U POSETI PORODICI ĐURKIĆ: Za snove nikad nije kasno (FOTO)

Topla tekuća voda, kupatilo, veš mašina, kuhinja i zajednički nedeljni ručak su blagodeti u kojoj jedna sedmočlana novosadska porodica uživa tek odnedavno.

Kada je početkom prošle godine familija Đurkić saznala da mora napustiti baraku u kojoj je živela na Limanu 4, jer se nalazi na placu koji je namenjen za gradnju, nisu su ni pretpostavili da će im upravo to biti šansa za novi početak. Pošto im deca pohađaju Osnovnu školu “Žarko Zrenjanin”, direktor, nastavnici i đaci odlučili su da zajedno sa Udruženjem građana “Novi Sad” priteknu u pomoć. Započeta je akcija sakupljanja sredstava u kojoj su učestvovali obični građani, društveno odgovorne kompanije, ali i sportisti. U aprilu ove godine, porodica koja živi od sakupljanja sekundarnih sirovina, uselila se u svoj novi dom – nameštenu kuću od šezdesetak kvadrata u Kisačkoj ulici.

Tridesetogodišnja Bojana Đurkić, majka porodice, ne krije ni danas oduševljenje i zahvalna je svima koji su pomogli, jer nije ni mislila da će ikada živeti u pristojnim životnim uslovima.

- Već pet meseci smo ovde i brzo je prošlo. Prezadovoljni smo, čovek se brzo navikne na bolje. Neverovatno je, ni iz čega se stvorilo nešto. Bez predstavnika škole i udruženja ovo se ne bi desilo i nikad nećemo moći da im se odužimo zbog toga – kaže Đurkić i nastavlja:

- Suprug se I dalje bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina, a ja primam socijalnu pomoć i dečji dodatak. Možemo živeti od primanja i računi se izmiruju svakog meseca – objašnjava Bojana.

Kuća Đurkića danas odiše porodičnom atmosferom. U kuhinji sa trpezarijom, za velikim stolom dočekuju se gosti. Na zidovima su porodične fotografije i slike sa proslave useljenja.

- Rečima ne mogu opisati svoju sreću. Kuhinja ima vode, dok smo je u baraci dovlačili u galonima i još se pitali da li će je biti dovoljno. Najviše sam se obradovala veš mašini, jer je veoma teško bilo prati rukama, naročito zimi – kaže sagovornica portala mojnovisad.com

Roditelji svakog jutra popiju kafu zajedno, nakon toga isprate decu u školu. Suprug uzima kolica i ide na posao, a Bojana sprema ručak i obavlja kućne poslove.

- Održavam maksimalno i trudim se da bude sve čisto i uredno. Doručak se obavi na brzinu, ali za ručkom i večerom smo zajedno. Raširimo sto i stanemo svi. Ta porodična atmosfera je osećaj koji me ispunjava. Tako dolikuje porodici, ranije je to bilo fizički neizvodljivo. Najviše se radujem nedeljnom ručku, jer tada spremam i slatko i slano – priča Bojana.

U uglu je i Smederevac koji će zimi grejati kuhinju, dve sobe i dva kupatila. A novac za ogrev se redovno odvaja svakog meseca.

Dečja soba odiše veselim bojama, kreveti ispunjavaju prostoriju, a školski rančevi vise sa čiviluka. Deca redovno pohađaju nastavu, a najstarija Katarina sada je krenula u srednju frizersku školu. Trinaestogodišnje bliznakinje Buba i Beba su trenutno sedmi razred, a osmogodišnja Bojana drugi. Peđa ima jedanaest godina, ide u peti razred i odličan je đak.

-  Ovde je sjajno. Svako ima svoj krevet i ne spavamo više zajedno u jednom. Imamo više prostora, lakše se uči i sve ovo je stvorilo još veću volju – iskren je Peđa.

Obrazovanje je upravo ono na čemu je majka porodice insistirala od početka i nikad nije dozvolila da se ono zapostavi.

- Ja sam završila samo šest razreda osnovne škole. Roditelji su mi se razveli kada sam bila mala i od tada smo oskudevali u svemu i život nam nije bio lak. Zbog toga se trudim  da to ne dopustim njima. Najvažnije je vaspitanje i obrazovanje. Moraju se lepo izražavati i ponašati i redovno ići na nastavu. Svi će nastaviti srednje obrazovanje, a uslovi su im obezbeđeni. Neko uči za stolom, a neko u krevetu. Imaju svoj kutak, domaći rade i preko interneta – kaže Bojana.

Deca takođe pomažu i u kućnim obavezama. Svako namesti svoj krevet nakon ustajanja i opere svoj tanjir posle jela. Ali ne zapostavlja se ni zabava, jer drugari iz škole često dolaze u posetu i sluša se muzika preko jutjuba. Dvorište porodične kuće uvesejavalju i ljubimci, pas i mačka.

Međutim, ono čemu su se mali Đurkići najviše obradovali jeste kupatilo. Deca koja su od rođenja navikla da se kupaju u koritu bez tekuće vode, svakog jutra stvaraju red ispred tuš kabine. Bude ponekad i guranja i malo svađe oko toga ko će pre da se okupa, ali majka Bojana to brzo rešava sa osmehom na licu.

- Život u baraci bez vode i struje nas je ojačao. Kakva god da je bila situacija i onda kada je bilo najgore, mi nikad nismo bili pognute glave. Trudila sam se da deca uvek imaju osmeh na licu i da misle pozitivno bez obzira na to šta sudbina donosi. Ova porodična kuća danas je ispunjene želje o kojoj smo nekada kao porodica maštali – kaže Bojana Đurkić.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović