi. Ispada da niko neće izaći na ulicu ako mu se ne plati, bez obzira koje je boje, i kojeg je političkog opredeljenja. Ako mu neko ne da dnevnicu, neće izaći. Gomila ljudi je pasivizirana jer ne vidi da se time uopšte nešto menja.

O tome u velikoj meri pevate i u pesmi „Drugo pakovanje“.

- „Drugo pakovanje“ je nastalo bukvalno na prelasku vlasti od Tadićevog DS-a u ruke ovih sadašnjih i mi nismo ni znali šta će biti od te pesme... Ispalo je da je uperena protiv aktuelnih naprednjaka, a u stvari je stvar motivisana prethodnom vlašću. Dakle, demokratama koje su, po mom ličnom mišljenju, totalno unazadile političku scenu i s.ebale stvar. Ne bih znao da ih definišem drugačije osim kao šljamove. Kod ljudi su čak i ubili tu ideju o demokratiji.

Upravo o toj demokratiji pevate kao o istini i pravdi jednakoj za sve. Da li takva istina i takva pravda uopšte mogu da postoje?

- U ovakvom čovečanstvu, slabo. Poprilično sam pesimističan po pitanju svega živog. Sada kada imam troje dece, često se zapitam da li sam ja, to jest da li smo Sanja (Ivošev) i ja s.ebali još tri života.

Znači li to da su i tvoja tri sina ta „nerođena deca kojoj su pojedeni životi“ u vašim pesmama?

- Zaista je za..bano jer ne vidim neku budućnost. Ja ne mogu da im obezbedim budućnost kakvu bih želeo. Pri tom ne mislim o parama, već o nekoj zdravoj sredini u kojoj će živeti. O prirodi, lepoti života. Ima ona stvar od Bad Religion „How Could Hell Be Any Worse?“. Svi pričaju o nekom raju, tamo negde kada gekneš, a ja mislim da je pravi raj ova planeta koju uništavamo i koju s.ebavamo koliko god možemo od kada postojimo. To je vezano za onu priču da je čovek zapravo virus na planeti.

Na albumu pevate o našem vođi. Ko je taj vođa?  Sudeći po tematici, pretpostavljam da je pesma novijeg datuma?

- Naprotiv. Vođa je tekst iz `99. Nastao je posle bombardovanja. Kod nas ti je kao u Makondu, ništa se ne menja. Tekst za pesmu „Još jedna o vođi“ je bio takav, samo je bio stisnut i usmeren na bombardovanje i na Miloševića, a onda je dugo stajao. To je bio Popetov tekst i ja sam ga u jednom trenutku nadahnuća preuredio, i to tako da sam od njega napravio neki univerzalni tekst koji se ne odnosi na konkretnu situaciju, nego na priču o mentalitetu kod nas.

Šta je u smislu sviranja sad drugačije? Ima li neke razlike među novim klincima koji dolaze na koncerte?

- Smenjuju se generacije. Fora je u tome što su ti klinci koji nas slušaju mahom deca od te  naše generacije i koji su delom usmereni na to. Kada smo izdali „J.E.B.A.NJ.E”, PGP je bio izdavač, pa smo dobili reklamu na svim državnim programima, i cela Srbija je imala priliku da čuje za neki tamo Atheist Rap. Kada smo `95. ušli u domove, mi smo se zezali da nije bilo poštene kuće koja nije imala kasetu „Maora“ u vitrini. Fakat, ono kad pogledaš, tad smo mi bili na granici mejnstrima. I to zato što je, u suštini, to bio period kada je mejnstrim pukao. Mejnstrim je bio jači u Hrvatskoj kad se raspala zemlja. Ovde su mejnstrim popunili bendovima poput nas, Love Huntersa, Goblina. Cela ta generacija brzih bendova Srbije je, u stvari, popunila te rupe. Mislim da bismo i dalje bili bend iz fanzina da nije bilo toga. Mislim da bismo bili dobar anderground bend.

Kako ste uopšte uspeli da uđete u te „poštene kuće“?

