Saša Latinović, glumac: Kad porastem biću čovek

Saša Latinović, glumac, pedagog, profesor lutkarstva i scenskog govora na novosadskoj Akademiji umetnosti, lutkar cenjen u regionalnom kontekstu, a ujedno i izuzetni komičar, čija se flamboajantnost najbolje vidi na sceni Pozorišta mladih - povremeno i na još nekoliko vojvođanskih scena, jedan je od razloga zašto u Pozorištu mladih i dan danas "rastu" predstave važne za odrastanje dece, predstave koje ih poučavaju i podučavaju, vesele, opominju, ohrabruju, uče čak i onome o čemu im roditelji katkad ni ne umeju da govore...

Novi Sad ga je zavoleo još davno, davno - dobro nije baš da je 1800 i neke, ali tu negde pre bombardovanja, kada je izašao na scenu Pozorišta mladih u kultnoj predstavi "Momci iz benda" i izgovorio legendarnu repliku: "Koga ovde treba da po**beš da bi dobila piće?!", koja se godinama kasnije koristila u svim noćnim izlascima kad bi zaškripalo bilo kojim povodom... 

Od tada, Latinović je postao mera glumačke odgovornosti kakva se retko sreće na našim pozorišnim scenama. O tome kako je ovaj – Zrenjaninac rođenjem – maltene slučajno postao glumac, kako se zaljubio u lutkarstvo, o svojim studentima koje uglavnom ne zanima lutkarstvo, ali i o novopokrenutim master studijama upravo lutkarstva, te o gradu kakav je bio u vreme njegovih studentskih dana i tom istom gradu u kojem danas živi, govorio je za Moj Novi Sad...

Šta je u tvom odrastanju ukazivalo da ćeš Zrenjanin zameniti Novim Sadom i kako si uopšte postao glumac?

– U vreme kada sam bio dete, stalno su nas pitali - šta ćeš biti kad porasteš? Svi su nas to pitali, bilo je to najvažnije pitanje svih naših detinjstava. Ja sam znao da neću u gimnaziju, da ću izabrati nešto usmerenije - zašto, ni danas ne umem sebi da objasnim zašto sam tada tako mislio. Možda sam već tada intuitivno znao da je važno da postanem čovek. Tek kasnije, kad počnem da se bavim glumom, shvatiću da sam napravio grešku, da bi mi gimnazija pružila mnogo šire poglede i znanja od poljoprivredne škole koju sam upisao. Ali voleo sam tu školu, voleo sam da učim, profesori su bili dobri, bio sam dobar đak. Radne navike koje sam u osnovnoj stekao u produženom boravku, i ovde su mi koristile. Bilo je i mnogo igre... Međutim, na kraju 8. razreda, odjednom se pojavilo pozorište... Slučajno. Otišao sam sa prijateljicom u Dramski studio za mlade u Pozorištu "Toša Jovanović", koji su su godinama vodili Miloje Buca Jovanović i Svjetlana Utješanović. Moja drugarica htela je da upiše taj studio i na polaganje sam krenuo s njom da joj držim strah. Kada je u jednom trenutku trebalo da joj neko dobaci repliku, da bi što bolje izgovorila tekst, ispostavilo se da je to bio taj trenutak kad sam se pelcovao glumom. Naprečac me osvojila, iako nikada niko moj ranije nije bio u tome. Ja sam bio rođen za gimnastiku, u njoj sam bio odličan i možda sam mogao daleko dogurati da se malo poradilo na tome, ali bio sam jako povučen i nisam razvijao svoje sposobnosti...

Kako je izgledao dolazak u Novi Sad, je li bio traumatičan, ili je odmah postao meki jastuk za tebe?

