Izvor: mojnovisad.com / Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Branislava Živić, Mina Delić, Aleksandar Gligorić

Srđan Šveljo, stilista i didžej: "Neki novi klinci" navučeni su na lošu muziku i loš ukus u svakom smislu

Našeg ovonedeljnog sagovornika mogli ste upoznati na razne načine – on je DJ Fanatik, modni stilista i urednik mode u mnogobrojnim prestižnim časopisima. Osnivač je UrbanLooka, jedinstvenog modnog bloga na našim prostorima, te stoji iza umetničke ideje koja se zove FUN FUN kolaži. Bio je i dugogodišnji muzički urednik In radija, a danas ga možete slušati na frekvencijama stanice Radio Novi Sad.

Srđan Šveljo, rođeni Crvenčanin, u Novom Sadu živi od 1994. godine. Naš grad mu je pružio mnogo toga, a naš sagovornik je neko ko mu je sve to vratio istom merom. Dugo godina aktivan je na alternativnoj muzičkoj sceni grada, sarađuje sa Exit festivalom, trudi se da promoviše neku drugačiju, pozitivnu energiju, kako kroz muziku koju “vrti”, tako i kroz svoju modnu priču i stajlinge. Takođe, Srđan je neko ko je rame uz rame sa Svetlanom Horvat deo priče o Serbia Fashion Weeku, koji je poslednjih godina postao značajna manifestacija.

Sačekali smo ga u “Kući Maloj”, kako smo kasnije saznali, njegovom omiljenom mestu u gradu, gde ima svoj sto za kojim uvek sedi. Enterijer ovog kafića ukrašen je FUN FUN kolažima koje je Srđan napravio, a svuda gde je moguće okačiti ih, vise prsluci koje je on dizajnirao.

Kako su izgledale Vaše prve godine u Novom Sadu?
- U Novi Sad sam došao 1988. godine, na fakultet. Već tada mi se dopao grad, imao je mnogo lepih mesta za izlaske, “Atrijum”, “Rupa”, “Miš”, “ Đava”, “Madona”... To su klubovi koji su obeležili taj period boravka u gradu. Kasnije odlazim u Sarajevo, ali se zbog rata vraćam. Godine 1994. ponovo dolazim u ovaj grad u kome ostajem do dan-danas. Volim ovaj grad, u njemu sam do sada proveo 23 godine. Ostao sam mu odan i veran, iako sam imao ponude da se selim, kako za Beograd, tako i za neke druge gradove.

Kao neko ko je dugo aktivan u klabingu, možete li mi reći kako je izgledala scena tog perioda? Koliko su se stvari na tom polju promenile od tada?
- Ono što je bilo specifično za te krizne godine, jeste to da su devedesetih svi bili mnogo opušteniji. Tada su se dešavale mnoge lepe i velike stvari – počevši od klabing scene, koja je za mene veoma značajna. Tih godina, tačnije 1997. počinjem da radim kao didžej i upoznajem divne prijatelje: DJ Daču, Zlatana, najbolju prijateljicu Vesnu Farkaš, Saleta Mladenovića... Tada smo se svi okupili oko jedne priče koja se zvala In radio, koji je sa radom krenuo na leto iste te godine. Puni entuzijazma i energije promovisali smo tadašnju elektronsku scenu, kako domaću, tako i stranu. Živeli smo za to. Ni u jednom trenutnku, kada mi neko spomene devedesete, nemam svima dobro poznat jaz. Ne vidim treš koji se tada pojavio, niti vidim lošu kulturu, loše uticaje i krizu. Vidim samo ono što je bilo dobro i lepo, a uglavnom se ticalo muzike tog vremena. Tada je bilo mnogo mesta na kojima se promovisala urbana kultura, što danas već nije slučaj. Da me je neko u to vreme pitao kakav će Novi Sad biti 2017. godine, rekao bih mu da će biti mnogo klubova i kafea u kojima će se puštati različita vrsta nove, moderne muzike. Međutim, danas se to svelo na svega nekoliko klubova i kafića. Nažalost, zavladao je onaj drugi talas devedesetih, a to su turbo folk, neukus i nekultura. Radim kao didžej 20 godina i decenijama sam radio svakog vikenda, jer sam imao gde da puštam muziku. Danas najčešće radim jednom mesečno, što mi je dovoljan pokazatelj da nemam gde da puštam nove stvari i da su “neki novi klinci” navučeni na lošu muziku i loš ukus u svakom smislu. Ne postoje čak ni radio stanice koje promovišu urbanu kulturu, kao što je ranije bio In radio.

