Pesnikinja Vitomirka Trebovac: Imam sve u životu, a nisam zgrabila ništa

Pesnikinja Vitomirka Trebovac: Imam sve u životu, a nisam zgrabila ništa

Njeni su stihovi kao vita jela i zeleni bor – sveži kao miholjsko jutro, kao planinsko bilje lekoviti i bistri kao potok u prohladnom letnjem danu. U svaki su stale neke važne reči u kojima snaga vlada, ali um caruje.

Novosadska pesnikinja Vitomirka Trebovac trudi se da živi uspravno – kaže, a tako i piše – svedoči o tome svaki joj stih. Divi se ljudima s integritetom i čudi se zato kako ga se mnogi tako lako lišavaju. Teško se miri s brzinom koju živimo, sa sadašnjošću koja je samo novac. Smatra da malo ljudi zna šta znači živeti, istinski živeti, jer informacije nisu život, tvrdi. Život je kad živiš obične male stvari, kad im se prepuštaš, boriš, inače, ako te vrtlog svakodnevice ponese i zavrti u svom začaranom krugu, nećeš moći da sagledaš ni sebe, ni druge, ni svoje postupke prema drugima, a ni život uopšte. Samo ćeš postati grub i bahat, grabićeš i gazićeš – sve pred sobom... No i to se može pobediti, ta centrifuga koja melje. Iskočiti se može, ako hoćeš. Iz nje svojim pesničkim i ljudskim integritetom iskače ova čudesna pesnikinja svakodnevno. Redovi koji slede – govore upravo o tome... 

Sve borbe kreću iz lične, unutrašnje borbe čoveka...

U čoveku je najlepši divlji vrt, odatle dolazi borba, kažete. Čini se da je ona danas sve manje moguća, jer se divlji vrt u čoveku saseca iz korena, sa svih strana. Jedini koncept svega onog izvan čoveka je da uništi taj vrt u čoveku... Kako je ipak moguće negovati ga u sebi? 

– Sve borbe kreću iz lične, unutrašnje borbe čoveka i svaka promena kreće iz te – naizgled male promene, tako da je svako od nas dužan prema sebi, pre svega. Znači, svako je dužan sebi da se razvija i gradi svoje autentično biće, jer svaki je čovek posebna biljka i mora u sebi negovati sebe, pre svega, a ne ono što svet hoće da mi budemo. Tako da, moram priznati da nisam sklona da mislim da nam je neko drugi kriv, ne dopada mi se to prebacivanje odgovornosti. Okopavaj svoj vrt, kazao je Volter. Nije samo danas duhovna kriza i nije samo današnji svet u posrnuću. Verovatno je tako bilo i ranije, pa je čovek ipak bio snažan i uspevao da sačuva svoj integritet, svoj divlji vrt, ako hoćete. To je ipak odgovornost pojedinca.
 

U sebe – i još dalje je najlakše otići kroz umetnost...

Ovde – zbog ovog – neko pobegne glavom bez obzira, a neko ostane, kažete i to u jednoj svojoj pesmi. Šta čoveka opredeli za ostanak ili odlazak, ljudi više ne odlaze isključivo samo zbog materijalnih razloga... Za one koji ipak ostanu, da li je moguć odlazak u sebi? Sme li se otići u sebi, uopšte? 

– Razlozi za emigracije su različiti, nisu samo ekonomski, naravno. Pretpostavljam da mnogi odlaze, jer žele drugačiji vrednosni sistem, bolje uslove života i slično. To je opet individualna priča. A odlazak u sebi je mogućan, poželjan, ponekad i opasan. Kao i u svim stvarima, bitna je mera, pa tako i sa eskapizmom. U sebe – i još dalje je najlakše otići kroz umetnost, valjda je zato i volimo.


 

Svakog dana sve je više potvrda da je u životu najteže živeti uspravno. Zato se svi i saginju. Čini se da se saginju oni koji ne bi trebalo da se saginju, jer ti imaju skoro sve... Ti, koji su sigurni održivači statusa kvo, zapravo su brana dostojanstvenom životu. U čemu vidite razloge za toliko silno saginjanje ovde danas kod nas? 