– Novi Sad me je dobro prihvatio. Akademiju sam upisao sa 16 godina, a u ovaj grad sam prvi put u životu došao na svoj prijemni, iako smo od Novog Sada živeli jedva 50 kilometara. Doveli su me roditelji i ostavili u jednoj sobi pored Sajma, kod neke bake i deke. Taj me deka otpratio na Petrovaradinsku tvđavu, a posle smo se spustili do Đure Jakšića. Kada je uveče trebalo da se vratim do sobe – a u to vreme još nema mobilnih telefona, nisam bio siguran da ću uspeti da nađem put. Bilo me je i strah, ali mi je onda u pomoć priskočila jedna koleginica – donekle, a odatle sam dalje morao sam. Uspeo sam da se snađem i bila je to moja prva lekcija pobede samog sebe, mene - prezaštićenog deteta, u jednoj novoj situaciji, novom okruženju, kontekstu, na koncu u jednom novom, nepoznatom preživljavanju. Naučio sam tada da svaki put kad preživiš neku neizvesnost, teškoću, problem, kad ih prevaziđeš - izlaziš jači, samouvereniji i hrabriji. I onda ti sve nove situacije bivaju manji bauk, manje strašne. Vrlo brzo sam dobio i dom - Sajmište, ali je on u to vreme bio prilično strašno mesto, soba je jezivo izgledala... Zato sam, čim je otoplilo, krenuo da stopiram do Zrenjanina. I to je bilo naporno, predavanja su do kasno, ali stopiranje te osnaži, razne ljude srećeš, svašta čuješ, saznaš... Međutim, ono što sam dobijao na Akademiji, hranilo je sva moja čula i ništa mi nije bilo ni naporno, ni teško. Taj – do tada neotkriveni svet, za mene je bio potpuno čudesan, otvarao se pred mojim očima u punoj snazi i intrigantnosti. Bilo mi je jako zabavno i zanimljivo. Tako je ostalo do dan danas.

Mislim da roditelji treba ranije da puštaju svoju decu da se osamostaljuju, da isprobavaju život, da se sami snalaze. Jedna od grešaka današnjih roditelja je što previše štite decu. Naravno, na tom putu treba da ih prate, usmeravaju, koriguju... Ako previše štitimo decu onemogućavamo ih u tome da sama osete život, na koncu - da se izbore s onim što im nadolazi. Ako porasteš bez sposobnosti koje ti društvo posle nameće da moraš da imaš, teško da ćeš moći da opstaneš u tom društvu.

Ti si jedan od rekih ljudi iz sveta umetnosti koji svoj posao ne doživljava kao breme, ne kuka na njega, ne žali se, ne ogovara ga... Prigrlio si ga nekako sa svim njegovim lepotama i nedostacima... Ne ogovaraš ni život...

– Akademija je bila okidač mog ličnog otvaranja ka svetu. Mog ličnog rasta. Ona je za mene i danas izazov, naravno u drugačijim pravcima. Sve što otkrivam u svom poslu, radim s nesmanjenim uživanjem i zadovoljstvom. Nisam alav, ni nezadovoljan, mada sam možda mogao i dalje stići da sam bio ambiciozniji, uporniji, da sam prihvatao neke stvari, okolnosti, da nisam u nekim pokušajima odustajao. Ali, ako sam zadovoljan ovim što imam i ako uživam u svemu tome, naravno, uz teškoće koje svakodnevno savladavamo svi, ne želim da kvarim život ni sebi ni drugima, da kažem da nije dobro, ako jeste. Mislim da ne bi bilo fer biti tako neiskren prema sebi, društvu, zajednici. Zašto ne bih radio posao koji volim najbolje što znam, zašto ne bih radio odlično ono što čini polovinu mog dana, nekad i ceo, ili polovinu mog života? Zašto postignuto ne bih usavršavao neprekidnim nadograđivanjem, osvežavanjem, glancanjem. To meni samom daje na samopouzdanju. Tako postajem čovek. U sopstvenim očima vredim, a onda vrediš i svom okruženju, i zajednici. Naravno, u svemu treba imati i malo sreće. Uz talenat za nešto, ona dobro dođe u svakom poslu.

Saša u predstavi "Tri musketara", fotografija Pozorišta mladih

Šta gradovi danas nude ljudima u zadovoljenju njihovih stvarnih potreba, ili im zadovoljavaju tek rutine? Osećaš li u tom smislu neki prostor teritorijalno, ili je misaoni čovek uvek deo samo nekog imaginarnog prostora – etike, estetike, empatije, slobode, uljudnosti.... 

