ULICA RADOJA DOMANOVIĆA: Salajačka džada, od tihe bašče do novih zgrada (FOTO)

Ko je taj što veli da u ovoj zemlji nije dobro? Koji god kaže da mi ne radimo kao što treba, taj nije prijatelj naroda, taj je izdajnik otadžbine. Zar ceo narod zadovoljan našim čestitim radom, a ti se nađe da to poričeš. Ti zaslužuješ prezrenje i kletvu narodnu. Ti zbog gadnih ambicija smetaš poštenom našem narodu, smetaš sreći narodnoj. Znamo te, smutljivče, ti hoćeš prevrat, hoćeš ministarski položaj, ali to narod neće.

Deluje vam poznato, kao da ste to juče čuli na nacionalnoj frekvenciji. Međutim, ovo je napisano pre više od jednog veka. Autor je proganjan, premeštan i otpuštan s posla. On je beskompromisan i hrabar, a njegova misao britka i provokativna. Ogorčen, razočaran, usamljen i siromašan umro je u 35. godini života, kako to već naša država zna majčinski da se pobrine za najbolje. Njegovo ime je Radoje Domanović, a našli smo ga na salajačkom sokaku. Doduše, tu je ulica s njegovim imenom.

Smeštena u srcu Salajke, ova ulica se sastoji iz četiri dela i proteže gotovo kroz ceo starinski kvart. Okružena ulicama s imenama vezanim za bližu i dalju istoriju, jedino je Branko Radičević komšija s kojim naš satiričar može da se dopisuje. Početak ove džade je slepo parče i počinje baštom, sakrivenom iza žičane ograde i razgranatih drveća. Ostaci iz prošlih stoleća kad su na ovom lokalitetu svi bili baštovani i imali bašče. Zapisano je u analima da su Salajčani bili najratoborniji.

Relativno je mirno u ovom salajačkom ćošku, a tišinu jedino remete tesari i zvuci betona jer i ovde zgrade ubrzano izranjaju i kvare salajački utisak mirnog života. Najbolji prikaz je oronula kuća u kojoj niko ne živi, a već pored nje niče višespratnica. Ulica Branka Radičevića postala je ozbiljna magistrala, pa izduvna buka limenjaka dodatno remeti nekadašnji sklad.

Deo do Ulice Koste Šokice je potpuno nestao. Ostale su samo dve kuće u čeljustima aždajskih nebodera. Prašina i buka građevinskih mašina je užasavajuća. Uopšte, od Koste Šokice prema centru sve je manje kuća. I Salajka je poklekla pred investitorima, ali i stari jer joj deca u zgrade odlaze da žive. Da će biti još bučnije vidi se iz urbanističkih planova kojima se planira probijanje Ulice Koste Šokice i povezivanje s Bulevarom Jaše Tomića.

Ulica dalje nastavlja svoj tok i dolazi se do čuvenog nadvožnjaka, svega dva metra uzdignutog od zemlje. Stari simbol progresa je nestao i napravljen je novi, progresivniji i naprednije za potrebe brzih, supersoničnih pruga ili kako već nazivaju "modernu" železnicu u nastajanju. Radovi na njemu nisu još uvek završeni, pa je prolazak kolima neizvodljiv. Duž cele beogradske pruge, bar kroz salajačku zemlju, podignute su ograde. Tako putnici neće više biti zbunjeni kad voz ulazi u Novi Sad jer su uskraćeni za panoramu drugog srpskog grada po veličini koju čine kuće i bašče. Da naglasimo i da su i na ovom malom potezu do belog tunelčića, skoro sve kuće sravljene sa zemljom. Nikad dosta stambenih kvadrata.

Tik uz nadvožnjak, nalazi se i OŠ "Vuk Karadžić". Tu je od 1911, a 1986. godine iznedrila je poslednju generaciju đaka koja je stekla osnovno obrazovanje grejući se na furunu. Salajačka škola je jedno vreme nosila ime Stepa Stepanović. Sad je to uređena škola, sa verovatno najlepšim dvorištem od svih novosadskih đačkih igraonica. Pored Branka, Radoje za korespodenciju ima i Vuka. Zaista, impozantan trojac se ovde smestio.

Može se reći da je sokak do Partizanske ulice, koliko-toliko, preživeo novogradnju. Jedna od najbučnijih i najprometnijih ulica u gradu, Partizanska, nemilosrdno preseca pripovedanje Domanovića i prolazi kroz ruralno naselje kao podivljala reka. Nekada je ova salajačka žila kucavica bila vrlo nebezbedna za pešake i bicikliste, pa i kobna za mnogu decu koja su bile žrtve pomahnitalih vozača. Stavljanjem semafora stvari su se promenile nabolje.

Prelaskom ovog autodroma, zagazićete u poslednje poglavlje Radojeve džade. Ova deonica do Šajkaške ulice je definitivno najlepša, najmirnija, najzelenija i najviše podseća na Salajku iz davnina. Partizani pretočeni u naziv ulice mu dođu kao branik od nehumane urbanizacije i najezde profita. I tako, što dublje zalazite u ulicu sve je mirnije, ređaju se hladovi duda, bagrema, kestena i Salajka deluje kao neko usamljeno seoce.

Ovaj stari deo grada je pun neobičnih i kratkih ulica. Jedna od njih, Ustanička, skrivena je u zagrljaju Domanovićeve pripovetke. U obliku slova E, po mnogo čemu je ovaj šor zanimljiv. Nikad ne bi rekli da u blizini centra grada postoji ovakva oaza mira. Jedino što ovde možete čuti je cvrkut ptica, insekta let, miris lipe i lavež dokonog psa. Veći deo ulice je asfaltiran i mogu da prolaze kola dok je jedan krak zapravo travnata stazica. Kao avanturu predlažemo vam da peške obiđete ovaj sokak.

Kraj ulične priče o Domanoviću se završava ulivanjem u Šajkašku ulicu. Ima u ulici pisca našeg novih kuća, ali su urađene sa stilom bar kad je o spratnosti reč. Tako je u prošlom veku, na kraju ulice, neobična kuća obložena keramičkim pločicama u dve boje najviše privlačila pažnju, ali i bila podloga za hlađenje leđa posle fuce na uzavreloj travi. I dalje je tu, a pojavili su se i novi arhitektonski pravci. Uletanjem u Šajkašku, nailazite na Tehničku školu "Pavle Savić" s jedne strane i Mesnu zajednicu "Salajka" s druge.

Ni kanal DTD nije daleko, a posle njega je neka druga priča. Ovaj nekad gospodski kvart je devastiran, znamo već čijom zaslugom, pa je ostala samo pesma da podseća na pitoma vremena. Kako bi rekao bećarac: "Kunem oca, a kunem i majku, što me nisu dali u Salajku" ili "Svugde kiša, u Salajci suša, tamo mi je i srce i duša."