– Ne znam da vam odgovorim na ovo pitanje, to i mene muči. Posebno jer mi se čini da nema lepšeg prizora od čoveka s integritetom, onda mi je čudno da ga se ljudi tako lako lišavaju. Mislim, biti to što jesi, verovati u ono u šta veruješ, ići i protiv svih, na kraju krajeva, ali biti na svom putu, na nekom putu istine, vrline, uopšte ne shvatam zašto ljudi pristaju na manje od toga. Verovatno zbog novca pristaju na sve, ne znam. Ili iz neke nesigurnosti u soptvenu vrednost, u sopstveni život. Ne znam stvarno.

 Nema lepšeg prizora od čoveka s integritetom...

Prošlost je napravljena od svega što nas okružuje, i o tome pevate. A od čega je napravljena sadašnjost? Živi se li ona uopšte kad svi samo jurcamo kroz planove budućnosti? 

– Da, sve je napravljeno od brzine i ljudi samo žure da urade nešto što im se uopšte i ne radi. Sve to zbog novca, da prežive ili da profitiraju, uglavnom se sve vrti oko love, eto to je sadašnjost. Valjda su svi procenili da je bitnije da žuriš i zaradiš, nego da živiš. Ja se često povlačim iz grada i tako usporavam vreme, onda sedim pored reke ili vežbam. To su momenti kad isključim mozak i kad sam koncentrisana na život. Jer život nisu informacije. Život je pre svega osećanje punoće života, zadovoljstvo što smo živi, i u dobrim i u lošim okolnostima, život je u najobičnijim stvarima. Naravno, mnogo i čitam, a to je spora disciplina, tako da svesno dajem sve od sebe, da prevarim brzinu. Nekad uspem. I još mi se čini da ljudi u toj brzini gube svoje ljudske karakteristike, jer kad stalno juriš, ti ne možeš da sagledaš ni sebe, svoje postupke prema drugima, život uopšte. U toj brzini se postaje beskompromisan, grub, bahat, grabi se, gazi, sve u svemu, nije dobro.
 

Često u pesmama tematizujete sekvence grada, prepoznajemo obrise knjižare i zgrade koja se nadomak nje gradi, železničku stanicu i njen sat koji godinama stoji – kao i mi. Lepo kažete, mi smo svi digli ruke, vreme nam nije bitno, jer znamo da nigde nemamo stići... Kakav je to onda život bez nade, ošišanih želja? 

– Mi smo ovde naviknuti na beznadežnost, na mirenje i ne mogu reći – jadni mi, živimo loše, već samo mogu to da konstatujem. Putovala sam dosta i u države u kojima je uređeno i perspektivno, pa ni tamo nisam videla da su ljudi mnogo zadovoljniji, samo lepše izgledaju. A išla sam i tamo gde je gore nego kod nas, pa ni tamo ljudi nisu mnogo drugačiji nego ovde. Već mi se čini da je to kako ćeš živeti uvek odgovornost pojedinca, ti biraš kako ćeš se nositi sa svojom sudbinom. Ovde, eto, ljudi kolektivno biraju da se maltretiraju s lošom vlasti. To isto nije od juče, valjda volimo da se mučimo, to nam je isto usađeno kroz te mitomanije koje se ovde gaje. Ali ono što hoću da kažem je – onako nam je kako smo sami sebi organizovali, i u svojoj kući i u svojoj državi.
 

I šuma kao motiv, često se provlači vašim pesmama. Ima je i u stomaku, ponekad se tamo njiše... Koga je danas briga za šume, osim ponekog pesnika i dedu koji je zemljom hodao polako, da je ne povredi... Fasciniraju ti ljudi iz prošlosti, iako nisu obrazovani kao današnji, možda čak neuki, a pametniji od ljudi današnjice, jer su znali da saglasje sa prirodom mora da postoji... 

– Ovo je povezano s onom brzinom o kojoj smo govorili. Stari ljudi su živeli sporo, u skladu s prirodom i posvećivali su pažnju suštinskim stvarima u životu. Ja imam sreću da mi je deda još uvek živ, pa imam i dalje kontakt s tim svetom koji nestaje. I kad razmišljam o novim pojavama, uvek se pitam, da li bih mogla da ih objasnim dedi? Ako ne, onda znam da su to besmislene stvari, da nas neće nadživeti. A s druge strane, sve što on meni objašnjava je puno nekog smisla, suštine, težine, a on mi govori o običnom životu, o ovcama, o hodanju po ataru, o precima. Njegov svet, taj stari svet je jasan, konkretan, nema tu ničeg mutnog. Ne znam da li ćemo i mi, kad budemo stari svet, imati priče za večnost, nisam sigurna. Kako stvari stoje, nećemo imati ni šume, a ni drveće po gradovima. Eto, vidimo ovih dana kako nam izgleda centar, mislim, to je jedan strašan kriminal, ta betonizacija. U gradu ima još dva i po drveta, a dok ovi obrazovani arhitekti završe sve garaže, neće ni to ostati.


