Radoje Čupić, glumac: Za razliku od današnjih tajkuna, Laza Dunđerski je znao da identitet jednog naroda jesu njegova kultura i umetnost

S prvakom drame Srpskog narodnog pozorišta pričamo o detinjstvu na Satelitu i zrelim godinama na Novom naselju, o vremenima u kojim se "nismo brinuli za svoju egzstenciju", ali i o "poštenoj inteligenciji" i šteti koja se godinama sistematski nanosi mladim generacijama.

Radoje Čupić Čupe rođen je 3. februara 1958. godine u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju i Akademiju umetnosti. Kao pozorišni glumac, ostvario se u više od 80 predstava, a zabeležio je i dvadesetak filmskih i televizijskih rola.

Kako se navodi na sajtu njegove matične kuće, nosilac je skoro svih nagrada za glumu koje postoje u Srbiji, od kojih ovom prilikom izdvajamo samo dve poslednje – nagradu "Predrag Peđa Tomanović" i godišnju nagradu SNP za glumu.

Osim što je, od 1999. godine, stalni član ansambla Srpskog narodnog pozorišta, naš ovonedeljni sagovornik paralelno se bavi i pozorišnom režijom – "Testosteron", "Staklena menažerija", "Džandrljivi muž"... – a, kako nam otkriva u intervjuu, ni rad na TV produkciji nije mu stran. Uprkos poteškoćama s kojima se suočava njegov prvi projekat "Baćin salaš"...

U kom kraju grada ste odrastali? Kakva sećanja nosite na Novi Sad šezdesetih godina?

- Sa Satelita sam, a ni sad nisam daleko, jer živim na Novom naselju. Šezdesetih godina izgrađena je škola “Boris Kidrič”, koju sam pohađao, a niklo je još i nekoliko zgrada, dok su na današnjem Novom naselju bile njive, kukuruzi... Nama je bilo zabavno da idemo u tom pravcu, kao i prema starom aerodromu iz Prvog svetskog rata, kod kasarne “Majevica”, gde je bila jedna velika bara. Sve to nam je bilo strašno zanimljivo, pogotovo kad su počele da se grade neke nove zgrade, sve je to bio raj za decu. Tada nije bilo ni kompjutera ni igrica – jedina i omiljena zabava bilo nam je izlaženje iz kuće i vitlanje po tim neuređenim poljanama. Najveća kazna bila je kada ti mama i tata zabrane da izlaziš napolje, to je bila katastrofa (smeh). Sećam se da šezdesetih nije bilo mnogo asfalta, na putevima je bila šljaka, što je bilo grozno kad padneš s bicikla, bilo je tu deranja laktova i kolena. Imam neki sentiment prema tom vremenu, iako se zelene površine danas bolje održavaju, ali tada si u gradu imao prave livade, kao na Fruškoj gori, prepune raznih biljaka, cveća, korova, i to je za nas bio pravi mali raj. Potrefilo se da je u našoj zgradi bilo mnogo dece, i to je bila uživancija. Nismo razmišljali ni o čemu drugom osim o igri i druženju.
Kasnije, kad malo odrasteš, vidiš da je Satelit zapostavljen, da je to baš jedno skrajnuto, radničko naselje. Socijalizam se kleo u radničku klasu, ali nije se mnogo brinuo o tome (smeh).

Sećate li se prvih dečačkih dolazaka u centar grada, bioskopa “Jadran”, Zvezda” i “Narodni”? Jeste li već u to vreme počeli da se interesujete za glumu, scenski izražaj?