Muziku puštate od 1997. godine i tada sebi dajete nadimak DJ Fanatik, po istoimenom butiku u kom ste radili u tom periodu. Kako su izgledali vaši muzički počeci?
- Muzički počeci vezani su za detinjstvo, za žurke i rođendane koje smo pravili još u osnovnoj školi. Uvek sam bio pokretač, onaj koji je birao i puštao muziku. Kasnije sam kroz razne radio stanice pratio muziku, a na kraju sam počeo da radim kao didžej. Moji prvi angažmani bili su u Budvi, u kafeu “Rabbit”, gde sam za vreme sezone puštao muziku šest godina za redom, što pamtim kao jedno od najlepših iskustava mene kao didžeja. Zatim, In radio čitavih devet godina, kao muzički urednik i urednik pojedinih emisija. Muzika je definitvno broj jedan u mom životu. Često me pitaju – moda ili muzika, a moj odgovor je “definitivno muzika”.

MUZIKA KOJOJ SE UVEK VRAĆAM: “Prvi album Massive attacka, Goldie i njegov album Timeless, volim Denis i Denis, Bebi Dol... Jedan od mojih omiljenih bendova za sva vremena je Gus Gus, njihovi svi albumi su fenomenalni. Zatim Hercules & Love Affair, Beth Ditto, sama i sa sastavom Gossip. Od novijih to su Zemlja gruva, Yammat/Detour, Nipplepeople,” otkriva nam svoj muzički ukus Srđan Šveljo.

Najlon pijacu promovišete u svim medijima, najveći deo garderobe za vaše editorijale pronašli ste upravo tamo. Kako izgleda jedan vaš odlazak na Najlon? Imate li omiljene tezge? Prepoznaju li vas ljudi? Jeste li skloni cenkanju?
- Najlon je postao moja opsesija i najveća inspiracija. Svi neobični stajlinzi za moje editorijale, koji se objavljuju širom sveta, inspirisani su upravo garderobom koju pronalazim na Najlonu. Svaki petak, eventualno subotu, idem na Najlon. To je za mene veliko uzbuđenje, jer nikada ne znam šta ću tamo pronaći i šta me čeka. Negde sam ubeđen da će me svaka ta stvar sačekati, jer tražim koloritne, dezenirane i šarene stvari koje ne kupuje baš svako. Ljudi uglavnom na Najlon dolaze da kupuju za sebe, a ja dolazim da kupujem za stajlinge.
Kada dođem, imam svoju rutu kojom uvek idem. Krenem od one auto pijace i onda idem redom, preskočim kod nekih omiljenih kod kojih se kasnije vratim, pa volim da izađem napolje da obiđem prodavce pored puta... Onda idem da doručkujem, to je uglavnom bude pogačica sa čvarcima, fenomenalan burek ili mekika, nešto od to troje. Posle te pauze opet krenem dalje, obiđem ceo Najlon i onda sednem u legendarni restoran “Morava” da popijem kafu. Zaista mi je veliko uživanje tražiti po tim gomilama, ali, najčešće, čim priđem tezgi uočim stvar koju ću kupiti. Prodavci me već prepoznaju, jer svuda promovišem Najlon. Cenkanja što se tiče, nikada se ne cenkam, stidim se i ne umem. Uglavnom se to završi tako što me prodavci jure i na kraju nađemo cenu koja svima odgovara (smeh).

OMILJENI “ULOVI” SA NAJLONA: “Imam zaista dobre komade koje sam pronašao tamo. Nedavno sam našao Gaultier košulju i muški prsluk, imam Dolce&Gabbana stvari, Versace... To su sve vintidž komadi za koje pretpostavljam da su vrlo vredni, a koje sam kupio za nekih sto dinara. Pored toga, imam dosta nebrendiranih i nepoznatih stvari, koje su jako lude i neobične. Sve to može da se vidi na mom Instagram profilu. Postoji jedan editorijal, koji sam uradio sa Minom Delić, za koji su fotografije urađene upravo tamo,” otkriva nam naša ovonedeljna Gradska faca.