Od mnogo hodanja jedino gde se može stići, to je u sebi... I to je jako važno.
Hodam, dakle, postojim, mogla bi da se parafrazira čuvena sentenca... Kako je tamo – u sebi – kad čovek misli, a ne samo biva? Kako se to podnosi u okolnostima kad se često spolja oseća nasamarenim, prevarenim, nemoćnim i zbog toga sve bešnjim? 

– Verujem da čovek može mnogo da podnese i da se u teškim okolnostima uspostavi kao samostalno biće, ali za to je potrebno da se uspostavi u sebi, da razvije sopstvene kapacitete, da voli. U tom smislu, meni je sa sobom najlepše i volim da se krećem unutar sopstvenih predela, to mi i pomaže da preživim dan, komunikaciju i druge ljude. Znači, da bi čovek bio dobar drugima, mora sa sobom da je u miru.

Ko je Vitomirka Trebovac? 

Za nju su dovoljni "Dani punog meseca", čak "Dovoljno je malo sunca". U oba slučaja njeni su "Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni". Pesnikinja Vitomirka Trebovac rođena je u Novom Sadu, pre 40 i nešto godina. Pesme joj objavljuje beogradski LOM. Čita ih svako ko ima petlju da zaviri u okno svoje duše, u dušu šume i vetra, u dušu onoga što jeste bilo, i što biva, u "jesam" što je od "biti", a ne ne od "jesti", nastalo. 


"Ja imam sve u životu, a nisam zgrabila ništa". Merilima današnjih kriterijuma, reklo bi se da ste neuspešan pojedinac ovog društva. Jer, danas je važnije imati sve u životu i zgrabiti što više. Šta vas sprečava da ne z(a)grabite?
 

– Grozim se grabljenja, gaženja, ambicije, sve to vidim kao veliku vulgarnost. Vaspitana sam da je skromnost vrlina i da samo uporan rad može da donese uspeh. A uspeh je zadovoljstvo da smo nešto postigli sopstvenim radom i umećem. Tako da mi je jako ružno kada vidim savremene roditelje kako hrabre svoju decu da budu beskrupulozna i da se bore za sebe. Mislim da to nije dobar put i da se tako deca teraju u stalnu potrebu da se takmiče, budu najbolja, što u konačnici dovodi da imamo mnogo samoživih i neempatičnih ljudi.



Zbog jedne divne rečenice koja opisuje žensku vertikalu vaše porodice – Ono što je u meni, došlo je od baba, mama i tetaka – mogli bi da vas označe kao feministkinju. Zašto je to danas opet neka ružna reč, koju čak i žene pominju u nekom bezveznom, često odricajućem, čak pogrdnom kontekstu? 

– Svako može da me označi kako želi, ali to nema veze sa mnom. Takođe, ni sama nisam sklona da stajem pod zastave, ma kakve vrednosti bile pod tim zastavama. Naravno da je moj rad i feministički, ja sam žena i tako se osećam i kad pišem. Međutim, ja pišem iz svih pozicija i za svakoga, svoj identitet nikada nisam gradila na konstruktima, to me ne interesuje. A zašto je feminizam reč koja se izbegava… Verovatno zato što je naše društvo duboko konzervativno, pa je i samim ženama teško da izađu iz tih patrijarhalnih matrica. To je nemoguće uraditi bez šire podrške. Vidimo da su ženama životi elementarno ugroženi, ne samo kod nas, na celom Balkanu su izložene strašnoj agresiji nekih ludaka, koji ih maltretiraju i ubijaju. To je nepostojanje pravnog okvira u državi. Ovde su građani nezaštićeni, a nasilnici nisu kažnjeni.

Ostavljene stvari govore o nama mnogo, od onog što smo jutros ostavili na stolu do onog što smo ostavili u istoriji… Kako bi trebalo da izgleda pospremanje?

– Pospremanje je suočavanje, pre svega. Da bismo živeli u čistom, moramo da budemo spremni da prvo očistimo u svojoj kući, da priznamo gde smo bili aljkavi, da tražimo oprost i da ga onda damo i drugima. To je za mene jedini put. U našoj okolini je mnogo ljudi koji se krste u autobusu, kad prođemo pored crkve, a u životu nisu spremni na osnovne hrišćanske zadatke – da oproste, da istrpe i da preseku vrpcu mržnje koja je protkana na ovim prostorima. Da bismo bili dobro društvo, moramo mi da budemo bolji.
 