- Sećam se, kako da ne. Išao sam u pozorište od malih nogu – tada je sve to redovno bilo organizovano preko škole – od Lutkarskog pozorišta, predstava u Pozorištu mladih, pa na dalje. Sećam se, bio sam još osnovac, imali smo neki kartončić koji nam je služio kao propusnica, i imali smo pravo da u Srpsko narodno pozorište dođemo bilo kad, ne samo organizovano, osim na premijere i gostujuće predstave. Sa tom propusnicom mogli smo da gledamo sve reprize i to je bilo divno. Ali tada još nisam znao da ću biti glumac. Imao sam tu neku magiju koju je pozorište stvaralo, i ta magija mi se, u dobroj meri, sačuvala do dan-danas, a da pritom znam sve trikove i sve tajne koje pozorišna scena skriva. Sećam se kad smo sa horom, za dan moje osnovne škole, išli da nastupamo na priredbi u “Ben Akibi”, sadašnjem “Ujvideki Szinhazu”. Tada sam prvi put kročio iza scene, i razočarao sam se kada sam video kako je sve to malo, kako su sve to samo zavese koje nešto kriju. Mislio sam da je tu okolo neki drugi prostor, neki drugi život, isti onakav kakav se odvija na sceni, i da samo čekaju da neko uđe (smeh).
Zapravo, da ću se baviti ovim poslom odlučio sam tek na kraju gimnazije. Moji drugari Rale Milenković i Dragomir Pešić, koji su u školi bili generacija ispred mene, te godine su upisali Akademiju i predložili mi da odem u Dramsku sekciju, koja je ostala bez muškaraca. “Hajde, hajde, možeš ti to,” i odvedu me kod profesora Zekavice u bibilioteku. To me je dotuklo i usmerilo, ne samo u pravcu glume, jer je profesor Zekavica bio strašno zanimljiv čovek, profesor u pravom smislu te reči. On nam je otvorio neke nove vidike, uputio nas na literaturu koja se nije nalazila u lektiri, davao nam pojašnjenja koja nismo mogli da dobijemo... Ta biblioteka više ne postoji u “Zmaj Jovinoj” gimnaziji, ali je za mene ona bila tačka preloma.

U predstavi "Duh koji hoda (Prometejev put)" (Foto: Aleksandar Ramadanović/SNP) 

Nedugo po završetku Akademije, otišli ste i proveli skoro deceniju i po u Narodnom pozorištu u Somboru. Kako je došlo do tog dugog angažmana?

- Imao sam plan da tamo provedem jedno četiri godine, to sam zamišljao kao neki pristojan mandat, ali plan, kao i svaki plan, podložan je promenama (smeh). Pola moje klase bilo je na spisku onih koji treba da se zaposle u SNP-u, konkurs je bio otvoren za nas petoro, i ja sam se povukao, što je bilo dosta iznenađujuće za sve njih. Neki su se čak i ljutili, govorili mi da to nije u redu, ali sam im rekao, “Nemojte me pitati sad, jer nemam racionalne razloge da vam objasnim zašto ne želim da se zaposlim u SNP-u, ali nekako, negde, osećam da ne bi trebalo”. I to je bilo sve. Onda sam otišao u vojsku, gde sam imao dovoljno vremena da razmišljam o tome šta ću sa svojim životom i gde ću da radim. Setio sam se somborskog pozorišta jer sam bio na otvaranju njihove renovirane zgrade, gde mi se jako svidelo kako sve to izgleda, kako je organizovana cela kuća, sve je lepo, divno, akustično i nekako po meri čoveka.
Nekad se u Novom Sadu mnogo snimalo, na prvom mestu TV drame, koje su se emitovale ponedeljkom i bile veoma gledane. Mnogo sam snimao u to vreme i mislio da neću ni morati da se zapošljavam u pozorištu, da ću ostati slobodan. Međutim, onda je najednom s novcem sve stalo, prestalo je da se snima, nastupilo je neko suvo vreme i morao sam da smislim šta ću dalje. Znao sam dosta glumaca iz somborskog ansambla, većinu sam ih upoznao upravo na tim snimanjima, delovali su mi kao fini i dragi ljudi, pa sam napisao pismo tadašnjoj upravnici, danas, nažalost, pokojnoj Mirjani Markovinović. Ona je tad bila relativno nova na tom mestu, mlada, ambiciozna, pozvala me je na razgovor, i tako – umesto planiranih četiri, ostao sam u Somboru četrnaest godina, svo troje dece mi je rođeno tamo (smeh).
Imam posebnu vezanost za Sombor, i dan-danas idem tamo kad god ima neka premijera, ne zato što sam im nešto dužan (smeh), već iz ljubavi i poštovanja prema kući koja mi je omogućila da mnogo igram, da pečem zanat s vrhunskim starim rediteljima, kao i sa, tada vrlo mladim Kokanom Mladenovićem, Jagošem Markovićem i mnogim drugim iz te generacije, koji su neka od svojih najznačajnih ostvarenja napravili baš u Somboru i odatle se otvorili prema celoj zemlji. Kada si mlad glumac, u manjem pozorištu, onda igraš zaista mnogo, nema odmora, igrao sam i ono što je za mene i ono što nije (smeh), ali i to je korisno, i tu puno naučiš.
Bio je to zaista plodan period, ali me je u jednom trenutku uhvatila velika nostalgija za Novim Sadom – gde su mi, na kraju krajeva, bili roditelji, brat mi je tu – poželeo sam da se vratim, bilo je razumevanja u tom trenutku, i vratio sam se.

