Staša Vukadinović: Pisanje je moja Priča

Staša Vukadinović je mlada spisateljica koja ima više hiljada pratilaca na Fejsbuku. Poseduje ogroman talenat za pisanje - s lakoćom niže reči pri čemu nastaju kratke priče ili pesme o naizgled običnim i svakodnevnim životnim sitnicama, a u svakoj njenoj iskrenoj dogodovštini, neko prepozna delić sebe, ili se neko postidi što ne obraća pažnju na stvarnost tako detaljno i osećajno kao Staša.

Tokom odrastanja, jedini literarni izraz, pored školskih sastava, bila su pisma koja je razmenjivala sa prijateljicama. Vremenom su pisma prerasla u kratke priče koje je u početku objavljivala na svom blogu "Ja sam Staša", da bi, spontano, one stigle i na Fejsbuk.

U nastavku upoznajte ovonedeljnu Gradsku facu portala mojnovisad.com čije priče motivišu da pogledate svet oko sebe.

Kako je izgledalo tvoje detinjstvo i odrastanje?

- Rođena sam u Zrenjaninu, a u Novom Sadu živim tokom poslednjih 12 godina. Što se detinjstva tiče, ponegde imam crne rupe, ponegde se svega sećam kao da je juče bilo (smeh). Bila sam donekle povučeno dete, imala sam par prijatelja i stalno sam jurila za nekim avanturama, to mi je bila opsesija. Bukvalno smo izmišljali stvari da nam se dese, išli smo i u probleme samo da doživimo avanturu. I na silu? I na silu. Mnogo smo tad čitali knjige o avanturama "Pet prijatelja", mislim da je to dosta uticalo na nas. Išle smo na Begej, stalno smo istraživale, pravile sebi priče, dopisivale se. I stalno smo skupljale pse po ulici. Moja sestra i ja oduvek volimo pse, ali uvek smo imale samo jednog psa. Želele smo više i onda smo ih tako skupljale s ulice, dovodile kući. To mi je jako obeležilo detinjstvo. Nisam pisala u detinjstvu, ako si to htela da me pitaš, jer obično to ljudi pitaju. Doduše, stalno sam pisala pisma, dopisivala se s drugaricama. I kasnije, kada sam porasla, u osnovnoj, srednjoj školi, uvek smo se dopisivale. To je bio moj jedini literarni izraz. Ako ne računamo pisanje sastava za srpski.

Samo si drugaricama pisala pisma, ili?

- Pisala sam ljudima koji su mi bili bitni. U jednoj seriji dopisivanja pisma su prerasla u prave male priče. Kad sam prestala da ih pišem, skapirala sam da ne mogu da prestanem da (ih) pišem. I tako sam počela da pišem blog – objašnjava Staša kako je počela njena virtualna avantura.

Koji je to period bio?

- Pre skoro tačno četiri godine pokrenula sam blog, koji se posle preselio na Fejsbuk, ni sama ne znam kako.

Koje pisce si volela da čitaš u detinjstvu?

- Volela sam Branka Ćopića. Čitala sam "Pet prijatelja" od Enid Blejton, to su avanture tih klinaca zbog kojih sam odlepila za pustolovinama. I "Četiri sestre", Lujze M. Alkot. I Miku Antića. I Džeka Londona, njegov "Zov Divljine" i "Bjelog Očnjaka" i ostatak njegove pseće ekipe. I jako, jako sam volela, a i danas volim, "Lek od breskvinog lišća" (napisala Zorica Kuburović - prim. aut.), koju mi je otkrila moja beogradska sestra Natalija.

A koji si fakultet završila?

- Srpsku književnost. Prvo sam upisala pravo u Beogradu, nemam pojma zašto. Nisam znala šta bih, valjda. I kako sam kročila u tu zgradu, osetila sam da sam pogrešila. I rešila sam da ću da se ispišem. Uredno sam išla tri meseca na predavanja, i na kolokvijume posle. Uporedo sam se spremala za književnost u Novom Sadu i upisala sam je i mislim da mi je to jedna od važnijih odluka u životu. Nije da sam želela da budem profesor ili tako nešto. Samo sam želela da budem zaokupljena nečim što volim, što mi je blisko. Znaš ono – učiš nešto, i lepo ti. E to.