- Prva neka odskočna daska, ona prava, bila je kada nas je kontaktirao režiser Milenko Grgar sa Televizije Novi Sad. On nije hteo da pravi kretenske spotove da bi popunjavao programske šeme koji su tadsšnji zadali, pa je prestao čovek da radi svoj posao i radio samo po komandi šta treba. To je bilo iz protesta prema državnoj politici. Turbo folk nije bio tu odmah u startu, ali politika zaglupljivanja naroda je počelaa mnogo ranije. Mi to možda nismo primećivali, ali trajalo je to nekoliko godina pre nego što su se desile devedesete. Onda je čuo negde na radiju singl „Varburga“ i kontaktirao nas. Tako se pojavio Milenko i uradio za „Maore“ šest spotova, valjda, i ti spotovi su se emitovali. Imao si period tokom `93-`94. kada je šta god da smo uradili to bilo negde, da li na NS Plus, da li na „Dodatnom ubrzanju“. Sada nemaš slobodu medija koju si imao u Slobino vreme. Na perfidan način je to urađeno, prvenstveno kupovanjem i stavljanjem pod kontrolu privatnih medija. Ne pričam o radiju, nego o televiziji, i ne sećam se da li je nakon 5. oktobra uopšte bilo emisije koja je imala veze sa rokenrolom, alternativom ili bilo čime u tom smeru. Ma, nisu imali ni emisiju o kulturi na tom nivou. Ukinulo se kritičko mišljenje u tim nekim vodećim medijima poput B92 koji su bili vođe promena.

Kako to objašnjavaš? Da li se tu radi o tom „drugom pakovanju“?

- Objašnjavam time da je to sve planski urađeno u startu. Oni za koje je važilo da treba da povedu napred i koji su te, u stvari, napujdali i navapili da možeš nešto da promeniš, preuzeli su vlast, povukli ručnu i doveli strane banke i rasprodali ono što onaj mamlaz nije mogao da uništi ratom i onom ekonomijom. Onda su povukli kredite i posisali kintu i napravili zemlju trećeg sveta u, da kažeš, srcu Evrope, a na brdovitom Balkanu. Na kraju, ne samo mi, nego i generacije iza nas će zbog toga ispaštati. Sada iz ove perspektive, nakon 15 godina, mislim da je sve izrežirano.

Misliš li da smo tako suštinski došli do manjka kulture?

- Pogledaj nivo obrazovanja sada. Pogledaj ko su deci uzori. Pogledaj otimačinu o „Farmi“. Idi u Laze Telečkog pa vidi na šta nam liči omladina.

U kolikoj meri je tvoja generacija ili nešto mlađa generacija od tvoje,  po tvom mišljenju, odgovorna za celu situaciju?

- Mislim da su odgovorniji naši roditelji. Zato što je sve to krenulo još tada.

Da li se tu krije razlog tome što nove pesme deluju daleko manje nostalgično nego ranije?

- Mislim da je tako upravo zbog svega ovoga što se izdešavalo. Dođe neko i pita te gde je stari Atheist Rap i onda ti odvali neku staru stvar tipa „Gusti sok“. „Varburg limuzina“ i „Gusti sok“ su pesme nastale za vreme Ante Markovića kada nam se nakratko činilo da Jugoslavija ide napred i to daleko napred i da će sada život biti bolji, jer mi smo generacija koja nije želela da menja Titovo vreme za ovaj pobačaj sada, već smo hteli nešto još progresivnije. Sad više nemaš tu iluziju da će ikada biti bolje. A ja nisam neki nihilista da mi se jebe baš za sve, i pre dece sam gajio neku empatiju prema ljudima.

Ekipa koja vam je radila najnoviji spot za pesmu „Ha-pu“ je vrlo mlada. Kako ste se sa njima snašli?

- To je ekipa sa Akademije, „Illegal Production“. Stvar je u tome što smo bili malo u cajtnotu i bila nam je potrebna jedna brza operativna ekipa koja može da izgura nešto jednostavo a da izgleda kako treba. I moram reći da su sasvim solidno uradili posao.

Znači ipak se oslanjate na tu neku mlađu generaciju? Nisu baš svima pojeli živote.

