Vanja Plisnić, nekada košarkaš, danas globtroter: Putovanje u Iran bih preporučio svakome

"Nema više prije, neće se vratiti poslije, tamo je već dno, glazba jedinog tona"?*. Upravo tako sve češće izgleda današnji svet, pa kad u njemu – tek katkad - bljesnu ljudi zanimljivog kova i otvorenog uma, a ruku hrabrih da otvore još mnogo nepoznatih vrata, susreti s njima bivaju kao neki svevideći prozori na šerpi punoj nepodnošljive bezobzirnosti koja klija među ljudima. Evo priče o jednom takvom čoveku, koga je žeđ za novim ljudima i kulturama odvela do dalekih meridijana...

Vanja Plisnić bio je košarkaš, igrao je za  KK "NAP", potom u "Radničkom", "Vojvodini" , "FMP-u" i "Hemofarmu", te klubovima u Belgiji, Rusiji,Turskoj i Italiji. Kad je nakon svega toga okačio patike o klin, u ovom krilnom centru otkačila se bujica radoznalosti za svetom koji pulsira nadohvat naših čula. Ta ga je bujica od košarkaša pretvorila u globtrotera i nomada koga mesto ne drži i koga je nedavno odvela čak do dalekog Irana.

Progovoriti jezikom lokalaca

– Obožavam ljude, to je razlog zašto putujem. Volim da otkrivam nove kulture i stalno pokušavam da učim nove jezike zemalja i kultura kojima hrlim. Ako ne govoriš bar malo jezik zemlje u koju ideš, uskraćen si za razumevanje ljudi koji tamo žive. Kad unekoliko progovoriš njihovim jezikom, bolje spoznaš njihovu pravu prirodu, jer se i oni drugačije ponašaju kada vide da hoćeš da prigrliš reči koje su deo njihovog bića –  kaže Vanja Plisnić i nastavlja:

– Jezik se, naravno, uči učenjem reči, ali i osluškivanjem kulture koju on gradi. Imam običaj da na putu ka određenoj zemlji neprekidno slušam njen jezik i muziku. Na severu Irana priča se turski, a na jugu je učestao arapski, čije osnove znam. I u Iranu, isto kao npr. u Maroku, koji sam prethodno obišao, imaju mnogo dijalekata. Nekada, međutim, najboljim namerama na put iskrsnu neke – na vreme neuočene – bizarnosti. Npr, uoči puta u Maroko učio sam književni egipatski, a kada sam tamo stigao, shvatio sam da ništa ne znam, čak ni brojeve, jer se tamo govori druga vrsta arapskog - marokanskog arapskog koga zovu “darija”. Takođe, tamo na severu Afrike, pretežno u Maroku i Alžiru, pa i u manjim zajednicama - do Egipta na istoku i Burkine Faso na jugu, govori se i berberski jezik. Govore ga muslimani Berberi koji imaju divno klinasto pismo – priseća se Plisnić.

– Jezik sredine u koju ideš naročito je dobro kad malo naučiš u kontekstu visokorizičnih sredina kakva je npr. Afganistan. To ti nekad može spasiti život – smatra ovaj nekadašnji košarkaš koji je, nakon što je odigrao svoju poslednju košarkašku sezonu u Turskoj, 2016. godine završio svoju profesionalnu karijeru. Vratio se potom u Srbiju, jer je smatrao da je potreban familiji. Usledio je potom dosta težak period za njega, na koji se potom nadovezala korona. Međutim, još i pre nje počeo je da planira overlanding –  među svetskim globtroterima već odomaćenu vrstu putovanja, kojoj je cilj samo putovanje i uživanje u uranjanju u lokalnu kulturu i okoliš.

Overlanding je koncept putovanja kojem je cilj samo putovanje i uživanje u uranjanju u lokalnu kulturu...

I  uroniti u život zajednice

– Koncept overlandinga podrazumeva da imaš vozilo na kojem imaš: šator, bicikl, mogućnost da kuvaš, tuširaš se... Dakle, sve uslove da ne boraviš po hotelima, što ti daje priliku da budeš što bliži predelima, prirodi i ljudima. Tako sam, pre Maroka, obišao celu Evropu, od Italije, preko Francuske i Monte Karla do Španije. Kada odemo u neki nepoznati grad, mi obično boravimo u hotelu i nemamo komunikaciju s ljudima koji žive u tom mestu, to je iz hotelskih uslova teško postići. Međutim, s overlandingom ljudi ti sami prilaze, raspituju se, pomažu ti, otkrivaju svet u neočekivanim i krajnje autentičnim oblicima.