Kako je fakultet uticao na tvoje pisanje?

- Kada se čovek bavi pisanjem, valjalo bi da se bavi i čitanjem. Hteo ne hteo, studirajući književnost, mnogo čitaš i to je dobro. Duša postaje plemenitija i rečitija.

Voliš pse, imaš i psa Nimeriju.

- Imam, da. Da sam znala da ćemo sedeti u bašti, povela bih je. Ona voli kad je vodim kojekuda.

"Jedan tata je sedeo pored mene i Nimerije. Njegov mali, okogodinudana sin, gledao je u Nimeriju, probao da je pipne, pa brzo povukao ruku i malko zakmečao. Tata je rekao:

- Kako to misliš, ne sviđa ti se pas? To je pas. Pas se voli. I sve druge životinje. Dogovoreno? Dogovoreno.

Tako se to radi."

Kako izgledaju vaše šetnje? Srećete njene, tvoje prijatelje. Kuda idete?

- Ona nema prijatelje (smeh). Njoj je svako zabavan dva minuta i to je to. Svima je super i njoj su svi super i sa svima zastane, malo se igra i ćaos. Uglavnom šetamo po Keju, po psećim parkovima, mada često ide sa mnom i društvom u grad. U "Gusanu", pa i u "Bezecu" je domaća. Par puta se već gubila, a prvi put kad se to desilo, nestala je uveče, a pronašli smo je sutra u podne. Ispostavilo se da ju je ujutru, dok je otvarala lokal, pronašla vlasnica "Bezeca", u "Bezec" bašti. Valjda je tamo provela noć. Išlo joj se u provod, verovatno.

Reci mi nešto o njoj i vašim šetnjama! Koje su najvažnije lekcije iz života koje si naučili od svog psa?

- Da se vraćam kući. Ako je to lekcija. Pre mi je potpuno nezamislivo bilo da nemam apsolutnu slobodu, u smislu da mogu da odem i da se ne vratim. Znaš ono kad odeš od kuće i neplanirano se vratiš posle dva, tri dana, ili više. Kad imaš psa, to ne možeš.U jednom trenutku jako te nervira što moraš da se vratiš kući zbog tog nekog bića koje te čeka i koje će možda da mre od gladi i samoće jer si ti negde. To jest, mene je to krišom nerviralo. Sad me ne nervira. U stvari, pravo da ti kažem, rešila sam to time što je skoro svuda vodim sa sobom. A sad, kad položim vožnju, pa nebo će nam biti granica (smeh).

Pored objavljivanja priča, čime se danas baviš u životu?

- Svakako se bavim pisanjem, doduše malo drugačijim od ovog kojem inače pribegavam. Radim kao kopirajter.

Planiraš li da objaviš knjigu?

- Biće u septembru. To je knjiga odabranih priča u kojoj se nalazi i sedam tajnih priča – škrto nam otkriva svoje spisateljske planove.

Kako se suočavaš sa konačnošću teksta? Da li uživaš u svojim rečenicama onako kako mi, čitaoci uživamo u njima?

- Za mene konačnost teksta ne važi, jer se dešava da ga ispravljam naknadno, često. To su mahom izmene koje čitalac i ne bi primetio, ali meni su važne. Postoje priče koje sam pisala i koje obožavam danas, a postoje i one koje očima ne mogu da vidim (smeh). Jedino pesme skoro nikako ne ispravljam. Njih pišem u hipu, u preplavljenosti osećajem, i samo ih pustim, da postoje.

