Stare gradske priče: Ćurčijska ulica

Mnogi mladi danas u Novom Sadu ne znaju da je današnja Pašićeva ulica, nekada imala ne samo drugo ime, nego i potpuno drugi izgled. Danas je to jedna od najživljih, pa ako hoćete i jedna od najlepših novosadskih ulica, a zasigurno je da je njen početak kod Saborne crkve i Platoneuma, jedan od najviši delova Novog Sada, jer se nalazi na toj čuvenoj “gredi”. Nekada je ona bila usko vezana za jednu granu zanatstva, koja je već odavno izumrla, a koja je do negde pred Prvi svetski rat, igrala vrlo važnu i vidnu ulogu u zanatlijskom životu Novog Sada.

Trebalo je da naš grad dočeka 1. decembar 1918. godine, pa da i njegova Ćurčijska ulica dobije ime jednog od najvećih srpskih državnika, Nikole Pašića. Promenom imena, ulica je potpuno promenila i svoju fizionomiju. Pre je to bila isključivo ulica novosadskih ćurčija, pa je skoro svaka druga radnja bila ćurčijska. U ovim istim izlozima u kojima danas gledamo raznu konfekciju, obuću, restorane…,mogli ste u ono staro doba videti bogate ćurkove, tople opaklije, debele pršnjake, šubare u crnim, belim i mrkim bojama koje su onako kicoški nakrivljene pokrivale glave naših paorskih momaka.

Prolazeći tom Ćurčijskom ulicom iz svake radnje dopirao je i opijao miris štavljene kože i svežih boja i nikako se niste mogli oteti utisku da se nalazite u jednoj izrazito ćurčijskoj sredini. Ćurčijski reon počinjao je od zgrade Marije Trandafil (današnje Matice srpske) i Nikolajevske osnovne škole (danas Ugostiteljske škole) i pružao se sve do Vladičanskog dvora. Tako je bilo nekada, a danas toga više nema. Ćurčijska ulica je umrla…

Stariji Novosađani se možda još sećaju predratnih novosadskih ćurčija, od kojih su mnogi bili na glasu i to ne samo u svome gradu, nego i u čitavoj okolini. To su u prvom redu bili Jovan Uzelac, Milan Vinokić, Paja Stefanović, Vlada Dorin, Petar Nikolić, Gavra Neckov i Paja Davidovac. Bilo je kasnije naslednika i mlađih kao što su Đoka Milovanović i Miloš Stajić.

Nekad je ćurčijski zanat bio tradicija jedne porodice i prelazio je sa oca na sina. Skoro punih šezdesetak godina postojale su u Novom Sadu, na ulici, zanatlijske tezge, ”štandovi”, kako su ih njihovi vlasnici stručno zvali, na kojima su novosadske zanatlije prodavale svoju robu. Te tezge su bile poređane sa leve strane ulice Kralja Petra i protezale su se od ugla Dunavske ulice pa sve do nekadašnjeg bioskopa “Korzo”.

Svakodnevno su tu, na tim tezgama, novosadski cipelari, krojači, lončari, cvećari, piljari, pekari, stolari, užari, ćurčije i papučari čekali na svoje mušterije. I posao je dobro išao. Niko se na njega nije žalio.

Godine su prolazile, a Novi Sad je postepeno izlazio iz okvira palanačkog života, koji se sve više i više pretvarao u velikovaroški. Izgradnjom bulevara Kraljice Marije i mnogobrojnih palata i impozantnih građevina, sa ulica Novog Sada je nestalo šarolikosti onih tezgi, koje su mu dugo godina davale onaj zanimljivi izgled.

Autor: Zoran Knežev, hroničar i publicista