Za razliku od, npr, Afrike, gde možeš da budeš samo u propisanim autokampovima, u Iranu možeš da kampuješ gde hoćeš. Gde god da zastaneš, naletiš na nekoga ko će ti reći gde je dobro, ko će te uputiti ili spojiti s nekim važnim, reći gde treba ići, šta zaobići... Iako sam tokom sportske karijere putovao svuda, od Amerike do Japana, tek spoznajom overlandinga približio sam se stvarnom životu geografija u kojima sam i ranije bivao. Takvo otkrivanje sveta uistinu preobrazi čoveka, toliko da na koncu ima problem kad se vrati u svoju uobičajenu rutinu i sredinu – kaže naš sugrađanin i dodaje: 

– Još pre korone imao sam ideju da uzmem automobil koji može da podnese put oko sveta, najbolji šator, automobil, dobre gume... Moj “Gobi”, predodređen da vozi istoimenom pustinjom na granici Kine i Mongolije, bio je odlična podrška na ovom putu. Ima mnogo stavki koje treba čekirati da bi jedno takvo putovanje bilo bezbedno i da bi mogao dospeti na mesta gde žive domoroci. Naravno, deo obavezne opreme je i fotoaparat. Opsesivno fotkam sve oko sebe, mislim da mi je to ostalo kao neka vrsta potrebe nakon što su sve porodične fotke, nastale do moje 15. godine, izgorele u ratu u Bosni. Tek skoro sam tu svoju nasušnu potrebu za fotografisanjem osvestio kao neku vrstu moguće represivne memorije. Uglavnom, u Iranu je bilo planirano da ostanem mesec dana, što je najduže koliko jedan stranac može da bude u toj zemlji, ali sam naišao na ljude neverovatnog duha i svoj boravak produžio za 36 dana.

Pustinjski vetar ledi kosti

– U Iranu ne možeš da plaćaš karticama, samo fizičkim novcem, a propisano je da možeš da uneseš maksimalno 5000 dolara za mesec dana. Pa ti rasporedi... Rešio sam, međutim, da me ništa neće pokolebati na putu. Radovao sam se toj izuzetnoj farsi kulturi koja me čekala, koja je iznedrila tolike umetnike i filosofe. Na put sam krenuo dizel automobilom, a dizel automobili tamo ne postoje. Dizel je u Iranu, inače, pet puta jefitiniji od vode, a kupovao sam ga od švercera. Za tri dolara dobiješ sto litara, ali ga ne možeš kupiti u gradu, niti bez posebne dizel kartice koju stranci ne mogu posedovati.

A od ambasade - ćorak

"Naša ambasada u Iranu kao da ne postoji. odnosno, postoji čisto administrativno, jer nema nikakva ovlašćenja u Islamskoj Republici Iran. Ljudi koji u njoj rade - samo figuriraju i nemaju pojma ni o čemu. Oni se jednostavno plaše te države. Gomilu stvari, koje su dužni da znaju i da o tome obaveste naše turiste u Iranu, niko ti ništa ne kaže, prosto te ostave na cedilu. To treba glasno da se kaže, da ljudi koji krenu u Iran ne gube vreme s njima."

– Više od polovine iranske teritorije su planine i visoravni, a jedna četvrtina je pod pustinjom. Po ulasku u Iran, pored mene su dugo promicale predivne planine, prekrivene snegovima, ali nije bilo hladno. Ipak sam imao dobru opremu, ali - ispostaviće se ubrzo - ne i za pustinju na jugu, gde ću se smrznuti kao nikad u životu. Bilo je 18 stepeni kad sam stigao na kampersko mesto, mnogo ljudi, logorske vatre, odlična atmosfera... U nekom trenutku vlasnik kampa kaže da moramo da napustimo kamp, jer će noć doneti nisku temperaturu koja može biti kobna. Kažem mu da sam opremljen, na šta on odgovara da će se temperatura spustiti oko nule i da će biti ledeno - za umiranje, da su ljudi tako umirali, ali ja ipak ostanem pri svome... Ljudi moji, tako nešto u životu nisam doživeo, a živeo sam i u Rusiji. Negde oko 22.30 prošetao sam se samo 50 metara od zaklonjenog dela, gde sam pribio šator i već sam se tresao kao prut od vetra koji je duvao. Produvao mi je svaku koščicu. Tako je pala moja teza da nema lošeg vremena, samo loše garderobe. Ima, dakle, i loše procene, s tim što neke greške nekada mogu biti kobne. Zato moraš slušati ljude, pitati, zapitkivati. Ako kažu - tamo ti je super, ali nemoj ići – nemoj ići, jer je taj neko iskusio nešto što za tebe može biti kobno.

Nema geliptera koji će ti uzeti dve crvene

– Nisam se bojao da će mi se išta loše dogoditi na putu, da će me neko presresti ili opljačkati. Nisam u fazonu takvih strahovanja. Volim ljude, verujem im, i ne verujem u loša razmišljanja, ali je dobro informisati se. Meni se ni na putu po Africi ništa loše nikada nije dogodilo, iako sam slušao svakakve priče. Novčanik sam u Iranu nosio u rancu, a ranac sam bar nekoliko puta tokom putovanja zaboravljao. Međutim, kad bih se posle nekoliko sati vratio na mesto gde sam ga ostavio, ranc je bio tu, netaknut. Isto tako, zaboravljao sam i druge svoje stvari na plaži, a nosio sam tek nešto garderobe, ali bi me i one po povratku – nedirnute - čekale. Moje iskustvo u Iranu je da te niko neće pipnuti, pokušati da ti naudi. Oni su arijevci, potomci prvih arijevskih doseljenika na Iransku visoravan. Utemeljeni su na drugoj religiji. Neće uzeti novac od tebe, teško ih je i častiti. Naravno, ja sam se strogo čuvao da ne prekršim neka njihova pravila ponašanja.

"Moraš znati šta se ne sme raditi da time ne bi uvredio nekoga. Recimo, ne smeš da pokazuješ palac gore - kao odobravanje, jer je to izuzetno vulgarno, ne treba da jedeš levom rukom - to je prljavo. Takođe, nema pružanja ruke ženi, osim ukoliko ona na tome insistira. Ne smeš biti sa ženskom osobom sam, pod bilo kakvim krovom, pa i automobilskim. To je zabranjeno. Zabranjeni su na javnim mestima i ples i pesma. Ako prekršiš ova pravila,  možeš biti u ozbiljnoj nevolji. Imaju i jedan čudan običaj, taarop se zove. Oni navaljuju da ti nešto učine, a ti treba tri puta to da odbiješ, i onda su svi srećni, kao da su ti nešto stvarno dali. Pre nego što sam shvatio poentu, obrukao sam se: nakon neverovatnog navaljivanja slučajnog prolaznika, od skoro 15 minuta, da mi plati kebab koji sam jeo, digao sam ruke i rekao OK, a kada sam napuštao lokal, vlasnica je počela da jadikuje za mnom da se vratim i platim. Bio sam potpuno zbunjen..."

– Inače, policija u tom svetu ne postoji u onom obliku na koji smo mi navikli da vidimo. Nema needukovanih geliptera koji bi demonstrirali silu i maltretirati te, a na koncu ti uzeti dve crvene. Ne, to se kod njih ne dešava. Interesantno je da me niko, za svih 30.000 kilometara koliko sam prevalio do Maroka i nazad, i do Irana i nazad, nije zaustavio - samo na Balkanu, a u Iranu sam vozio automobil s tablicama na kojima piše kad su izdate i do kada važe. Od Persijskog zaliva, pa dalje vozio sam sa tablicama na kojima se videlo da su istekle mesec dana ranije, jer sam toliko duže ostao u Iranu, i niko me nije zaustavio. Doduše, na kraju sam zbog toga morao neko vreme da provedem na granici.

Mangrove šume ostrva Kešm

– Za ulazak na najveće ostrvo zaliva – Kešm - ne treba viza. I ono kao da nije deo Irana. Na njemu se nalaze neverovatna čuda prirode, pećina Namakdan, npr. i Hara šuma čuvenih mangrova, koja je puna ptica. Pored nje me je u čamcu provozao jedan lokalac. Inače, ceo Teheran i Iran ovde dolaze da letuju. Na ostrvu je opuštena atmosfera, žene se ne moraju pokrivati, iako je ceo preostali Iran rigorozan u tome. Tu, na jugu, niko ne nosi hidžab, samo lokalne žene folklora radi i to dosta retko. Ovde možeš da naslutiš koliko su bogati ljudi u Iranu bogati, iako ih retko vidiš, kao i beskućnike, kojih tu i tamo ima na jugu. Opšti mi je utisak nekako da se u Iranu može živeti dobro s malo novca. Na putu do ostrva obišao sam i grad Maku, gde sam čekao tablice za dalji put, a potom i Tabriz, četvrti najveći grad Irana. Tu sam ostao pet dana. On se, između ostalog, diči Tabriškim bazarom, koga je UNESKO uvrstio u svetsku baštinu. Sastoji od više spojenih bazara na kojima se trgovalo zlatom, nakitom, sagovima, obućom, a nekada se koristio i za verske ceremonije. Obišao sam potom Hamadan, jedan od najstarijih gradova u ovoj zemlji. Nadomak njega je Gandžname, natpis ispisan klinastim pismom koji poput nekog starog bilborda stoji na drevnom  auto-putu, koji je povezivao tri kontinenta. Tim je "bilbordom" iranski car Darije hodočasnicima objašnjavao da su neprikosnoveni, da su od prvog jednobožačkog boga priznati.

Isfahanski mostovi bez reke

– Potom sam bio u Isfahanu koji me je opčinio. Nalazi se na oko 400 km od Teherana, u koji uopšte nisam imao želju da idem. Isfahan je muzej na otvorenom. Arhitektura mu je zadivljujuća. Ima najveći skver na svetu, u obliku kvadrata je. U Isfahanu postoji i jedna tužna ekološka priča. Presušila im je reka Zajandeh Rud, iznad čijeg su korita - na suvom - ostali mostovi. Ali i oni propadaju, jer je vezivni materijal za njih bio belance, a i njemu je potrebna vlaga... Inače, Iran oskudeva u vodi, ali je voda posvuda. I svuda su bašte, predivne persijske bašte. Na zelenilu i refleksiji svetlosti, sve se zasniva na tome. Po kapljicama vode zove se i jedno od najbitnijih svetih mesta zoroastrizma - Čak-čak.

Hvatači vetrova u Jazdu

Niski tih čudesnih iranskih gradova dodajem i Jazd, pustinjski grad u centralnom Iranu, napravljen od blata i cigle, koji je vrhunac kreativne dovitljivosti. Nekada je bio trgovački centar na Putu svile. Na njega su me uputili neki divni ljudi koje sam usput sreo. U njemu možeš da vidiš inženjerska čuda, koja su nastala u neka davna vremena, npr. jahčal – podzemni rashlađujući sistem, potom kanat - podzemni sistem za navodnjavanje, te - što posebno oduševljava – brojne hvatače vetrova koji se na persijskom zovu badgir. Ove izuzetne građevine, obično u obliku pravouganonih tornjeva. nadvisuju krovove grada. Lokalci kažu da vrlo verovatno potiču iz vremena drevnog Egipta. Badgiri su pomagali da se pregrmi vreli deo dana i oni su, zapravo, preteča klima uređaja. Danas se uglavnom ne koriste, ali su svejedno velika atrakcija za sve turiste, posebno inženjere i arhitekte. Delom i zbog njih, i Jazd je na listi UNESKO-ve svetske baštine. Najveći među hvatačima vetrova je onaj u Dolatabad bašti koji ima 33 metra i još je u funkciji. U Jazdu mi se jako dopao zoroastrijski Hram vatre, u kojem vatra gori više od 1500 godina, a sastavljena je od 16 vatri različitog porekla, uključujući i munje. Predivan je i Toranj tišine. Zoroastrijci se mole izvoru svetlosti. Njihova vera zasniva se na filosofskoj tezi da u svakom čoveku postoji dobro i zlo i da se svakodnevno moramo boriti protiv zla. Cene odanost, a za najveće zlo smatraju laganje i gubljenje časti, što povlači jedno drugo. Zoroastrijanci su, inače, svoje preminule ostavljali orlovima - u kulama podignutim na obodima grada, jer su smatrali da tako izbegavaju da zagade preostala dva sveta elementa - zemlju i vazduh. U Jazdu je i Dima džamija, s najvišim minaretima u Iranu. Izgleda da se taj grad dopao i Marku Polu, koji tada nije znao da će Jazd postati biciklistička prestonica Irana, ali je zato pisao o njegovim tepisima i svili. Iz Jazda put me nosi do Širaza, a na tom putu nailazim na 24 metara visok čempres, ima 4000 godina i kao takav - najstarije je živo biće Irana. Pitam se da li bi neko takav mogao da doživi tolike godine u ovoj našoj betonizaciji? U Širazu se nalazi i velelepna Džamija svetlosti, koja je jedno je od tri najvažnija hodočašća u Iranu. Zovu je i Smaragdnom džamijom zbog intenzivne zelene boje koja dominira u unutrašnjosti. Poseta je dozvoljena i nemuslimanskom stanovništvu, koji, kao i muslimani, moraju da se izuju, dok žene moraju da obuku čador. On se može iznajmiti na ulazu u džamiju.

Radoznalost koja ne ubija mačku...

Na putu po Iranu sreo sam neverovatan dijapazon ljudi. Među turistima – mnogo je ljudi koji se traže, bilo je dosta Holanđana, npr. Francuza je bilo ranije, ali sada ne mogu da uđu zbog nekih špijunskih afera - ako sam dobro razumeo. Među lokalnim stanovništvom sijaset je pisaca, muzičara, kreativaca razne fele. Svi su komunikativni i vrlo znatiželjni - bez pardona. Odmah te pitaju čime se baviš, kolika ti je plata i koji ti je emotivni status. U početku sam bio šokiran tom direktnošću, a oborilo me s nogu to što ne mogu da prihvate da hoćeš da budeš sam.

Bolje biti sam nego u lošem društvu

"Mislim da sam veoma socijalno biće, ali ipak volim da putujem sam. Uvek kažem da je bolje biti sam nego u lošem društvu, a ako se loše osećaš kad si sam, onda si sigurno u lošem društvu. Isto tako verujem da je svako putovanje neka vrsta bega - od svakodnevice, ustaljenog, uobičajenog, pokušaj nekog restarta, obnove misli, sebe samog – sveukupno. I dobro je biti sam, da posložiš sve u sebi kako treba. Ponekad čovek prosto mora da se vrati na fabrička podešavanja. Veoma volim kad sam u pokretu, nesputan, sloboda mi je jako bitna. Tome učim i decu, i kćerku i sina. Pričam im o različitim konceptima života koje sam video i doživeo, i koje će, nadam se, i oni jednom iskusiti. Takva iskustva su velike lekcije strpljenja i poštovanja drugih ljudi i uopšte - prihvatanja drugih i drugačijih ljudi. Putovanja nas uče i da nasleđe ne pripada prošlosti, nego svima nama.” 

– Ali u Iranu te teško puštaju da budeš sam. Ne prihvataju da to želiš. Stalno te zovu da budeš u nekom društvu, pa sam tako bio na četiri svadbe i nekim silnim rođendanima. Zovu te da spavaš kod njih, odbijaju da prihvate da bi ti radije spavao pod vedrim nebom, jer je divno vreme. Čim bih seo na nekom od tih njihovih veselja, okružila bi me gomila radoznalih ljudi, žena takođe. Svi prilaze lako, odmah pitaju odakle si. Piju uglavnom čajeve i jedu dobru hranu. Sve je bazirano na sporom kuvanju, po pet – šest sati. I sve je na bazi jagnjetine i povrća. Majstori su u kuvanju. Imaju razna zanimljiva jela: pirinač sa šafranom, junetinu sa svežim breskvama, piletinu sa sirupom od šipka, supu od suvog voća, meso uvijeno u lišće vinove loze, te baklavu s ružinom vodicom, npr. Jako su mi se dopali i njihovi sitni širini kolačići. Preukusni su.

