Siniša Gavrančić, šef stručnog štaba OK Vojvodina: San mi je da igramo evropska takmičenja pred punim tribinama Spensa

Odbojkaški klub Vojvodina NS seme je nakon pobede nad Crvenom zvezdom u finalu plej-ofa ove godine osvojila treću uzastopnu titulu prvaka države, a šesnaestu od postojanja. Međutim, kraju uspešne sezone prethodili su neizvesni meseci.

Iako je Upravni odbor za ovu godinu najavljivao pohod na tri trofeja u domaćem prvenstvu, uz ambiciju da se stigne do Lige šampiona, pokazalo se da u sportu ništa nije sigurno. Najpre je izgubljen Superkup, a nakon toga Novosađani su ostali bez plasmana u grupnu fazu Lige šampiona i finala Kupa Srbije. Ubrzo su usledile smene u Vojvodini, pa je za šefa stručnog štaba postavljen Siniša Gavrančić, za njegovog pomoćnika Đorđe Đurić, a za kondicionog trenera Aleksandar Jovančević.

U razgovoru za portal Mojnovisad.com Gavrančić kaže da se nije libio prihvatiti odgovornost u teškom trenutku za klub, jer je bio uveren u potencijal mladih odbojkaša, ali i u rezultate koje donosi mukotrpni rad. Smatra da će upravo principi radne etike, u kombinaciji sa talentima igrača, utabati stazu uspeha novosadskih crveno-belih na Starom kontinentu.

Kada ste imenovani preostala je jedino borba za titulu. Šta Vas je motivisalo da prihvatite novu ulogu, a može se reći i vruć krompir?

– Moja velika želja je bila, kada sam počeo da se bavim ovim poslom, da postanem prvi trener Vojvodine. Nisam žurio već sam pustio da to ide postepeno, kako je to i praksa u ovom klubu. Međutim, desilo se da je došlo do smene trenera tokom sezone, što nije prijatna situacija, ali sam prihvatio posao, jer se ne može čekati šansa kada čoveku odgovara, već kada se ona ukaže. Naravno, uradio sam to svestan rizika da ne bih možda ostao na toj poziciji ukoliko se titula ne osvoji. Uradio sam to zajedno sa stručnim štabom, bilo je poteškoća, ali smo uspeli.

Kakvu ste viziju imali kada ste se latili tog posla?

– Želeo sam da prvo treninzima dođemo do igre i da tempiramo formu za završnicu. Pojačali smo treninge i videlo se da napredujemo. Posle tako jakog rada bilo neminovno je bilo da dođe do pada forme i kvaliteta igre, da bi posle, kada smo smanjili treninge, na kraju sve ispalo kako treba i kako smo očekivali.

Da li je prednost bila to što ste dugo poznavali većinu igrača?

– To jeste bila prednost. Pre šest godina počeo sam raditi u Vojvodini u mlađim selekcijama I još od tada sam provodio dosta vremena sa većinom tih momaka. Zato sam verovato u njih. Zbog onoga što su pokazali tokom sezone, znao sam da imaju kapaciteta da igraju kvalitetniju odbojku, a kroz trening smo se trudili da dođemo do toga i da podignemo nivo igre.

Pred Vama je bio veliki posao, a postali ste poznati i po strogoći i doslednosti. Niste hteli odstupati od toga. Da li ste imali podršku i da li ste u ovoj sezoni ipak napravili neke kompromise zarad rezultata?

– Mislim da sam čak bio dosta blag prema njima, jer sam pravio dosta kompromisa. Naročito pred kraj sezone kada nije bilo vremena da se neke stvari, na kojima insistiram, ispravljaju. Tu, pre svega, mislim na odnos prema treningu. Ali to će i dalje biti moj put, da se na pravi način vrati radna etika svakog igrača, jer se samo kroz takav rad može doći do željenih rezultata. Ja to odbojkašima pokušavam da objasnim, da bi shvatili i da ne bi dospeli u neprijatne situacije.

Kako ste pomogli ekipi u građenju samopouzdanja i odnosa prema utakmici? 