Negde u vreme početka angažmana u Somboru, dobili ste ulogu u TV seriji “Vuk Karadžić”, velikom i skupom projektu od državnog značaja. Možete li uporediti to iskustvo s televizijskom produkcijom s kakvom se kod nas danas susrećete?

- Tada je u produkciji bilo osetno više novca, ne samo honorara što se tiče. Nama su danas honorari srezani na neki stvarni minimum. Čim je krenula ova svetska kriza, 2008. godine, odmah su svi producenti rekli, “Jao, mi nemamo para, kriza je”, i tu su nas još uštinuli (smeh). Svi koji me zovu, jedna od prvih rečenica im je, “Znate, mi nemamo para, pa ako biste pristali da igrate za toliko i toliko”. I onda razmišljam, uzeću ja taj recept – kad me neko nazove, ja ću da kažem, “Jao, nemam para, dajte mi hiljadu evra po danu, molim vas. Zašto stalno ja da dotiram vas, što vi ne biste dotirali mene?”. Ali, naravno, nema ništa od toga (smeh).
Sećam se, jednu scenu u seriji “Vuk Karadžić” snimali smo u Mavrovu, na Mavrovskom jezeru, u manastiru Sveti Jovan Bigorski, ali to nije bio eksterijer gde bi se videlo jezero, već je sve bilo smešteno u jednoj manastirskoj sobi. Kažem im da smo to mogli da snimamo i u Konaku kneginje Ljubice, recimo, apsolutno je svejedno, ali mi je onda jedan organizator objasnio – kada je tako velika ekipa, i kada se tako dugo snima, on mora da menja lokacije. Jer bi ekipa povilenila ako je dugo na jednom mestu, a atmosfera na snimanju je vrlo važna, i, ako ljudi postanu mrzovoljni i neraspoloženi, onda sve ide do đavola, to se jako emituje na rad.
Tada smo se pokojni Miša Žutić i ja sreli na aerodromu, leteli zajedno do Ohrida, tamo se malo zabavljali, prespavali, pa sutradan išli do Mavrova na snimanje. Danas je ono, “Ako možete da dođete svojim kolima, eto, imaćemo da vam damo za gorivo”, a u ponekim trenucima kažu, “Znate, mi nemamo kako da vas prevezemo, pa ako možete da dođete o svom trošku”. Takvu ponudu nisam mogao da odbijem kad me  je Goran Marković zvao da radim “Slepi putnik na brodu ludaka”, ali sam rekao, “Zašto mi koji nismo iz Beograda uvek moramo da platimo neku 'taksu' da bismo učestvovali u onome što se radi?” Mislim, neću crći zbog tih 2.000 dinara, ali nije u redu. Evo, sad je za “Nemanjiće” u Beogradu bila organizovana besplatna škola jahanja, jer većina glumaca ne zna da jaše, a ja sam morao sam da se organizujem u Novom Sadu i da to platim (smeh). Nije isto, jednostavno nije isto.

U predstavi "Džandrljivi muž" (Foto: Miomir Polzović/SNP)

U nedavnom razgovoru s Mirom Banjac, dotakli smo se i teme proboja naših lokalnih glumaca van granica Novog Sada – nekad i sad. Kakva su vaša iskustva po tom pitanju?