"Volim taksiste koji ne pričaju

Volim sladolede koji rashlađuju

Volim momke koji ne pitaju

Volim pesnike koji čitaju

Volim mačke koje ne mjauču

Volim knjige koje zapitaju

Volim tajne koje ne ispričaju

Volim junake koji pobeđuju

Volim ljubavi koje ne osakaćuju

Volim neznance koji kapiraju

Volim junake koji ne pobeđuju

Volim poglede koji odmaraju

Volim haljine koje ne preteruju

Volim pesme koje pričaju

Volim redove koji ne smaraju

Volim pse koji zavijaju

Volim piva koja ne fantaziraju

Volim osmehe koji se otimaju

Volim cveće koje ne pakuju

Volim susrete koji razbuđuju

Volim uputstva koja ne zbunjuju

Volim snove koji se ostvaruju

Volim oči koje ne kolutaju

Volim ruke koje pseto pomiluju

Volim šale koje ne povređuju

Volim brodove koji me čekaju"

Kažeš da te pisanje ispunjava, ali da li ga smatraš i nekom vrstom terapije?

- Kada sam počela da pišem blog, jedna drugarica mi je vrlo iskreno rekla: "Meni se čini kao da si ti na nekoj terapiji, pišeš sve što ti padne na pamet". Možda to tada i jeste bilo tako. A možda je i sada tako, samo je veštije. Ne znam kako bih živela kad ne bih pisala. Znaš kako ima onih ljudi koji imaju više talenata, umeju i da crtaju i da pišu i da sviraju gitaru i da prave nešto? E ja to nemam, ja imam samo pisanje. Pisanje je moja Priča. To je jedini način na koji umem da se izrazim budući da ne umem da pevam, niti da crtam, a ni da pričam baš (smeh). A negde osećaj mora da ode – iskrena je naša sagovornica.

U kojim situacijama odćutiš i zašto? Konkretno, mislim na priče, da li se desila neka situacija koja te ostavila zatečenu i nisi želela ni da pišeš o njoj?

- Mislim da stvari koje na mene ostave utisak skoro uvek stavim u priču. Ponekad utisak mora ipak da odleži. Ako mi je nešto nejasno, ako ne mogu da domislim, onda sačekam. Doduše, ima situacija nezgodnih i nedorečenih o kojima nisam, niti ću pisati. Bar tako sad mislim.

Bila si svesna da će biti komentara kad si pokrenula blog?

- Nisam, mislila sam da će blog čitati pet mojih prijatelja, nisam pojma imala. Bila sam u fazonu: "Ako bude još dvoje ljudi koji će čitati, super". Desilo se da to čita više ljudi, pa još malo, pa je to prešlo i neke granice daleko od očekivanih. I dalje su to mali okviri, ali naspram onog što sam ja mislila, a nisam mislila ništa, mnogo je – kaže skromno naša sagovornica.

"Ako može Sansa u ledenu reku, mogu i ja pod ledeni tuš!

I uđem. I ništa. Nisam umrla od zime. Jeste mi se otrgla psovka, ali to je sve. Jesam stiskala zube sve vreme, ali to je sve.

Zato su fiktivni junaci strava. Ne da ubiju dosadu. Nego da probude drčnost.

Da kažem - a kako ona može?
I da kažem - na mom mestu, on se ne bi plašio!
I da kažem - ona bi pojurila svoj san!
I da kažem - on bi rekao istinu!
I da kažem - hoću i ja tako!"

Pratiš komentare na Fejsbuku, odgovaraš. Da li ti smeta ako te neko kritikuje ili si ravnodušna? Šta za tebe znači ta povratna informacija, to što drugi komentarišu?

- Zavisi od koga stiže, i na koji način. Konstruktivne kritike su uvek dobrodošle. Ali bude i nekih besmislenih. Ili zlokobnih. Poslednji put, a beše to davno, uspeo je da me ozbiljno naljuti neki momak koji je insistirao da ja pišem tako kako pišem stoga što ne znam šta su problemi i stoga što mi je život med i mleko. Da mi je to rekao uživo, verovatno bih se potukla s njim. Ne znam da li ovo sme da ide javno (smeh). Nije mi fer što se skoro uvek priča o tim, recimo, hejterima. A ipak, mnogo je više dobronamernih komentara. Bar u mom slučaju. To su ljudi koji hoće da ti kažu da im se dopada to što su pročitali, ili da su se prepoznali… I to mi je lepo, što je njima lepo i što to pokažu.