Pre dve godine počeli ste vašu priču o herojima – revije inspirisane određenim ličnostima. Prvo je to bio Dejvid Bouvi, zatim Endi Vorhol, i na kraju Oskar Vajld. Studirali ste književnost, koliko je ona, pored muzike, imala uticaj na vaš modni stil?
- Kada sam krenuo sa tom pričom o herojima, kojima sam otvarao Serbia Fashion Week, hteo sam da provučem sve što je uticalo na mene kroz ceo dosadašnji život. Hteo sam da kroz modu moje heroje približim mlađoj generaciji, jer sam bio iznenađen koliko njih nije čulo za Endija Vorhola i Oskara Vajlda, pa čak i za Dejvida Bouvija. Bouvijeva muzika, Vorholova umetnost, knjige Oskara Vajlda – to je nešto što sam ja, nešto što se odražava na moj rad. Strani novinari su posebno pozdravili ovaj moj koncept za reviju, koncept koji se vezuje za jednu ličnost. Kod mene su do sada bile ove tri ličnosti, a u novembru vas očekuje novi koncept inspirisan hipi erom, pa će tu kao inspiracija biti Hendriks, Dženis Džoplin i mnogi drugi. Taj period mi je jako inspirativan, kako muzički, tako i modno.

Sarađujete sa Exitom od samih njegovih početaka. Kako Vam izgleda festival iz ugla izvođača, a kako iz ugla publike? Čiji nastupi su vas oduševili, a čiji razočarali?
- Lepa stvar koja se desila krajem devedesetih je Exit festival, koji, nažalost, ne živi tokom cele godine. Kada kažem “ne živi”, mislim na uticaj na mlade ljude, koji bi trebali biti u tom Exit tripu tokom cele godine, a ne samo ta četiri dana.
Uglavnom sam vrlo zadovoljan svojim nastupima na Exitu. Ranije je postojao Crossroad stejdž, gde smo puštali retro i disko muziku. Jednom sam nastupao na DJ areni i tada sam bio veoma uzbuđen i srećan. Nikada se posebno ne spremam za nastupe, bitno je samo da spremim pesmu kojom ću da krenem i onda puštam muziku celu noć.
Nastupa koji su me oduševili ima zaista mnogo, ali izdvojiću samo neke: Gossip, Moloko, Pet Shop Boys, Hercules & Love Affair, Prodigy, Scissor Sisters, Nile Rodgers... Na DJ arenu sam vrlo retko odlazio, jer sam angažovan na svom stejdžu i veći deo festivala provedem tamo, pa iz tog razloga malo nastupa uspem da vidim. Neko ko me nije posebno oduševio bila je Ellie Goulding prošle godine. S druge strane, nastup Emeli Sande sa Exita godinu dana pre pamtim kao savršen.

Kada sagledamo sve čime se bavite i sve što radite, možemo zaključiti da su kontrasti nešto što određuje vašu ličnost – šlageri i moderna muzika, klasično i uvrnuto, crno i boje... Koliko kontrasti definišu ono što radite, kako kroz muziku, tako i kroz modu?
- To sam ja kao ličnost, nisam više klinac, puno toga je uticalo na mene u poslednje četiri decenije. Svojom misijom smatram da treba da utičem na mlađe generacije koje dolaze, a sa druge strane ljudima koji me dugo prate treba da pružim ono na šta su navikli kod mene. To govori o mojoj širini, o tome da nemam granica. U muzici, to su elektronika i šlageri, koje jako volim i često ih puštam na specijalizovanim žurkama koje se zovu “Počnimo ljubav ispočetka”. Isto je tako i u modi – mogu da uradim klasične elegantne stajlinge, ali sa druge strane ono što sam suštinski ja jeste ono što radim kroz editorijale: uvrnuto, ludo, neočeivano, nesvakidašnje...

