NOVOSAĐANI: Ljudi zavise od pomoći drugih

Posvetila je život nezi najugroženijih osoba. Oduvek je volela izazove i  želela da postigne više.

Branislava Branka Dimitrijević rođena je 1940. godine u Skoplju. Po zanimanju je viša medicinska sestra – nastavnik. Najveći deo svoje karijere posvetila je kućnoj nezi bolesnih, starih i iznemoglih osoba. Bila je saradnik mnogih humanitarnih organizacija i godinama je predavala  budućim negovateljicama. Dobitnik je više priznanja za humanost.

- Moj otac je bio železničar, pa se porodica često selila. Uvek smo živeli u lepim stanovima blizu železničkih stanica koje je tata dobijao preko službe. Majka nije radila, već je bila posvećena vaspitanju moja dva brata i mene. Imali smo lepo detinjstvo – priseća se Branislava i nastavlja:

- Nakon Makedonije preselili smo se u Stalać u Srbiji, posle toga u Ćupriju, pa u Leskovac, gde sam 1961. godine diplomirala u Srednjoj medicinskoj školi. Izabrala sam tu školu da bih olakšala roditeljima i podržala obrazovanje svoje braće, koji su kasnije završili fakultete. Bila sam osetljiva, nisam volela krv, ali sam imala u sebi humanost – priča Branka.

Branislava Branka Dimitrijević sa fotografijama i uspomenama

Sagovornica portala mojnovisad.com je počela da radi u lokalnom Higijenskom zavodu i redovno je obilazila mnoge opštine.

- Često sam išla na teren da vakcinišem ljude. Takođe, uzimala sam uzorke i radila analize. Tada je na jugu Srbije bila raspostranjena mikoza, gljivična infekcija kože, pa je mnogim muškarcima opadala kosa. Sećam se kako smo mnogim seljacima spalili kape da bi sprečili dalje širenje bolesti. U slobodno vreme sam se bavila folklorom, planinarenjem i pevala sam u horu. U Leskovcu sam upoznala i svog budućeg supruga, Novosađanina, za kojeg sam se 1962. godine udala. On je bio viši građevinski tehničar – hidraš, pa nas je njegov posao prvo odveo u Perućac, gde je radio na izgradnji Hidroelektrane "Bajina Bašta" – kaže Branislava.

Kao mlada medicinska sestra radila je u ambulanti. Primetila je da su mnoga deca iz siromašnih planinskih porodica često obolevala od  dijareje.

- Mnogi od tih mališana, kada su stigli kod lekara, bili su umotani u veoma prljavu ćebad. Otišla sam u nenajavljene kućne posete i videla da većina porodica živi u jednoj sobi, u kojoj se nalaze i ognjište i kreveti i improvizovani toalet. Odlučila sam da ženama organizujem predavanje o prevenciji. To je tada bilo teško, jer njihovi muževi to nisu dozvoljavali. Ali, tada počinje moj poziv zdravstvenog prosvećivanja – priča Branka.

Nakon tri godine provedenih u Perućcu, porodica Dimitrijević se seli za Šabac, a posle toga u Novi Sad.  Branislava je tokom godina rodila dvoje dece, ćerku i sina i završila Višu medicinsku školu u Beogradu i položila pedagoški ispit.

- Jedno vreme sam radila u Jodnoj banji, a posle sam počela predavati u Srednjoj medicinskoj školi. Tokom 1977/78. godine uvode smer kućne nege. Tu sam predavala četiri predmeta dok smer nije ukinut. Posle toga sam prešla u gerontološki centar za rukovodioca kućne nege.  Naši zaposleni su obilazili pacijente i utvrđivali da li im treba medicinska sestra, negovateljica, ili higijeničarka. Kućna nega podrazumeva negu bolesnih, iznemoglih i invalida u njihovom domu – objašnjava Branka.

Pošto njen zahtev da se uvede i popodnevna pomoć korisnicima nije naišao na razumevanje, Branka posle četiri godine rada odlazi iz gerontološkog centra. Osniva svoje preduzeće pod nazivom "Dome slatki dome" i 1. januara 1990. godine počinje sa radom.

- Posla je bilo do guše. Uglavnom se radilo o penzionerima. Išli smo im u nabavku, negovali smo ih, vodili ih u ambulantu i sve ostalo što je bilo potrebno. Čak sam uspela da nađem sponzore kako bih organizovala nekoliko zabavnih večeri i na taj način korisnike izvela iz njihovih domova kako bi se malo zabavili. Na te događaje odazvale su se mnoge javne ličnosti. Između ostalog, Minja Subota, Ljiljana Petrović, Ivan Hajtl i grupa Garavi sokak. Vodila sam svoju firmu, ali mnogim pacijentima sam pomagala besplatno, jer sam ih često zatekla kako bespomoćno leže kod kuće, a na stolu im stoje neplaćeni računi. Nisam mogla u takvoj situaciji da im uzmem pare – iskrena je Branka.

Branislava sa svojim negovateljicama u firmi "Dome slatki dome"

Iako je tadašnje nadležno ministarstvo ocenilo, da zbog besplatne brige o pojedinim pacijentima, njeno preduzeće ima pravo na dotaciju od države, finansijska pomoć nikad nije odobrena. Branka je aktivno radila do 1993. godine dok se i sama nije razbolela, pa je firmu prepustila drugima. Nakon terapije i rehabilitacije, vratila se svom pozivu.

- Počela sam pomagati stranim humanitarnim organizacijama u otkrivanju socijalnih slučajeva i u razvijanju njihove službe. Posvetila sam se ponovo edukaciji. Nezaposlenim licima sam u Edukativnom centru držala predavanja o kućnoj nezi. To sam napustila prošle godina i tada sam inicirala osnivanje Udruženja negovateljica. Trenutno sam njihov stručni saradnik i član nadzornog odbora – kaže Branislava.

Naša današnja sagovornica naglašava da se kućnom negom trebaju baviti osobe koje su stabilne, poverljive i pre svega humane.

- Ovo je moj poziv i nije mi žao što sam se ovome posvetila. Bitno je da komunicirate sa korisnicima i njihovim porodicama i da budete stručni u svojoj profesiji. Većina bolesnika želi domaću atmosferu. Puno im znači ako su u svojoj kući, jer, iako nisu sposobni, oni gospodare situacijom. Vi ste gost i slušate ih. U gerontološkom domu je korisnik gost i mora da se povinuje redu te ustanove, sviđalo mu se to ili ne. Mnogi ne žele da budu smešteni u dom i kada se to desi, nažalost, brzo dočekaju kraj života. Zbog toga kućna nega u psihološkom smislu znači mnogo – završava Branislava Dimitrijević.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva