UPOZNAJTE SALAJKU: Duša grada (ne) odoleva urbanizaciji (FOTO)

Salajka je zajedno s Podbarom najstariji deo Novog Sada, a veliko i večito rivalstvo Salajčana i Podbaraca traje već tri stoleća. Ime Salajke dolazi od ugarske županije Zala ili Sala, odakle se doselio deo Srba kojima je pretilo unijaćenje. Srbi su sebe nazivali Zalajci ili Salajci, pa su vremenom nastali oblici Salajka i Salajčani.

Salajčani su po svom karakteru oduvek bili specifični, na šalu, slavlje i tuču uvek spremni. Živahni, odrešiti, veseli, temperamentni, drčni i borbeni ljudi, bećari (Oj, Salajko, što si tako mala, ti od mene napravi bećara).

Poznato je da ni žandarmi nisu dolazili na Salajku bez pojačanja, kad bi izbio neki incident (Salajčani, ko vam brice oštri, tata oštri, a sin njima vošti, Dođi malo u Salajku malu, pa ćeš dobit razbijenu glavu). Svoju drčnost su pokazali i kad je deo Salajke trebao da se raseli zarad izgradnje industrijske zone što je predviđao prvi posleratni urbanistički plan. Gradska vlast je na kraju 1986. godine odustala od tog  rešenja i zonu smestila na drugu lokaciju.

Jedni drugima su više znali špicname ili porodične nadimke nego prezimena, što je još jedna specifičnost ovog kraja. Bukvalno su jedino učitelji znali sva prezimena školske dece. Nadimci su dobijani i po dobrim, i po lošim osobinama, po mestima odakle su se naselili, po zanatima kojima su se familijarno bavili, po veličini imetka…Branimir Jovanović u knjizi "Salajka koje (više) nema" zabeležio je  da je do Drugog svetskog rata na 154 prezimena "prišiveno" čak 262 špicnamena.

Salajka je nekada bila poznata po paorima, a danas u celom naselju samo nekoliko domaćinstva još uvek ima konje i bave se poljoprivredom, pa pojedine kuće i dalje krase puni čardaci. Umesto ratara, povrtara i stočara, sad je tu zanatlijsko – trgovačko i radničko stanovništvo.

Zemljoradnju je zamenila trgovina i Temerinska ulica je postala svojevrstan auto- centar, pa se ovde može naći sve što je potrebno za limenog ljubimca. U istoimenoj ulici skrivena je i pijaca, koja se razlikuje od ostalih gradskih tržnica. Ovde nije tako živahno, već naprotiv, samrtno pusto.

Stara Salajka je mešavina oronulih, sređenih i novosazidanih kuća, ali sve više niču i stambene zgrade. Od Ulice Koste Šokice prema centru sve je manje kuća, a zgrade ubrzano izranjaju i kvare salajački utisak mirnog života. I Salajka je poklekla pred investitorima, ali i stari jer joj deca u zgrade odlaze da žive.

Iako ovim delom grada i dalje prolazi čova sa zapregom i otkupljuje staro gvožđe, ovuda tutnje automobili i remete idiličnu sliku. Da će biti još bučnije vidi se iz urbanističkih planova jer se planira probijanje Ulice Koste Šokice i povezivanje s Bulevarom Jaše Tomića. Jedna od najbučnijih i najprometnijih ulica u gradu, Partizanska, nemilosrdno preseca Salajku i prolazi kroz ruralno naselje kao podivljala reka. Salajačka žila kucavica sve više liči na Temerinsku ulicu po broju radnji i salona.

Međutim, što dublje zalazite u Salajku sve je mirnije, ređaju se hladovi duda, bagrema, kestena i ona deluje kao neko usamljeno seoce.

Nažalost, sve je manje klupa ispred kuća, a i baka koje na njima sede i vode evidenciju o dešavanjima u kraju. Salajka je puna neobičnih i kratkih ulica, pa vam kao avanturu predlažemo da peške obiđete sokake Plitvička, Ustanička i Save Šumanovića.

Videćete po čemu su jedinstveni. Što je bliži kanal DTD, tako deluje da vreme stoji. Salajčani su privilegovani da imaju sopstveno šetalište pored vode i zaista je opuštajuće na njemu.

U komšiluku je Tehnička škola "Pavle Simić", pa graja tinejdžera unosi malo živosti u usporeni kraj. I policija ovde ima svoj kutak, ali grafit "Salajčani" jasno ukazuje gde se nalazite i za koga se ovde navija. Na Salajki se nalazi i OŠ "Vuk Karadžić", od 1911. godine, a 1986. godine iznedrila je poslednju generaciju đaka koja je stekla osnovno obrazovanje grejući se na furunu.

Pored škole je i čuveni nadvožnjak svega dva metra visok, a njim već decenijama prolazi beogradska pruga. Možda su putnici zbunjeni kad voz ulazi u Novi Sad, a panorama drugog srpskog grada po veličini, čine kuće i "bašče".

Tu su i Đorđe Balašević i Ulica Jovana Cvijića. I čuvene “Verige” se kriju na Salajki. Čuvene su po prošlosti jer je ovaj veliki lokal bio prelepa fliperana, hram drevne igre s kuglicama i video igrica. U vreme kad je reč kompjuter značila "ZX spectrum" i "Komodor 64"  ovde su se pravili prvi elektronski koraci, a boravak u ovom jedinstvenom carstvu izgledao je kao najlepša bajka. Zvuči neverovatno, ali na Salajki postoji i Trg 23. oktobra.  

I prvi lokalno osvajački grafit u gradu ima veze sa ovim delom grada – "Salajka do Norka". Salajka je duša Novog Sada, a ako ne znate šta je "Vijanje Božića", ovde ćete doživeti ovaj starinski običaj. Moraju se spomenuti i salajački muzikanti kojih je bilo svuda po tamburaškim orkestrima i bandama. Danas je svakako najpoznatiji Zoran Bugarski Brica.

Ne znam da li i dalje žive nedeljni divani i sedeljke ispred kuće, da li klinci beru komšijske ringlove i zelene kajsije, da li deca igraju fucu u sokove, da li se iz mesne zajednice čuje zvuk gitare, da li su kapije otvorene dok je domaćin na njivi, da li padaju poljupci na rukometnom igralištu…ali znam da ako čujete izraze plajvaz, pajtaš, fraklić, frtalj, cipovka, ceger, čeze, šlajbok, štrapac, štrimfle, na Salajki ste.

“Mala Slavija kod Riđeg” : Preživele su  i retke kafane na Salajki. Kafanica “Salajka”, Bife kod Baje – piće na ćošku odolevaju vremenu. Međutim, “Mala Slavija kod Riđeg” je najutentičnija jer na uglu ulica Save Đisalova i Temerinske stoji minimum 100 godina, o čemu svedoči i crtež na zidu kafane. Ovde navraća i sakuplja se nekoliko generacija Salajčana. Smeštena na samom ćošku deluje kao poslednja odbrana od vreve, urbanizacije, žurbe sve što donosi neposredna blizina centra grada i život u 21. veku. Naravno, stolnjaci su šareni, prostor malen, a na zidu uramljena fotografija fudbalera Slavije iz 1956. godine.

Toškara i Gera

Na Salajki živi i Fudbalski klub “Slavija”, klub s dugom tradicijom, nekada treći klub u gradu koji se takmičio u trećem rangu SFRJ, a lopta se na ovom terenu prvi put zakotrljala 1926. godine. U svojoj bogatoj istoriji OFK Slavija je iznedrila mnoge velike igrače (Oj, Salajko i ti si na bregu, u tebi se fudbaleri legu), a pored kanala stasavali su Šilić, Bogdanov, Bančić, Čokanica, Lasica, Anikić, Grujić, Gvozdenović, Zagorčić, Šanta, Pušibrk, Rutonjski, Kovač … Međutim, od plavo – crvenih izdvojićemo Todora Tozu Veselinovića (1930 – 2017) i Dragana Geru Krsmanovića (1962 – 2016).

Vojvođanska haubica, tobdžija sa Salajke ili špicname Toškara, pravi bećar na terenu Toza Veselinović. Od prašnjavog salajačkog druma preko Voše do svetskih klubova. Istinska fudbalska legenda. Gera je ponikao na Salajki i već sa 17 godina bio standardni prvotimac Slavije. Zbog njega se dolazilo na Slaviju nedeljom posle Najlona. Bio je sjajan tehničar, imao je izvanredan šut s neverovatnim efeom, a suparnici su od njega strepeli i na terenima malog fudbala. Zbog izuzetnog pregleda igre i kreativnosti, popularnog Geru su zvali – Mislilac.

 Autor teksta: Dejan Ignjić