Kakve utiske nosite sa ovogodišnjeg Serbia Fashion Weeka? Ranije ste zamerali medijima što ovoj manifestaciji nisu pridavali dovoljan značaj, je li se to promenilo tokom godina?
- Aktivno pratim modu još od kraja devedesetih, kada sam počeo da posećujem Beogradski Fashion Week. Beograd je uvek bio centar dešavanja, ali kada je krenuo SFW otvorila se mogućnost da se cela priča dislocira i proširi i na Novi Sad. Bio sam izuzetno srećan zbog toga, jer kao što postoji Exit festival u muzičkom smislu, bilo je potrebno da postoji i jedan veliki modni događaj. Mediji su u početku bili veoma skeptični po pitanju svega toga, i prvih nekoliko manifestacija nisu ispratili. Međutim, Svetlana Horvat, koja je veliki borac za celu tu priču, uspela je da pozicinira SFW na mesto kakvo zaslužuje. Imao sam tu sreću da čujem od stranih medija sa kakvim oduševljenjem pričaju o svemu tome. Koliko god se to sviđalo nekome ili ne, moda jeste umetnost i deo je kulture, kako naše tako i globalne. Verujem da će SFW biti od velikog značaja, kako za naš grad, tako i za ceo region, a to je pokazala i ovogodišnja posećenost. Meni je najznačajnije prisustvo urednika i fotografa iz svetskih magazina. Nekada sam maštao da ću raditi sa nekima od njih, a SFW mi je omogućio da ih upoznam baš ovde, u Novom Sadu.
Serbia Fashion Week mi je otvorio priliku da radim “Refresh your Style”, gde stilizujem slučajne prolaznike i približavam im modu. Kada sam počeo da radim ovu akciju, bio me je strah, jer znam koliko su Novosađani stidljivi i rezervisani. Međutim, ljudi su stajali u redu i čekali su da ih ja stilizujem. Posle sam shvatio da je ljudima potreban onaj trenutak gde ih ja napravim malo drugačijim, luđim. Možda bi oni hteli tako da izgledaju, ali nemaju hrabrosti, a “Refresh your style” im daje mogućnost da izađu iz svojih okvira.

Koliko je teško ljude izbaciti iz svoje komfor-zone kada je stil u pitanju ? Radite pomenutu akciju “Refresh your style”, sarađujete već nekoliko godina sa Frajlama, sarađivali ste sa Sevdah Baby... Kakvo je vaše iskustvo o tome koliko su ljudi otvoreni za promene?
- Frajle i ja sarađujemo na poslednja dva njihova albuma. Trebalo mi je malo vremena da se bolje upoznamo i da uklopim svoj stajling u nešto što su one. Bilo je potrebno da svaka od njih ostane svoja i upečatljiva, a da opet, kad stanu jedna pored druge, čine celinu. Nikad nisam imao problema, uvek pristaju na sve što im predložim, a nadam se da ćemo ići na sve luđe i luđe kombinacije.
Što se tiče drugih stajlinga, takođe nisam imao problema – uglavnom svi prihvate ono što im predložim i imaju poverenja u mene. Editorijali koje radim su vrlo škakljivi, jer treba jednog balkanskog muškarca obući u helanke, čak i neke ženske komade. Nekada bude otpora, najčešće im bude smešno, često komentarišu, “Jao, Šveljo, šta si mi ovo obukao”, ili bude, “Jao, ideš kod Švelje, ne ginu ti helanke”. Zbog svega toga, prvo popričam s njima, objasnim im da su to fotografije koje im mogu doneti nešto u svetu, pa, ukoliko žele da se bave ovim poslom, moraju biti spremni na sve.

Muški editorijali koje radite su odlično primljeni u svetu i objavljuju se od Njujorka do Tokija. Kako izgleda rad na jednom muškom editorijalu? Koliko su muškarci opušteni pred objektivom?
- Kod muških editorijala postoje dve neke priče, modna i ona malo provokativnija, gde je u prvom planu telo. Dosta su opušteni, oni koju su već profesionalni sa njima nema nikakvih problema, a oni koji su prvi put pred objektivom se vrlo brzo opuste, jer izgradimo poverenje.
Ljudi različito gledaju na te moje fotografije, svako ih vidi drugačije. Puno žena prati moj instagram profil i reaguju na tela i lepe momke i često mi komentarišu: “Jao Šveljo, oni tvoji momci su baš super”. S druge strane, urednici stranih magazina, fotografi i modeli reaguju na modu i žele da sarađuju sa mnom. Međutim, ja od toga ne zarađujem i ne mogu sebi da priuštim da otputujem u neki evropski ili svetski grad i sarađujem sa njima, tako da se sve svodi na rad u Novom Sadu i saradnju sa domaćim i regionalnim fotografima.

Skupljajući stare novine i časopise na Najlonu, došli ste na ideju da od njih napravite jedinstene kolaže i sve to kasnije prenesete na majice. Tako su nastali FUN FUN kolaži. Da li planirate uskoro da ih prenesete na još neke predmete?
- FUN FUN kolaži tek treba da dobiju neku ozbiljnu priču. Problem je u tome što sam okrenut ka puno stvari, pa nemam vremena da im se potpuno posvetim. Prvo su zaživeli na majicama, a sada ih polako prenosim na svoje prsluke. U pitanju su klasični teksas prsluci koje stilizujem na svoj način i od njih pravim FUN FUN prsluke. Pored toga, postoji mnogo ideja koje se nadam da ću realizovati u budućnosti. Radim ih, puno elemenata je već spremno i čeka da ih upotrebim, tako da će se ta priča nastaviti.