– Moj prostor je moj imaginarni prostor, onaj koji je samo moj i u koji puštam moje ljude, a sve ostalo je moj prostor koji delim sa svima vama – naš prostor. Nijedan geografski prostor nije zapravo samo nečiji, to čovek shvati kad mnogo, ili bar malo putuje. Putovanja su jako važna, važno je da se ljudi kreću, pogotovo sada, kada je to mnogo lakše nego pre, kada je sve dostupnije. Vidiš da svet u kojem živiš i način kako živiš nije jedini, da postoje razne druge mogućnosti. Mnogi strahovi u ljudima postoje zbog nepokretnosti, zbog neznanja za druge svetove, drugačije svetove. Uvek ti je malo čudno kada dođeš u drugu sredinu, drugi grad, onda malo opipavaš, osluškuješ, ali kad ga čuješ, omirišeš, odmah si bogatiji za novu životnu nijansu. Danas je, naravno, sve mnogo lakše kad imaš razne alate da upoznaš grad i saznaš sve o njemu i pre nego što ga vidiš, ali svejedno da bi upoznao novu sredinu, moraš joj se prepustiti. Moraš se u njoj malo izgubiti da bi je upoznao

Treba putovati, decu treba voditi svuda, svašta im pokazivati da vide što više svega, da upoznaju druge ljdue, vide druge prostore, okuse drugu hranu, vide druge reke, popnu se na druge planine, da shvate da nije ceo svet protiv njih, da drugačiji ljudi nisu strah, da veliki broj ljudi ima slične probleme, da su posebni možda samo po nekoj sitnici u odnosu na sve druge ljude.

Često se kaže da je čovek žrtva svojih izbora. Kakav je tvoj osećaj danas, da li su izbori mogući ili smo svi žrtve tuđih izbora i odabira?

– Pitanje izbora je pitanje sazrevanja, dakle onog trenutka kada počinješ sam da donosiš odluke i sam snosiš posledice. Kada preuzimaš odgovornost. Pomenuo sam svoj izbor da ne idem u gimnaziju. Mene roditelji nisu prisiljavali na neki izbor, nisu pokušavali da promene moj izbor, oni se jesu bavili mnome onoliko koliko su bili u mogućnosti, odnosno, koliko su znali. Moja mama je bila krojačica, a tata vozač i njima su moji izbori i moji uspesi bili fantastični, a možda je trebalo i više da se mešaju, da me teraju da još nešto radim, da me vode na neke sportove, recimo. Ja sam dugo imao strah od vode i proplivao sam tek u svojim poznim godinama. Još uvek imam strah od vožnje, iako vozim i borim se. Imam još jedan strah, o kojem neću, tek kad ga pobedim...  Moj profesor Boro Drašković uvek je podsećao da, kada reditelj postavlja neki komad, ili kada glumac gradi neku ulogu, obavezno mora da, kao skijaš, prođe sve  zadate kapije, dok je sve ostalo sporedno. Ako dobro prođe te kapije, i sve ostalo će biti dobro. Ako prođeš kapije, sigurno pričaš priču koju želiš da ispričaš. Ako ne prođeš, džaba marketing, aranžiranje, šminka – omašio si temu. U mom slučaju, ja bih voleo da su se neke stvari dešavale brže, jer sam, čini mi se, bio spreman, ali nisu, što će reći da sam pred nekim vratima čekao uzaludno, a nekad sam umeo da se prošetam levo-desno, a onda odustajao. Npr, u jednoj fazi života jako sam želeo da budem glumac Pozorišta na Terazijama, spremao sam se za to, prolazio sam na audicijama, međutim, dobijao sam uloge koje su bile male i činilo mi se nebitne. Možda bi, da sam tada prihvatio, vremenom došle i neke druge, važne, ali ja sam tada već bio zaposlen u Pozorištu mladih, tu dobijao glavne uloge, već bio i na plati i nisam hteo da rizikujem, a ne bi bilo ni fer prema Pozorištu. Rešio sam da je to za mene dovoljno, a onda je u međuvremenu stigla i akademska karijera, tako da mi se čini da me je to levo-desno ipak dovelo do nekog cilja, nekog puta koji je bio za mene, a možda sam tako izabrao i zato što mi borba za pozicije nije bila važna, što sam već kao svršeni student bio glumac s nagradama, a to te smiri.