-  Moj nedavno preminuli, dragi kolega Badža i ja dobili smo ponudu od Narodnog pozorišta u Beogradu. I, desila se neka gužva, jednog glumca nisu primili na nekom konkursu, pa se on tužio sa njima, palo je obostrano vređanje po novinama, a nas dvojica smo rekli, “Ma, nećemo da idemo, šta ćemo mi tamo, vidi kakva je situacija...”, i – odbijemo.
To vreme je nekako bilo drugačije. Nismo se brinuli za svoju egzistenciju, znali smo da ćemo negde raditi. Kao što je i većina ljudi znala – završiće školu, dobiće neki posao, onda će od firme dobiti stan i tako dalje. Dragocena je bila ta izvesnost i sigurnost u ono doba, ma koliko se posle ispostavilo da je sve to stajalo na staklenim nogama, ali to je vreme koje ljudi pamte, to je deo te “jugonostalgije” o kojoj stalno govorimo. Tada nije bila tolika ponuda glumaca na tržištu i bilo je lakše nego danas, ali nije bilo ni lako. Na primer, Badža i ja smo bili u najužem izboru za film “Savamala”, ali smo na kraju bili zamenjeni – moju ulogu odigrao je Milan Štrljić, a njegovu Žarko Laušević – uz obrazloženje da smo mi iz Novog Sada i da im time poskupljujemo troškove, misleći na hotele, dnevnice...
S druge strane, u Novom Sadu su za glavne uloge u serijama uvek birali beogradske glumce, ali to je producentsko pitanje, jer oni moraju da imaju neku zvezdu koja će im obezbediti gledanost.
Ali, dobro, ima snimanja i dalje, zovu me, nadam se da će tako i ostati.

Kakva sećanja nosite sa snimanja filma “Tilva Roš”, u kom su vam glumačke kolege bili mladi naturščici, borski tinejdžeri?

- To je bilo divno! Ja pojma nisam imao ko su oni, naravno, bili su potpuni anonimusi. Zvali me, dođem tamo, sve neka mlada ekipa, neki momci i devojke, i odmah je bilo ono, “Jao, mi nemamo para”. Vidim da su oni klinci koji su nekako skupili neke pare za film i nisam postavljao pitanje – rekli su koliko mogu da mi ponude i to je bilo to. Da vam ne govorim o smeštaju, u nekom domu u Boru, katastrofa, bilo je grozno (smeh).
Na kraju, godinu dana posle snimanja, zove me Ležaić (Nikola – reditelj), “Jao, Čupe, fali nam jedna vezivna scena, moramo da je napravimo pa da crknem”. Pitam kako ćemo za Bor, a on kaže, “Nemamo mi para da odemo do Bora, nemamo da ti platimo ni da dođeš ovde do Beograda – je l' bi ti mogao da dođeš svojim kolima da snimimo tu scenu, ovde kod mene, u mom podstanarskom stanu?”. I zaista, odem da snimimo tu scenu sa ocem i sinom, bez ikakve rasvete osim prozora (smeh), samo je došao snimatelj s kamerom, ali je scena ispala odlično, taj naš dijalog ispred televizora. Ali, budući da je prošlo godinu dana od prvobitnog snimanja, zaboravili smo da sam u tom filmu govorio srbijanskim dijalektom, pa sam na dosnimavanju pričao normalno. Onda sam išao i na sinhronizaciju o svom trošku, jer su bili toliko dragi, šarmantni, talentovani i vredni, da putni troškovi jednostavno nisu bili važni.

NOVO NASELJE U “KRUGU DVOJKE”: “Većina Novog naselja dobro je urbanistički postavljena, ali nekad je to bilo strašno, taj deo grada i dan-danas prati ono, 'Jao, Novo naselje...'. Kad se izgradilo Novo naselje, svuda su bile te divne, nove zgrade, ali nigde nije bilo zelenila, tek po koje drvce, sveže zasađeno, “tri livade, nigde lada nema” (smeh). Nije bilo prodavnica, nikakvih sadržaja, za sve si morao da ideš u grad, a grad 'daleko'. Sticajem okolnosti, danas sam stanovnik Novog naselja i volim što je tamo mir i tišina, što u delu u kom živim nema mnogo saobraćaja. S druge strane, danas na Novom naselju postoji ogromna količina zelenila, mnogo prodavnica, blizu je i Satelitska pijaca, a kad izađem na Futošku ulicu shvatim da sam u centru za deset minuta. U odnosu na Beograd, to je 'krug dvojke' “– uz osmeh kaže Radoje Čupić.

Novac je, pak, glavni razlog zbog kog je vaš scenarističko-rediteljski TV prvenac, serija “Baćin salaš, trenutno “u fazi mirovanja”. Upoznajte nas pobliže s tim projektom, kao i s problemima s kojima se suočavate u njegovom realizovanju.