Na pomen imena Srđan Šveljo, mnogima će prva asocijacija biti boje, šarenilo, dezeni... Postoji li neka boja koja Vas posebno opisuje?
- Boje, šarenilo i dezeni su nešto što sam ja oduvek bio. S druge strane, volim crno i sebi najbolje izgledam u crnom. Boje su lepa energija i optimizam koji promovišem kroz ono što radim. Svi to prepoznaju i reaguju pozitivno na sve, a često mi govore da je kod mene sve koloritno. Boje me inspirišu, volim da se igram tim spojevima. Ne postoji neka određena boja koja mene opisuje, to se menja iz dana u dan, danas to može biti žuta, sutra već neka druga. Postoje ljudi koji su samo crni i uvek su u crni, što izuzetno volim da vidim. Jedna od naših najpoznatijih dizajnerki, Dragana Ognjenović, uvek koristi crnu kojoj dodaje bele ili pastelne detalje. Neko se definiše kroz boje, neko ne, a ja se sa njima igram i svemu dajem život.

OSKAR VAJLD KAO VEČITA INSPIRACIJA: “Pored ‘Malog princa’, koji mi je knjiga za sva vremena, Oskar Vajld je moj omiljeni pisac. Njegov ‘Dorijan Grej’, ‘De profundis’ i, posebno naglašavam, njegove bajke, nešto su što je značajno uticalo na mene. On jeste heroj, koji je zbog svog gej opredeljenja bio strpan u zatvor i na kraju tragično završio. Njegova estetika, način na koji barata rečima, način na koji je uspeo da izrazi svoje emocije, jesu nešto što njega čini velikim književnikom. S druge strane, on je pratio modu i diktirao je modne trendove tog vremena. Na fotografijama koje danas mogu da se pronađu na internetu, vidimo da se on vrlo neobično, lepo i gospodski oblačio. Zbog svega toga, Oskara Vajlda smatram jednim od najznačajnijih književnika,” kaže za portal mojnovisad.com Srđan Šveljo.

Pored “Kuće male”, koja su Vam još omiljena mesta u gradu? Šta vas nervira u Novom Sadu i da li biste nešto u njemu promenili?
- Omiljeno mesto mi je definitivno “Kuća mala”, u kojoj volim da započnem dan. Često ovde dovodim i goste, posebno kada mi neko dođe iz inostranstva. Sve mi počinje u “Kući maloj”, tu su izloženi moji kolaži, pa se ovde osećam kao kod kuće. Volim da odem u “CoffeeToGo”, “Sketch”... Klubova što se tiče, to su “KaŽ’te” i jedno novo mesto – “Circle 9”, u kom puštam muziku i pravim Šik&Šiz žurke sa poznatima. Najviše volim da jedem u jednom malom kineskom restoranu na Trgu mladenaca. Tačnije, volim sva mesta u kojima se osećam kao kod svoje kuće. A šta bih promenio u Novom Sadu? Smeta mi neorganizovanost i netolerancija u saobraćaju. Pored toga, nedostatak kanti za smeće. U mojoj ulici, Petra Drapšina, ne postoji ni jedna kanta za smeće. Nedostaje mi malo više otvorenosti i osmeha na ulicama, voleo bih da su ljudi zadovoljniji i da se to vidi na njihovim licima. Da su malo slobodnije i koloritnije obučeni, fale mi lepe, pozitivne stvari.

I, za kraj, koliko vas je Novi Sad definisao kao umetnika?
- Na to što radim više je uticalo ono što pratim, ono što sam čitao i slušao u detinjstvu. Međutim, Novi Sad mi je dao vreme da mogu da se izrazim. To je jedan od razloga zašto sam ostao ovde i zašto nisam otišao u Beograd. Novi Sad mi je dao beskrajno dug dan, gde mogu da budem radio voditelj, didžej, da pravim kolaž, uradim stajling, razmenim neke ideje, popijem kafu sa prijateljima i da stignem da se odmorim i sutra opet krenem sve ispočetka. Neki drugi grad mi to ne bi pružio, zato je moj izbor bio Novi Sad, gde ću ja biti ja i gde ću izraziti sebe i ono što radim.