Gosta nije tri dana dosta

– Kod njih je gost svetinja. Oni čak i u Kuranu imaju deo za gosta, o tome kako moraju da ga usluže. Veliki problem je odbiti njihovo gostoprimstvo. Baš su jako socijalno nastrojeni i stalno su u krugu porodice. Pomažu jedni drugima, stvarno drže do porodičnih vrednosti, za razliku od nas ovde, gde porodica praktično ne postoji - samo interes. Pitaju te, naravno i koje si vere. Onima koje nisam dovoljno upoznao, govorio sam da sam hrišćanin, a kad se bolje upoznamo - agnostik. Dajem im do znanja da poštujem religije, iako verujem da su one jedan od vodećih uzroka svih ratova i mržnje. Razmišljao sam tamo o njihovoj i našoj poziciji u odnosu na religiju, koja njih dosta obavezuje da se vladaju po nekim pravilima, dok nas ne, iako smo mi, zapravo u najgoroj poziciji: religija nije obavezna, ali da bi bio u vrhu - moraš pobožno da ideš na slave i obilaziš oltare.

Estetika kulture življenja

– Svi gradovi su im veliki i moderni, u svakom postoje bar četiri saobraćajne trake kroz grad, a putevi idu svuda - do pustinja, u brda i planine. Kao i svuda, ima nervoznih vozača, ali ja sam vožnju “diplomirao” u Turskoj i ništa mi nije moglo iskidati živce. Što se tiče estetike, naravno da nigde na svetu – kao u Iranu - ne postoje ni slično lepi tepisi, mozaici, posuđe od bakra. Oni su stvarno umetnici u tome. I ljudi su obučeni krajnje moderno, ali ne i napirlitano. Njihov veliki tradicionalni praznik Novruz, koji je deo UNESKO-ve nematerijalne kulturne baštine, a kojim se obeležava početak godine i naš prvi dan proleća, dočekuje se s velikom radošću. Lože se vatre, peva se, svi su zajedno, nema samih.  Što se tiče tih druženja i porodičnih običaja, primetio sam da im je i petak jako važan dan. Ujutro su svi na planini, šetaju. Nema veze ko ima kakvu opremu, nema fensi modnih ispada. Složni su, nekako vidiš da su im oči čiste. Ne piju i ne drogiraju se. A da, zbunjivalo me koliko šećera konzumiraju. U nenormalnim količinama ga stavljaju u čaj. Čajevi su odlični, a kafe nikakve. Nemaju dobre aparate. Tamo bi naši baristi napravili dobar posao. Ja sam nosio svoj moka pot. Međutim, Iranci uživaju u tim ritualima, čak i u tim sitnicama pokazuju mnogo više strasti ka životu od nas. Ljude koje sam sretao intrigiralo je to što stalno vežbam, nekima sam čak i zdravstveno pomogao. Žalili su se na bol u leđima i vratu, pa sam im pokazao vežbe koje stalno praktikujem i bili su oduševljeni jer su im bile korisne.

Sloboda je dostupna, makar virtuelno....

Novi “ajfoni” u Iranu mogu biti registrovani samo mesec dana. Meni su ga isključili posle toga, odnosno on se automatski ugasi. Ne možeš ga koristiti, blokiraju ga. Nosio sam i stariji model, baš zbog toga, pa sam se snalazio... Inače, svi domoroci vole na svoj Instragram da zakače fotku nekog stranca i pohvale se time. A Instragram u Iranu je posebna priča... Neophodno je koristiti neku od dostupnih aplikacija VPN (virtuelne privatne mreže), preko nekog od brojnih servera u inostranstvu. Sloboda je dostupna, nikom ne smeta što je virtuelna....

Što se tiče jezika, dele se na one koji govore engleski - i ti ga govore perfektno, i one koji ga ne govore uopšte. Ali su u svakom slučaju vrlo edukovani. Žene su završile po dva fakulteta i obrazovanije su, jer je tamošnje muškarce ušuškala religija, omamljeni su slobodom koju im ona daje i oni praktično zato ne moraju ništa, pa ni ne rade na sebi.