Šta je tebi najzanimljivije na društvenim mrežama?

- Eh. Mogla bih o ovome do nakosutra. Ali bi ti umrla od dosade. Nego, reći ću ti da mi je fino na Instagramu. Budući da ja nisam Instagram lik, mislim, ne bavim se fotografijom i ne umem da pravim strava fotke, i uvek se tamo osećam kao gledalac samo, baš mi je lepo. Ima par profila koje mnogo volim. Obožavam "Pannonian Dust" tj. Milu Pejić. I Sonju Lazukić. I Milenu Goševski. I "Hiishii photo". I moju drugaricu Jelenu Pajić, koja me ponekad prestravljuje fotkama, ali i to je dobro.

Kako provodiš slobodno vreme? Šta te odvlači od pisanja? Šta radiš kad ti nije do priče i pisanja? Gde izlaziš?

- Moji prijatelji i ja najviše volimo da budemo u "Gusanu". Često ovde sedimo i pričamo i to traje satima. Idem na Kej kada je leto, na plažu "Bećarac". Volim da se družim s ljudima koje volim. Isključivo sa njima. Protiv površnih sam odnosa. Želim da svaki trenutak koji provedem s nekim bude kvalitetan. Mislim da sam uspela vremenom to da postignem.

Voliš da ideš na jahanje, imaš li možda još neki hobi?

- Ne, i to je mnogo (smeh). Volim da vozim bicikl. Jahanje je počelo u isto vreme kao pisanje. U stvari, pisanje je jednim delom počelo zbog jahanja. Stalno sam želela da pričam o tome, a ne mo’š gnjaviti ljude, a i ne umem ja uživo da opišem skoro ništa. I onda sam pisala, šta ću. Savladala sam jahanje i to su trenuci kada sam istinski srećna. Nisam par godina jahala, ovog proleća sam ponovo počela i to mi je baš mnogo važan deo života. E, imam hobi još jedan! Obožavam da otkrivam priče koje stoje iza poznatih i manje poznatih pesama. Na primer, da istražujem kako je, kada i zašto Doli Parton napisala "Džolin".

GRAD PO MERI: "Oduvek sam volela Novi Sad, uvek mi je bio po mojoj meri, ušuškan i drag. Mnogo volim Podbaru i Stari Grad. Starosedeoci me zezaju da provincijalci uvek žive u centru (smeh). Jednostavno negde se nađeš i osećaš da tu pripadaš, da tu treba da budeš u tom trenutku. Kao što ja osećam da treba da lunjam ovuda. Sad sam često srećna na mojoj terasi, koju iz obesti zovem balkon, i koja je baš lepa. Gleda na jednu lipu i volim je. Što se smetanja tiče, smeta mi smeće", odgovara Staša na pitanje šta ju je osvojilo, a šta joj smeta u Novom Sadu.

Ti nekako lepo opišeš i komentarišeš svakodnevne stvari u kojima mogu ljudi lako da se pronađu ili saosećaju sa tim situacijama. Izvlačiš suštinu ljudsku, ali i grada u kojem živiš. Da li misliš da je to jedan od tvojih glavnih aduta, što publika može iskreno da saoseća sa tobom?

- Pojma nemam. Možda je iskrenost u pitanju. I ne popujem. Možda je i u tome stvar. Ne vole ljudi da im se popuje, da im se slovo drži. A uhvatim se nekad da nešto zvuči kao da sam dala savet, ali to je zapravo samo moja istina, to ja sama sa sobom pričam.

"Zastrašujuć procenat njih, pri upoznavanju, uzeo mi je ruku mlako, labavo. Malo je reći da me je to oneraspoložilo. Kad osetim mlak dodir, dođe mi da napravim onaj pokret kao kad u moru slučajno dotakneš nešto strano i ljigavo pa se streseš i namestiš grimasu.