Saša u predstavi "Kako je otkriveno letenje", fotografija Pozorišta mladih

Da bi čovek sazreo, mora da se pusti, da iskusi život, da izađe iz neke komocije koje su mu roditelji osmislili, a posle i iz komoditeta koji sam gradi. Kako je to moguće kad je danas komfor uber alles - važniji od ljubavi, slobode, demokratije - svega? Kako ubediti ljude da je važno da izlaze iz zone komfora?

– Bojim se da ni mlade generacije, pa ni moji studenti, ne vole da idu iz zone komfora, a izvesno je da ne dobijamo od života onoliko koliko bismo mogli da izlazimo iz te sigurne zone. Međutim, možda mi danas ni ne vidimo dobro taj naš prostor u kojem živimo, u kojem se krećemo, možda ga nove generacije bolje vide i osećaju, pa se tako i ponašaju u njemu. I mi smo, kad smo bili mladi, imali neki svoj osećaj sveta i lakše smo se u njemu kretali nego naši roditelji, koji su pokušavali da nam nametnu svoja rešenja, iz njihovog vremena. I tada je postojalo nerazumevanje te vrste. Ja uvek kažem svojim studentima da, ako ih malo, ili prilično ne zaboli i ne zažulja, neće napredovati, dok se moja koleginica Vesna Ždrnja ne slaže i kaže da ne mora uvek da zaboli. Moje je pak iskustvo da, kad god sam prevazilazio svoje granice i prepreke, morao sam da uložim izuzetan trud i napor. Potvrdilo se to i najnovije, kod mog doktorata, koji je za mene bio pitanje životnog dela, zbog koga sam završavao i u hitnoj. Sve stvari doživljavam prilično srčano, temperaturno, za mene je sve stres, zato se valjda i bavim glumom. Kada ne bi bilo znoja i muke u nečemu što radim, u kojima, da se razumemo, uživam do kraja, ja bih se pitao gde grešim, šta ne valja.

Donošenje odluka i pitanje izbora je deo sazrevanja. Kad napraviš izbor, niko drugi nije kriv. Ili zaslužan, a mi danas imamo čitav niz generacija, čak i moja, i oko mog godišta, kojima su za sve krivi roditelji. Roditelji su im sve sređivali, zoveš roditelje kad ti zatreba ovo i ono, roditelj zove direktora u školi, zove direktora u firmi, da nešto sredi...

Čovek je prečesto i žrtva politike, njena žrtva je katkad i pozorište. Da li ga danas više ruže neznanje, nebriga, ili možda serije?

– Pozorište ne može da uništi niko do same struke, a tu opet dolazimo do pitanja etike i toga kako radiš svoj posao: etično ili bez etike. Naravno, sve što vidiš u društvu preslikava se na pozorište, jer pozorište, kao i društvo, čine ljudi. Upliva politike ima svuda, samo je i tu pitanje šta je prioritet? Ako je prioritet da vladaš svima, onda tu nema mnogo umetnosti, jer umetnost mora da bude slobodna i kritična prema svemu. Tako ona podučava i predočava neke loše stvari u jednom društvu, sredini, zajednici. Npr. svi uspesi Pozorišta mladih, odakle god da dođe s nagradama, orden su ovom našem gradu. Zato bi bilo dobro da i na pozicijama kulture budu najsposobniji ljudi, spremni da rade za dobrobit zajednice, koji će biti odgovorni za svoje izbore, koji će stajati iza svojih odluka. Ako preuzmeš da radiš nešto u jednoj zajednici, o trošku te zajednice, moraš imati svest šta radiš, kako radiš, zašto radiš, s kim radiš, moraš biti odgovoran prema tom poslu, jer od toga zavisi sudbina dosta ljudi. Bojim se da nama često rukovode ljudi koji donose pogrešne izbore i pogrešne odluke - bez odgovornosti i svesti o posledicama. Utisak je da smo nezreli, da nam stalno treba neko da rukovodi nama, a to nije nimalo ozbiljno za građenje ozbiljnog društva.