Žene obrazovane, muškarci ušuškani religijom

"Iranci su muslimani šiitske struje. U Iranu vlada šerijatski zakon, a do 1979. godine, do svrgnuća šaha Muhameda Reze Pahlavija, u Iranu su žene bile zastupljene u svim sferama života. Međutim, naredna vlast nametnula je svoja pravila, vođena njihovom svetom knjigom. Žene su morale da se pokriju i da nemaju dodir s osobama koje nisu deo njihove porodice. Pa ipak, dobar deo mog puta kroz Irana, mnogo mladih žena nije nosio hidžab. Na ostrvu Kešm su svi svakako opušteniji i tamo vlasti dopuštaju neke stvari koje drugde nisu moguće. Žene na Kešmu kažu za sebe da su feministkinje, ali je to neki divni, naivni feminizam. Ne preziru muškarce, samo traže svoja osnovna ljudska prava. Čeznu da budu voljene i stekao sam utisak da je ženama u Iranu bitno šta znaš, dok je kod nas bitno šta imaš."

– Ali, u Iranu svi znaju poeziju, i svi je govore. Ne libe se da ti odrecituju neke stihove. Primetio sam i da slušaju jako dobru muziku. Uživaju u savremenom džezu, svedočio sam da vrište od sreće kada im se neka muzika jako dopadne. Slušao sam i tamošnje muzičare, neverovatno su daroviti.  Inače, obreo sam se i na dve ilegalne žurke, naravno ne slučajno. Poziv na njih stiže samo poznatom krugu ljudi. Pola sata pre ponoći stiže ti info gde je žurka. Jedna je bila 70 km dalje od mesta gde sam bio. Mislim da se one održavaju u nekom dogovoru s policijom, ili baš jako daleko od nje, da niko ne zna. Na žurci se pleše i niko nije pokriven. Upad je 50 dolara.

Kad te pitaju: "Šta misliš o Srebrenici?"

– Što se politike tiče, atmosfera me u Iranu podseća na vreme u doba Miloševića: mi preziremo njega, a svet nas - zbog njega, ali malo i na onu našu šizofreniju u vreme bombardovanja: ti se boriš protiv njega, za neki svet kome bi da se priključiš, a onda te taj svet bombarduje. Jedan lokalni političar me je, kada je čuo da dolazim iz ovog dela sveta, pitao šta mislim o Srebrenici? Upoznao sam i četiri lokalca - jedan je rođen u Bugojnu, koji su ratovali u Bosni, a jednom prilikom, kada sam ostao bez dizela, prišao sam nekom policajcu s molbom da me posavetuje gde bih mogao da ga kupim. Kada je čuo da sam s Balkana, počeo je da nabraja gradove: Zvornik, Bratunac... Zapanjio sam se. Tamo su ratovali i on, i njegov otac, rekao mi je. Bila je baš bizarna situacija... Posle sam se setio da je najviše mudžahedina u Bosnu dolazilo baš iz Irana, te da su u napadu na Ameriku 11. septembra učestvovali mudžahedini koji su imali bosanske pasoše...

Znaju za odbojkaški Novi Sad

– Ima, naravno, i nekih predivnih priča koje nas povezuju - odbojka npr. Neki Iranci čuli su čak i za Novi Sad, jer su ih ljudi iz Novog Sada edukovali i trenirali u Iranu. Na osnovu toga sam imao gomilu besplatnih ručkova. Odbojka je kod njih jako popularan sport. Naš Igor Kolaković vodio je reprezentaciju Irana, doveo ih je do bronze na Svetskom kupu 2017. godine i do trijumfa na Azijskim igrama. U Iranu su radili i Zoran Gajić i Milorad Kijac. Odbojkaši su tamo mitska bića. Inače, isto kao u Africi, znaju još za Jokića, Đokovića i, naravno, Tita. 

– Kažu da u svakom putovanju čovek izgubi deo sebe, prihvati nešto novo i da iščezne neki stari deo njega. Put u Iran bilo je preintenzivno putovanje, sa suludim odnosom između ovo troje. Sve u svemu, kada saberem utiske, mogu da kažem da ova vrsta putovanja nije za svakoga, ali bih putovanje u Iran preporučio svakome. To da ti je nekoliko dana stena u okeanu najlepši krevet pod nebeskim svodom ikada, pa buđenje i skakanje s krova “Gobija” na vreo pesak, pranje sudova talasima i peskom, ostaće mi kao nezaboravna uspomena...

Snežana Miletić

Foto: privatna arhiva

* (naslov jedne od priča hrvatske književnice Eve Simčić, iz romana "Četiri lakta unutra"/VBZ, Zagreb)