– Pokušavao sam da im ugradim veru da mi to možemo uraditi. A to je najbitinije, to je osnova svega. Naravno, to je preduslov za ono što treba na treningu i na samoj utakmici da pokažu. Rekao sam im da budu spremni na sve, da se u plej-ofu može voditi i gubiti, ali da se ne odustaje od cilja. Iako su mladi, mislim da su pokazali zrelost i da imaju kapaciteta kao ekipa da igraju još bolju odbojku. To će i biti put kojim ćemo dalje ići.

Ista okosnica tima je uzela i dve prethodne titule, a ovo je treća uzastopna. Da li to znači da ova generacija ima potencijal za još više domete?

– Mislim da ima , ali treba prvo da ostanemo na okupu i da prođe vremena da se sve složi. Ima tu mladih igrača kao što su Vučićević i Perić koji su dobili šansu i iskoristili je na pravi način. Ako uspemo zadržati sve te igrače koji su izneli plej-of, mislim da se može napraviti ekipa koja može igrati odbojku ravnopravno sa rivalima u evropskim takmičenjima.

Šta po Vašem mišljenju može i mora biti još bolje? 

–  Sistem bloka i odbrane. Mi smo celu sezonu izneli na naš napad, koji je bio većinom dobar. Međutim, čim taj element nije radio kako treba bili smo u problemu i gubili smo te utakmice, jer nismo imali adekvatnu zamenu za to. A poeni se osvajaju i blokom i odbranom, tako se kompenzuje kada ne idu napadi. Tako da ćemo na tome insistirati u narednom periodu i pokušati to da popravimo.

Po čemu ćete još pamtiti sezonu?

– Na kraju ostaje uvek najlepše, a to je osvajanje titule. Ipak je to satisfakcija za sve ono što se dešavalo. Čak se i manje lepe stvari zaborave kada se ostvari pozitivan rezultat.

Sada Vam tek predstoji veliki zadatak. Koliko će Vam biti lakše to što ćete od početka raditi na svemu i kakve su Vam ambicije?

– Biće lakše, počećemo i pripreme nešto ranije nego uobičajeno. Imamo dovoljno vremena i prostora da napravimo sve kako mi to zamišljamo. Što se tiče ambicija zna se kakve su u OK Vojvodina. Neki to doživljavaju kao pritisak, ali ja ne, jer smatram da svi treba da imamo visoke ciljeve i da težimo tome. Svakako da je za to neophodno mnogo rada i odricanja. Ambicije su da osvojimo sva tri trofeja u domaćem prvenstvu i da pokušamo da se domognemo Lige šampiona.

Kako vidite ekipu i Vojvodinu u budućnosti?

– Podićićemo kvalitet igre da ta odbojka bude bolja i onda će doći i rezultati. Tada će biti i više publike, jer će navijači to prepoznati. Moj san je da igramo evropska takmičenja pred punim tribinama Spensa.

SINIŠA GAVRANČIĆ rođen je 1978. godine u Zrenjaninu, a odrastao je u Pećincima. Igrao je na mestu dizača, u Vojvodini je prošao sve mlađe selekcije, a u prvi tim ušao je 1998. Titulu šampiona sa Novosađanima osvojio je u sezoni 1999/2000, a igrao je još u Ivanjici, Budvanskoj rivijeri, Crvenoj zvezdi, zagrebačkoj Mladosti, rumunskoj Konstanci, Nici, PAOK-u, Iranu, turskim klubovima Tokat, Halkbank i Konja. Po završetku karijere nije planirao da se bavi trenerskim poslom, u mlađe kategorije Vojvodine došao je da pomogne – i ostao. Poziv ga je sasvim osvojio, tri godine nizao je dobre rezultate sa kadetima i juniorima, a u sezoni 2016/17. imenovan je za asistenta Nedžadu Osmankaču u prvom timu. S njim je sarađivao dve sezone, da bi nakon toga pola sezone bio pomoćnik i Dušku Nikoliću. U decembru 2018. imenovan je za šefa stručnog štaba OK Vojvodina.

Razgovarao: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i OK Vojvodina