 Zastrašujuć procenat njih, pri upoznavanju, skrenuo je neurozni pogled još pri rukovanju, ili je jedva izdržao sekundu gledanja. Malo je reći da me je to onespokojilo. Kad osetim površni, nervozni pogled koji ne može da izdrži nekoliko sekundi koncentracije, dođe mi da kažem – Aman, u oči me gledaj. ili sikter."

Danas sve više ljudi piše i od kada je počela era Interneta postoji mnogo načina da to dođe do publike. Da izađu iz skučenih okvira, da postanu slavni. Odakle tebi želja da te neko čuje?

- Mislim da svako ko aktivno piše, zapravo želi da ima publiku. Danas je taj komadić slave nekako mnogo lakše dostupan, pa se čovek mnogo lakše i odmetne u želju za tim. Ali ovde, kod nas, to je tako malen prostor, a uglavnom se kod nas u našim okvirima i biva. Bezveze je nekako i pominjati slavu. Često sam sebe preispitivala i raspravljala s ljudima meni bliskim i pokušavala da dokučim šta sam ja tu i šta je meni bitno. Da li mi je bitno što me ljudi prate ili nije. I shvatila sam da mi je drago što vole i prate i čitaju, ali da nikada neću pisati kompromis. Ne želim da se svidim po svaku cenu. Svi mi, koji iole kapiramo pisanje, znamo i temu i manir koji treba da prospemo ako nam je do pompe i do broja pratilaca. Ali nije fora da hvataš na foru.

Bila si Exitov dvomilioniti posetilac, tok prilikom si upoznala Nik Kejva. Kako bi tekao razgovor da se nisi uplašila?

- Nisam se uplašila, nisam imala prostora da se uplašim jer mi je iza leđa bio nervozni menadžer koji me odveo do njega. To je bila filmska scena, otvaraju se vrata prostorije gde su on i bend i svi izgledaju kao iz filma ispali. Nik ustaje i ja u tom trenutku vidim džina. Znam da mi je bio kao džin. On je bio vrlo ljubazan, ali je ovaj menadžer sve vreme stajao meni iza leđa i cupkao i požurivao. Ali je bilo super. Nisam baš čovek-fan, nisam lik koji će da priđe. Stidim se. Jesenas je nešto bilo u Kineskoj četvrti i tu je bio pisac Uroš Petrović, pisac dečijih knjiga. Mislim da je on velika faca, ogromna. Obožavam ga. Sedeo je s Ršumovićem u jednom restorančiću, i kad sam ih videla, zastala sam, nisam mogla da verujem. I šta? Ništa. Samo sam prošla. Pojma nisam imala šta bih rekla. I pre par nedelja, kad smo bili sad na moru, opet. Ima taj jedan par, "Hiishii photo", pratim ih na Instagramu i volim ih i strava su mi. Baš su mi strava. Oni žive avantura život, putuju, fotkaju. Imaju i psa nekog šarenog. U Ulcinju hodam i gledam svoja posla i odjednom vidim prvo šarenog psa i podižem pogled i vidim njih. I piljim kao ludak, i ništa, prođem. Posle dva dana na Adi Bojani, idemo ka kolima i opet ih snimim ispod nekog suncobrana, kao da imam radar za njih. Nisam im prišla jer nisam znala šta da im kažem. Kao, "E super ste, ja vas pratim, ćao"? Posle mi bilo krivo što im nisam ništa rekla. Možda bi i njima bilo milo da im neko kaže nešto lepo, a uživo. Ali taj neko nisam ja, bar ne ovog leta (smeh).

Da li si teška na davanju komplimenata?

- Ma, nisam. Volim kvalitet, lepotu i radost, sa kojeg god izvora da dolaze. Jedino eto, uživo se nekad postidim da to saopštim. Ali radim na tome.

"Danas sam jednoj osobi prenela jednu lepu poruku, a u vezi s njenim poslovanjem. Nije to bila neka odsudna stvar, ali bio je to nečiji uistinu lep komentar, i ja sam poželela da ta osoba vidi taj komentar.

Ta je osoba odreagovala sa:

- Jooooj, diiiiiivno... Naježila sam se!