Komoditet za kojim svi žude deo je ugodnog života koji se promoviše. Toliko je svega toga da ti u jednom trenutku postane muka, hoćeš samo da te niko ne dira, da imaš svoj mir. I onda dolazimo do toga da nećemo da se petljamo ili mešamo u nešto do čega bi trebalo da nam je stalo, a to nije dobro za nas, za našu dušu, za opšte dobro, dobrobit zajednice. Da bismo imali opšte dobro, moramo svi da se trudimo oko njega, moramo da budemo pošteni - i prema sebi, i prema drugima...

Zašto je komedija kod nas ružna reč? Ko je kriv za to: pozorišta, glumci ili reditelji?

– Ne znam. U jednom trenutku u Jugoslaviji komedija je bila jako važna. U komedijama su igrali naši veliki glumci, čije replike i danas često citiramo u raznim prilikama. Za glumca – tragedija je bez premca, jer uranja duboko u neka stanja, u koja možda on lično i ne stigne da uroni. Ali ni glumac u komediji ne folira emocije. I on uranja u neka stanja, osobine, karaktere... Doduše, on ne ide tako duboko, ali ne laže. Istina je da komedija među strukom nije tako cenjena, da je niži žanr. Tako je bilo i biće verovatno, što mi je jako žao. Ali publika voli komediju. Eto, moj prvi izbor bi bio mjuzikl, koga pozorišni stručnjaci tek ne cene. Za glumca je svakako važno da raspolaže sa što više veština, sposobnosti koje može da iskoristi na sceni u građenju lika i predstave. Emocije su uvek najvažnije, prepoznati ih, naći, to je majstorstvo.

Mnogi od  velikih srpskih glumaca  nisu bili preterano lepi, zategnuti, mršavi, ali su bili toliko autentični i harizmatični da su nezaboravni, dok danas ima gomila mladih glumaca koji su totalno fit, besprekorno napucani, ali ih moraš videti bar 30 puta da bi ih zapamtio....

– Kult fizičke lepote u njihovo vreme nije postojao, nastao je tek kasnije. Pa naše najveće komičarke izgledale su potpuno obično, maltene neugledno. Danas je to otišlo u drugu krajnost, sada imamo izobličene likove koji su daleko od svoje suštine. Osim toga, danas je mnogo više glumaca nego što je bilo tada. Mnogo je akademija, velike su klase, neki novi kanoni su nametnuti, ali će i to proći. Svakako treba vodi računa o svom fizičkom zdravlju. I dobro je biti čist.

Šta je lutka tebi danas u svetu koji se njome oduševi samo kroz ultrakomercijalniji kapitalistički blickrig u vidu filma o najpoznatijoj lutki na svetu?

– Ja lutkarstvo nisam imao prilike da studiram, otkrivao sam ga tokom rada, gledao na njega iz pozicije onoga što su me naučili na akademiji - da je pozorište ogledalo društva. Lutka je za mene personifikacija čoveka, sam čovek, jer kada igraš zeca – igraš zapravo zeca koji je neki čovek, s ljudskim karakteristikama i osobinama.

Kada sa scene gledaš u publiku u kojoj su deca, šta vidiš, a šta vidiš kada su u njemu odrasli ljudu? Jesu li današnji roditelji i deca sposobni za svoje društvene uloge?