- U pitanju je komedija za koju smo scenario napisali moja supruga i ja. Nije to ništa novo, ali, pošto su salaši sad u modi kao ugostiteljski objekti, mislio sam da napravim priču o vlasnicima, ljudima nekih srednjih godina koji to drže, i o njihovim stalnim zaposlenim. Tu su i stalni gosti, povremeni gosti, tu se svašta događa i svašta se kroz te situacije prelama, i smatram da serija jesta i duhovita i zabavna, ali nije površna, nego je ozbiljna. U pitanju je jedna vojvođanska priča, jer imamo milion serija o, recimo, životu na selu u Srbiji, a nemamo ništa što govori o ovom ovde. Zato mi je bilo zanimljivo da napravim priču koja je će iz lokalnog miljea prerasti u nešto što je više i šire od toga. Želja mi je bila da sve uradim isključivo sa snagama odavde, da malo pokrenemo nekakvu produkciju u Novom Sadu, ali se to, u tom trenutku, ispostavilo kao nemoguća misija. Da li se nisam povezao s dobrim ljudima, koji su mogli to da izvuku – ali od toga na kraju nije ispalo ništa. Nadam se da ćemo jednog dana nešto i uraditi, ali bih najviše voleo da to producira neko ko je odavde, jer to jeste pitanje mentaliteta. Mogao sam da se povežem s nekim značajnijim producentima iz Beograda, ali bi oni postavljali uslove u vidu toga ko će igrati određene uloge, a meni su potrebni ljudi koji razumeju i duboko osećaju ovaj mentalitet, jer iz tog mentaliteta treba da proistekne mnogo toga. Ima divnih glumaca koji bi to uradili vrlo korektno, ali nisu to, ne bi doneli taj vojvođanski šmek.

U predstavi Vide Ognjenović “Je li bilo kneževe večere” maestralno ste odigrali ulogu veleposednika i industrijalca Laze Dunđerskog. Možete li povući paralelu između te istorijske ličnosti i ljudi koje danas nazivamo “tajkunima”?

- Laza Dunđerski se razlikovao od današnjih tajkuna. On nije bio učen čovek i ponosio se time, stalno je ponavljao, “Ja sam paor”. Voleo je da širi posede, da kupuje zemlju, obrađuje je, gradi fabrike... Zgrada bivše Ljubljanske banke, na uglu Grčkoškolske i Miletićeve, hotel “Vojvodina”, sve je to bilo njegovo, i bio je, kako bismo to danas rekli, talentovan biznismen.
Ali sve se to odgiravalo u Austrougarskoj, gde su Srbi bili manjina, i strašno mu je bilo stalo do očuvanja tog nekog nacionalnog identiteta. On je znao – mada nije bio učen, za razliku od dobrog dela današnjih tajkuna, koji jesu završili i neke škole – znao je da identitet jednog naroda jesu njegova kultura i umetnost. Laza Dunđerski je podržavao kulturu, umetnost, umetnike, pomagao je pesnicima, poput Laze Kostića, slikara Uroša Predića, kompozitore... sve je to on finansirao.
Srpsko narodno pozorište nekad se nalazilo na Trifkovićevom trgu i vlasti su ga zatvorile zbog neuslovnosti , postojala je velika mogućnost izbijanja požara, jer to je bila jedna loša, stara zgrada. Onda je on to kupio od države, srušio do temelja i, iza sadašnjeg hotela “Vojvodina”, sagradio lepo, barokno Srpsko narodno pozorište, isključivo od svog novca, i poklonio ga srpskom narodu. Zapravo, prodao ga je za jednu forintu, to mu je bio štos, “tek toliko da nije džabe”.
Današnji tajkuni to ne rade. Ne grade pozorišta, ne grade ni bolnice, niti vrtiće, škole, ništa ne ostavljaju svom narodu, iako su se od njega, na kraju krajeva, i obogatili. Današnji tajkuni i biznismeni potpuno su nezainteresovani za ulaganje u kulturu, u sport još i donekle, ali za kulturu su apsolutno operisani, dakle, jedno apsolutno nerazumevanje za ono što čini indentitet jednog naroda. Sve je to deo današnje vlasti i oni nemaju pojma o tome. Njima kultura smeta, jer ljudi iz kulture i umetnosti stalno nešto laju protiv vlasti, ne shvatajući da upravo savremena umetnost obeležava ono što taj narod jeste. To uključuje, naravno, i tradiciju, ali ne možemo da radimo samo tradiciju i prošlost, to je nešto iz muzeja. Moramo da preispitujemo tradiciju, da tražimo nova čitanja klasike, i da na taj način stvaramo svoj identitet. Ako toga ne bude – mi umiremo kao narod. Ako se i dalje tako  budemo odnosili prema sopstvenoj kulturi, nestaćemo kao Hazari.

