COMMUNIQUÉ: SA LOKALNOG GRAMOFONA

Kad je ovako toplo i teško, pusti neku pesmu. Ima dobrih a novosadskih!

Nije ni čudo što svaku jesen dočekamo sa gaćama sve niže spuštenim jer oni koji upravljaju našim životima dobro znaju da leti ne možemo da se bunimo čak ni tradicionalno ubojitim tvitom ili Fejsbuk statusom, pa nam svašta nažao učine u tom periodu. O pisanju nekakvog mog nadrkanog i analitičnog teksta tek nema govora. Pusti ploču, lezi go/la na krevet i neka ti klima duva u... Gde već voliš.

Ovaj put, tu sam samo da preporučim koja muzika da se sluša. A da stvar bude ipak novosadska, odabrao sam neke omiljene ovdašnje uratke.

LA STRADA “Došla su tako neka vremena”

Moram da priznam da veeeeoma oprezno i slušam i čitam a pogotovo govorim ili pišem o čuvenoj i hvaljenoj novosadskoj alternativnoj i avangardnoj sceni. Kad vidim ko se sve do sad uhvatio da hvalospeva i tropariše, moram tako. La Strada je objavila samo jedan album u jako malom tiražu za produkciju Radija Novi Sad. Odavno je ovo ozbiljna relikvija na kolekcionarskoj sceni. Sa tog albuma je i ova pesma (postoji i u neznatno drugačijoj, demo verziji kao “Želje”). Ja nisam fan Tišmine lirike i lepotu La Strade nalazim prvenstveno u muzičkom delu. Zajedno, to zvuči fenomenalno. Post punk sa mnogo atmosfere, totalno u skladu sa onim što se u tom trenutku sviralo u razvijenom svetu.

ATHEIST RAP “U zmajevom gnezdu”

Dobro se sećam gde sam bio kada mi je u ruke tutnuta kaseta Maori i Crni Gonzales, prvi album Ateista. Sreću koju je izazvalo guranje iste u kasetofon i zvuci koji su sledili, malo šta može da nadmaši. Bio sam tad još sasma mali i ljudi koji su proizvodili te zvuke bili su mi nepoznati a počeo sam istog momenta da ih obožavam. Da ih doživljavam odmah kao neke prijatelje. Kad su mi to kasnije zaista i postali, bio sam srećan što oni zaista jesu likovi iz njihovih pesama. “Radule, gaće ti se nadule” stih mi je bio nekako najdraži a pankerska zajebancija bliska i, u nedostaku lepše reči, inkluzivna. Retko ko ume da bude kvalitetan zajebant u muzici, a Ateisti su etalon za merenje toga. 

ĐORĐE BALAŠEVIĆ “Na pola puta”

Ne znam koji nivo snobizma i usiljenog avangardluka bi bio potreban da se napravi bilo kakva lista novosadske muzike a da Balašević ne bude na njoj. Ja sam lečeni Balaševićevac. I isto kao i lečeni alkoholičari ili džankiji, jako mi je malo potrebno da dođavola odu godine skidanja. I priznajem da mesecima neprekidno nalazim zamerke i sprdam se sa današnjim Balaševićem i njegovim apologetama (vernicima?) a onda između dva kalifornijska pank klasika na raritenim vinilnim izdanjima u mojoj kolekciji, izvadim njegov prvi album Pub, stavim na gramofon i... Jebi ga! Vidite li gde sam to sad? U kom sam dobu!

Ja znam svaki stih i svako njegovo uzimanje vazduha između reči, od Žetve do albuma “Jedan od onih života”. Razočaranje Balaševićem došlo je kad sam shvatio da on nije lik iz svojih pesama. Totalna suprotnost od gore pomenutih Ateista. Pub je remek delo uz koje ne mogu ništa da radim. Mogu da ostavim sve što radim, izvrnem se i počnem da sagledavam svoj život sa posebnim naglaskom na detinjstvo koje mi ova ploča predstavlja. Balaševiću i meni fali 28 godina da bismo bili vršnjaci ali na Pubu smo uvek vršnjaci. I kad sam imao šest godina a i sad. A ovo je ona pesma koju je on napisao baš za mene i o meni. Ovo svako veruje za sebe!

LABORATORIJA ZVUKA “Zaboravljena draga”

Realno, najveći doprinos Novog Sada muzici dala su braća Vranešević. Laboratorija je izdala četiri albuma i većina nije baš dobra. Poslednji je totalno sranje, kako se karijera benda privodila kraju. Duboko u tebi, drugi po redu, je odličan a “Draga” je dijamant na njemu. Dobra pesma ima moć da ti ispriča priču i odvede te negde. Neke pesme te odvedu tamo gde si nekad bio i potpale ti uspomene na to. One baš najbolje, a ova to jeste, te odvedu tamo gde nikad nisi bio i potpale ti uspomene na to! Uvek uz ovu pesmu, ja 1982. imam dvadeset i dve godine i super se zezam širom SFRJ. Evo, baš idem pijan kući sa neke umetničarske begešarske žurke i vaćarim se sa pevačicom iz Xenie... Šteta što ću 1991. poginuti.

KONTRARITAM “Miss SKA-Kulation”

Večita težnja nas provincijalaca da budemo deo sveta. Nekada to stvarno deluje moguće. I da se razumemo: ovo ne kažem posprdno! Svaka težnja da se izbije iz lokalne tačke gledišta je super. Ovaj mali bend je bio to. Svet u Novom Sadu u tom trenutku. Etiketa 2 Tone records je žarila i palila svetskim top listama a oni su to pokušali da, u skoro realnom vremenu, pokažu nama. I uspeli! Ovu pesmu, sa njihovog jedinog albuma, odabrao sam jer je komotno mogla biti na bilo kojoj 2 Tone ska kompilaciji tog doba. Pomaže što je instrumental, naravno.