– Ja nemam decu, ali gledajući svet oko sebe, mogu da kažem da je najvažnij posao roditelja da bude roditelj. Ujedno i najteži. Teško je jer traži mnogo strpljenja, čekanja, živaca, ulaganja, vraćanja iz početka, ponavljanja... Mislim da je važno da roditelji decu pohvale, jer mi smo mentalitetski skloniji da pokudimo. Pohvale su retke, a morale bi biti motivacioni obrazac za vaspitanje. Čini mi se, takođe, da bi pozorište moralo da bude neka vrsta imperativa u odrastanju dece. Ono za odrasle možda više i nije tako važno, ali u odrastanju i sazrevanju dece, pogotovo u onom njihovom kritičnom uzrastu, može mnogo da pomogne. Pozorište im pruža posebnu vrstu doživljala kakvu ne daje nijedna druga umetnost. Izmešteni iz svojih domova, gledaju čoveka koji nešto uživo, pred njima, proživljava. Pozorište im priča o svemu o čemu roditelji neće, ne mogu, ili ne umeju da razgovaraju sa svojom decom. Ono na neki način roditeljima daje odstupnicu da mogu da razgovaraju sa decom o iskustvima junaka koje su videli na sceni, iskustvima koja su primenjiva u životu. Ako im pričamo o nekom posebnom zecu koji je plave boje, dete saznaje da je taj zec samo običan zec, kao i svi drugi, da je drugačiji samo po toj svojoj boji, a da sve drugo radi kao i ostali zečevi, da niko nema prava da ga ugnjetava jer je plav, da mu uskraćuje bilo šta. Dete, kojem je igračka/lutka/predmet vrlo blizak komunikativni medij, to će umeti da prepozna u stvarnom životu i neće biti agresivno prema drugačijem drugu, drugarici, nikoga neće ponižavati, ugnjetavati. Prihvatiće ga.

Saša u predstavi "Na vukovom tragu", fotografija Pozorišta mladih

Koje bajke treba pričati deci danas?

– Iste. Mi nismo završili posao sa 2023. godištem. Čovek nije iskorenio ništa od svojih slabosti, od rođenja čoveka. Stvarnost je stalno ponavljanje grešaka, greške su tu, vidimo samo preoblačenje, a čovek sebe nije evoluirao.

Za mene je lutka, pa čak i kanap – biće, “osoba” vrlo karakteristične, ograničene spoljašnjosti, ali neograničene unutrašnjosti. Taj objekat postaje subjekat kad u njega učitaš ono što ti je namera da ispričaš kroz njega. Taj predmet samo je fizički ograničen, ali sve njegove druge mogućnosti su neograničene.

Zapanjujuće je da tek nekoliko gradova u Srbiji ima pozorišta za decu, a tek tu i tamo neko pozorište igra ponekad predstavu za decu... Ima nešto malo privatnih trupa koje igraju za decu, od kojih su većina takva da je bolje da ne igraju...

– Tom temom treba da se bave ministarstva kulture i obrazovanja, službe koje brinu o kulturi i obrazovanju, te strukovna udruženja koja bi možda trebalo da pokrenu to pitanje, neku incijativu. Mislim da bi bilo jako važno da u svakom gradu postoji minimum jedno pozorište za decu, bar scena za decu. Ali igrati za decu podrazumeva razna znanja i veštine. Nije to tako, nabaci kostim i bekelji se. Ne. Naši glumci na Akademiji umetnosti dobijaju sve veštine potrebne za igru pred decom, dok reditelji mislim da nisu sposobni da režiraju predstave za decu, tu bi trebalo da postoji dodatna edukacija.

Ima li budućih lutkara među tvojim studentima?