KOD DECE PO IZBORNI SAVET: “Prestao sam da pratim informativni program, tu i tamo zakačim vesti na radiju, ali ne slušam nikakve govorne emisije, nikakve emisije u kojima će me ubeđivati u nešto, isključen sam iz svega toga. Informišem se malo preko društvenih mreža, a informišu me i deca. Na kraju krajeva, ja sam njih pred ove izbore najozbiljnije pitao za koga da glasam. Jer, dok Vučiću istekne ovaj novi mandat, ja ću otići u penziju, i zbog toga sam morao da pitam njih, čemu oni streme i šta oni hoće. U svakom slučaju, biću na strani svoje dece i njihove generacije, jer budućnost pripada njima i oni sami moraju da je kroje” – priča naš ovonedeljni sagovornik.

Kako vidite Novi Sad za četiri godine, kao Evropsku prestonicu kulture? Može li dobijanje te titule uticati na neki pozitivan zaokret kad je u pitanju stanje kulture u gradu, ili je za tako nešto potrebna korenita sistemska promena u celom društvu?

- Mislim da je potrebna korenita promena, ali to ne mogu da očekujem u ovom trenutku. Ova vlast ne voli kulturu i umetnost, i to je tako, ali umetnik je uvek tu da radi uprkos svemu što ga okružuje. On radi uprkos svemu i kad su vremena dobra, i kad je društvo dobro, on radi čak i uprkos tome, jer i to ume da te blokira, kao, “sve je super okolo, ne znam o čemu da pišem, ne znam o čemu da pravim predstavu, šta da slikam”...
Nakon drugog svetskog rata, za vreme socijalističke Jugoslavije, jeste bio neki procvat kulture i umetnosti, pogotovo na filmu, imali smo i velike pisce, slikare, ali ste imali i parolu, “Radnici, seljaci i poštena inteligencija”, jer inteligencija je, naravno, nepoštena, “ima njih par koji su pošteni, koji su sa nama” (smeh). Svi radnici, svi seljaci, i – poštena inteligencija. Kod nas se uvek malo zaziralo od inteligencije, jer njima stalno nešto smeta, stalno nešto kontriraju, zanovetaju, tako da postoji neki strah od ljudi koji se bave tim poslom, i to je zaživelo i u običnom narodu. Uvek kad hoće da potegnu neki argument, oni kažu, “Vidite kolike su plate kod ovih u kulturi, a mi ovde imamo dvadeset hiljada. Uostalom, šta je to gluma? Oni se tu nešto budalesaju, zezaju se, zašto bi za to dobijali veći novac?“. Kroz generacije i generacije, godinama unazad, nije se steklo poštovanje prema onome što jeste činjenje kulture i umetnosti. Televizija nam tu ne pomaže, jer su sve stanice ekonomski orijentisane. Ne postoji ni jedna velika televizija koja bi ponudila neki ozbiljan kulturni program. Izuzetak je jedino Treći program RTS-a, to je super, ali takav bi trebalo da bude prvi, mejnstrim program javnog servisa, jer ljudi gledaju ono što im ponudiš.