- Nije to potpuno devastirano, samo što smo gurnuti u neku vrstu rezervata. U suštini se prave ti neki mikrokosmosi. Evo ti samo primer Društvenog centra kod nas u Novom Sadu. Bilo bi dobro da se takvim mestima i organizacijama pristupi odgovornije. Sloboda nije besplatna, traži neko odricanje, neko angažovanje. U tom smislu ne treba praviti gafove na osnovu kojih spolja nametnuti autoriteti mogu da zabrane organizovanje tog tipa, a sistem funkcioniše tako da svako okupljanje „nepodobnih“ osoba drži pod kontrolom. I takva mesta su sigurno pod kontrolom. Ne mislim da njima neko upravlja, nego da ih puštaju. Mi smo pod kontrolom. Svi smo pod kontrolom.

Da li tu spadaju i neki novi klinci koji sada stvaraju muziku?

- Daću primer benda Random iz Čačka. To je mlađi bend. To su klinci koji su sebi zacrtali šta i kako i zašto hoće da sviraju tako kako sviraju, i postali su uzor generaciji u svojoj srednjoj školi. Oni čine tu novu generaciju koja će nas naslediti. Oni su ti koji su aktivni i koji se kreću više nego mi matori. Generalno, srednjoškolci nemaju interesovanja. Da bi za muziku zainteresovao srednjoškolce, treba da se pojave barem tri klinca koji će obratiti pažnju na to da moraš sam da poizvodiš tu buku i da ispališ iz sebe neke tekstove koji su smisleni, a koji se tiču njihove generacije, stvari koje se njih tiču, ne mene. Klince ne mogu da dotaknu tekstovi sadašnjeg Atheist Rapa. Pre će ga dotaći „Varburg limuzina“ nego „Drugo pakovanje“, prirodnije bi bilo. Ljubav i te zajebancije, to ne može da dobije od Atheista. Ne mora svako da razmišlja o svoj težini sveta. Ja sam to radio i zbog toga ne mogu da smatram sebe nekom normalnom osobom. I to je ono što ovi klinci iz Random benda rade, prave tekstove tako da odrastaju sa svojom  publikom. To se desilo i nama, mi smo odrastali sa našom publikom, samo što smo mi sad već dočekujemo druge, treće naraštaje. Sada dolazim u situaciju da se družim sa sinom svog prijatelja, da mi ovaj dolazi na koncerte, a da se sa starim čujem. Što je opet super.

Postoji neki generalni utisak da novijim bendovima koji sada ulaze u mejnstrim fali neka vizija, neki društveni angažman koji je tako dominantan kod vas. Da li je to možda jedan od razloga zašto trajete tako dugo? Da li je baš to ljudima potrebno?

- Iz ove perspektive, sećam se kako sam slušao Betmena na Politici i nije mi bilo jasno kako mu nisu zabranili emisiju. Isto važi za „Dodatno ubrzanje“. Postoji ona priča da umetnost uvek treba da bude angažovana. A ja, opet, ne znam iz kog razloga, ne smatram ni da smo umetnici, niti zanatlije. Mi smo možda naivni umetnici. Mi smo sve to krenuli da radimo iz za..bancije i viška slobodnog vremena sa nekih dvanaest godina i u tom adolescentskom periodu odakle kreće sve, a da te drži to toliko dugo, da te popije kao virus, moguće je. Negde u dubini ne smatram sebe umetnikom. Nisam nikad zadovoljan do kraja, mislim da smo deo jednog šireg fronta, nekog mozaika koji čini neki talas. Kao pojedinci u bendu, niko nije tako jak i bitan koliko smo svi zajedno, i u tom smislu ne vidim nas kao nešto vanserijsko. S druge strane, tu su neke pohvale, kritike i super je kad ti dođe neko i kaže „Vi ste mene usmerili kad sam bio klinac da postanem bolji čovek“. Imam i ja te primere u svom životu. Imam te ljude, svoje učitelje koje sam kasnije, kroz muziku, imao priliku i da sretnem. Jednostavno ne mogu da poverujem da su ljudi našeg kova pogrešni, da su se negde za..bali. Ljudi koji ne stavljaju materijalno na prvo mesto, ljudi koji se solidarišu sa drugima, ljudi koji gaje ljudskost u sebi. Smatram da se nismo za..bali, uprkos svim izborima. Iako mi se čini da izumiremo, ali onda ćemo izumreti dostojanstveno, kao u knjizi „Poslednji Mohikanac“.

Album „Überlauf“ je izdala beogradska izdavačka kuća Lampshade Media i u celosti se može skinuti na sajtu magazina Nocturne.