– Ima. Ne mnogo, ali ima. Moji studenti u 90 odsto slučajeva nisu upisali glumu da bi se bavili pozorištem za decu, pogotovo ne lutkama, ali i onih 10 odsto je dovoljno. Trudim se da zavole lutku, imamo kolege koji su, provodeći vreme i radeći u Pozorištu mladih, zavoleli lutku. Do sada je bilo malo vremena za učenje tog predmeta, ali sada radimo na tome da im pomognemo da se bolje pripreme za ulazak u svet lutkarstva. Od predstojeće jeseni na AU imaćemo master studije Pozorišni oblici, u okviru kojih će biti dva master programa: Primenjeno pozoriše i Lutkarstvo. Cilj je da privučemo svršene studetne glume i režije, naše kolege koji su već u poslu, a nemaju master, a tek onda nastavnike i učitelje. Biće to dvogodišnje studije na kojima će se na dve godine smenjivati Lutkarstvo i Primenjeno pozorište. Studenti će imati čak i predmet Književnost za decu, kako domaću, tako i svetsku, kao i dramaturgiju pozorišta za decu. Studenti koji će pohađati Lutkarstvo imaće razne predmete: cirkuske veštine, akrobatiku, pantomimu, pokret, sve ono što je važno za pozorišne za decu. Studije ću voditi ja, a predmete će predavati naši profesori sa Akademije, uz neke gostujuće. Voleo bih da napravimo saradnju i sa subotičkim pozorištem... Ideja je zapravo da kroz te master studije unapredimo pozorište za decu.

Na Akademiji predaješ i scenski govor, za koji si često i saradnik na predstavama. Primetno je pak da se na scenama sve više loše govori. Zašto?

– Učimo studente da na sceni moraju da poštuju sve uzuse i pravila, naravno da prate karakteristike lika kad je to potrebno. Ispravljamo ih stalno, čak i u privatnom govoru na hodniku, prilikom susreta na ulici. Instistiramo na tome da moraju biti svesni kad greše, kao što moraju biti sposobni da tačno i razgovetno govore standardni srpski. Čini mi se ipak da je četiri godine premalo da potpuno promene svoje privatne govore. Ono što donesu u govoru, jako je ukorenjeno, pogotovo kod onih koji dođu s juga, gde nisu čuli za dugouzlazni akcenat, a o kratkouzlaznom da i ne govorim. Njima je neophodan konstantni trening prepoznavanja, slušanja i produkcije.

Je li moguće boriti se protiv skraćenja jezika, protiv toga da se koristi sve manji broj reči, da u komunikaciji, ne samo telefonskoj, prelazimo na skraćenice i znakove....

– Jezik više nije toliko važan, nažalost. Bio je važan u doba romantizmam, u doba stvaranja nacije, države: moja teritorija – moj jezik. Mi koji se bavimo jezikom svesni smo toga, prihvatamo promene, one su neminovne, jer je jezik živ. I ne skraćuje se samo jezik kod nas. Svugde se to dešava. Koriste se internacionalne skraćenice, to je prirodni proces, tokom kojeg je, naravno, važno da čuvamo nasleđe svog jezika, kao što danas čuvamo i izučavamo staroslovenski. Ipak, oni koji javno govore, morali bi da poštuju pravila standardnog jezika. Meni lično, jezik je važan, ali nekome je nebitan. Primećujem da se u školama jako malo radi na verbalnom izražavanju, deca nisu u stanju da prepričaju neki događaj, bajku, situaciju. Sami učitelji bi morali više da rade sa decom, da ne dođemo u sitauciju u koju dolazimo da mi na Akademiji kada damo zadatak studentima, da svako iz ugla jednog aktera neke priče kaže kako je taj junak doživljava, vidimo kako se moć izražavanja sve više smanjuje.

Gde vidiš mogućnost za svoje dalje napredovanje, ima li na vidiku nekih novih izazova?

– Dobio sam priliku da na osiječkoj akademiji, na kojoj imaju lutkarstvo, držim radionicu savrmenog lutkarstva. To mi je novi izazov, zbog koga imam tremu, a uvek je imam. Sve ćešće mi se pruža prilika da režiram, prihvatam i polako se upuštam u to. Možda je to neki novi prostor u kojem ću se dalje kretati, možda je to jedna od onih kapija s početka razgovora koje moram da prođem. Radujem se putovanjima: mnogo volim da radim, ali i da putujem. Umem i da lenčarim, leto mi služi za to. Uživam u svakom danu i svakom satu od 7 do 23, koliko mi traje radni dan. Stignem i u teretanu, tako počinjem dan. Vodim uredan život, jer je takav potreban da bi se dobro radio svoj posao. Da bi kao glumac i profesor imao dobar glas, retko ostajem posle predstava na druženjima, san je dobar prijatelj glumačkog glasa.