Radoje Čupić (desno) u predstavi "Čas anatomije" (Foto: Aleksandar Ramadanović/SNP)

- Nemamo čak ni dečjeg programa. Od svih tih ponosnih nacionalista, niko ne brine o deci nacije, niko ne brine o školstvu, napravljena je šteta koja će se popravljati sto godina. Jer ono što sad srušiš sistematski, ne možeš tako brzo obnoviti. Kažu da je jednom pozorištu, kad krene da se uzdiže, potrebno sedam do deset godina da bi postiglo neki nivo, a sruši se za jednu sezonu. Tako i ovo. Lako je to srušiti, lako je rasturiti, ali teško je ponovo izgraditi taj odnos prema školi. Veliki sam zagovornik obrazovanja, nacija mora biti obrazovana. Sticajem okolnosti, igrao sam Ljubu Davidovića, srpskog ministra prosvete za vreme Prvog svetskog rata. On je okapavao, obilazio vojna ministarstva, išao i ovamo i onamo, tražio da se povuku talentovana i pametna deca, da ne idu u rat, već na fakultet, i na kraju je uspeo da gro njih pošalje u Francusku ili Englesku na školovanje. Govorio je, “Izginuće nam deca, nećemo imati ljude koji će jednog dana voditi ovu zemlju”. Ko danas o tome razmišlja? Niko. 

Nekad smo mladost gubili u ratovima, a zadnjih decenija kroz iseljavanje u zemlje EU, SAD, Kanadu...

- Ljudi danas odlaze masovno. Radio sam sa SNP neku koprodukciju sa Švajcarcima. Proveli smo tamo mesec dana i delovao je toliko utešno kad vidite kako sve dobro funkcioniše. Bili smo kod jedne koleginice na nekoj dnevnoj zabavi, izađem na terasu i vidim pešačku zonu, kao kod nas u Zmaj Jovinoj ulici. Rekoh, “Lepo ste to sredili...”, a ona će, “Ne, ne, to je bila duga borba . Skupili smo potpise stanara iz cele ulice, osnovali smo udruženje građana i četiri godine se nosili s gradskom vlašću”, kojoj takođe nije bilo lako, jer to je bila prometna ulica, koja je povezivala gornji deo prstena koji ide oko Ženeve, sa ovim koji ide uz jezero. Ipak, mic po mic, oni su uspeli da se izbore za to, dakle, stvari funkcionišu. Ali, oni su bili složni (smeh). Kod nas, kad treba da se donese neka odluka na zboru stanara, uvek se nađe neko ko neće. Zašto nećeš? “Eto, neću, baš me briga, nije moj problem što ovom gore prokišnjava”. Nekima u Ženevi možda i nije smetalo što im kroz ulicu prolazi saobraćaj, ali su potpisali da bi uradili nešto što je dobro za sve njih. Mi teško možemo da se dogovorimo i to je ono što je jako loše.

Mihajlo Pleskonjić Badža (desno) u predstavi "Večiti Mladoženja" (Foto: Aleksandar Ramadanović/SNP) 

IN MEMORIAM, MIHAJLO PLESKONJIĆ BADŽA (1958-2017): "Badža je bio pravi badža. Mislim da mu je taj nadimak dao otac, još kad je bio mali, i on kao da se celog života trudio da ga opravda. Bio je zaista potpuno kul momak i često bismo, dok pijemo piće u baštici neke kafane, govorili: 'Da sad sleti neki svemirski brod sa vanzemaljcima, mi bismo svi poskakali, a Badža bi samo nastavio da pije svoje piće i rekao bi, Je l'?'. Bio bi potpuno hladan. Ali ispod te njegove nezainteresovanosti i foliranja, kucalo je jedno mekano srce. Nas dvojica smo se prepoznali još na prijemnom ispitu, i od tog momenta je krenulo naše prijateljstvo. S nama u 'svetom trojstvu' bio je i Tika Stanić, a naš profesor Dejan Mijač zvao nas je Tri sestre, jer smo uvek bili zajedno, nerazdvojni i u dobru i u zlu (smeh). Posle sam ja otišao u Sombor, poženili smo se, dobili decu, nosili se svaki sa svojim problemima, ali je između nas dvojice ostala neka duboka veza. Često znam da kažem da mi se život zaista promenio od kako sam upoznao Badžu. Jer on je u moj život doneo nešto što ja do tada nisam imao, nisam poznavao, i to me je promenilo. Hvala mu na tome. Bio je veliki talenat, bio je vredan, i, kada bi radio, zaista bi radio bez ostatka. Imao je neku posebnu boju, poseban ton, koji nije postojao među glumcima njegove generacije," priseća se svog dragog prijatelja i kolege Radoje Čupić.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-portreti Radoja Čupića: Aleksandar Jovanović