Čovek je k'o svaka životinja, moraš znati kako da mu priđeš, a da ga ne uplašiš. Mnogo je uplašenih ljudi danas... Strah je zavladao ljudima, zbog čega nisu elementano, logično, hrabri... Šta bi bio recept protiv straha? 

– Pa sad, nemam baš recept, ja prva nisam hrabra. Ali to je povezano s svim ovim prethodnim o čemu smo razgovarale. Hrabrost je vrlina, a za vrlinu se moramo potruditi i stremiti joj. To podrazumeva neki angažman, a nisam sigurna koliko smo svi raspoloženi za to.


Uvek se radi o detinjstvu, kažete. Svet koji je stasao nije baš imao srećno detinjstvo, iako je imao sve što bi se moglo poželeti. Svi bi da od kruga kvadrat naprave, a vi ste zainteresovani za svet u kome se zna šta je čovek, a šta je mućak, u kojem se važne stvari pišu olovkom – u svesku. Priznajete li one koji zapisuju u telefon? Šta vi zapisujete u svesku? Da li vam i poezija tako nastaje?
 

– U tašni uvek nosim svesku i knjigu i zapisujem svašta u tu svesku, od obaveza koje treba da uradim, preko rečenica koje mi se dopadnu, računica, nekih ideja, recepata za kuvanje…Volim sveske, otkad sam naučila da pišem, pišem po sveskama i vodim dnevnike, to mi je sastavni deo života. Imam ih na desetine ispisanih. Pesme najčešće pišem u telefon. To mi je navika već desetak godina, jer mi je najlakše da im se tako vratim i prepravljam ih, izbacujem, ubacujem, praktično je, jednom rečju.
 

Umesto svih pitanja koja bi imala političku konotaciju - jer - naš je život politika, od ulaska u radnju gde je cena krompira 145 dinara, a luka 100, do školstva, zdravstva i sudstva, koji su budzašto u svakom smislu, tek citat nekoliko vaših stihova: "Izgleda da je prevara to o radu i trudu, ako više radiš – samo se umaraš". Kako podnosite politiku u svakodnevnom životu, koju živimo? Je li normalno ostati normalan u nenormalnim okolnostima? 

– Pa vidite, ja više ne pratim dnevnu politiku, tek toliko da znam za koga da glasam. Pošto nisam hrabra da se upustim u politički život i da menjam nešto, smatram da je bespotrebno da se previše udubljujem i nerviram, kad nemam uticaja na situaciju. Tamo gde imam uticaja, dajem sve od sebe, a to je na mom poslu, u direktnom, neposrednom susretu sa svojom okolinom. Koncentrisana sam na to kako mogu da delujem i činim dobro sebi i drugima, svom gradu. To je moj odgovor na politiku i način da čuvam mentalno zdravlje.




Poslednjih meseci dosta se, povodom stravičnih zločina u Beogradu, Duboni i Malom Orašju, pričalo o solidarnosti i empatiji.
Priča se, a koja je korist od priče ako je ne prate dela? Koja je uopšte vrednosna pozicija solidarnosti danas kod nas? Ponekad se čini da solidarnosti ima jedino na putevima, kada vozači jedni drugima ablenduju nagoveštavajući da je tu negde skrivena policija. Zašto današnji intelektualci kod nas jedni drugima tako ne ablenduju? Koji je njihov problem? 

– Slabo ima solidarnosti, udruživanja, zajedničkih akcija uopšte. Čak i kada ljudi imaju zajednički interes, teško se udruže. To je možda i zato što mi ne spadamo u racionalne narode, nismo pragmatični i skloni smo nekoj destrukciji. Sami o svome ne brinemo i uvek su nam drugi krivi. Banalan primer su zgrade u kojima živimo. Stanari su često nezainteresovani da održavaju sopstvenu imovinu, da urede dvorište, pokupe smeće. Uvek čekamo da neko drugi to uradi. A zamislite onda kako je sa solidarnošću tamo gde uopšte nema interesa. Solidarnost se izgubila negde usput, zato verujem da je bitno da ne pokvarimo decu, da im damo šansu da poprave ovo društvo, jer oni su jedina šansa.
 

Snežana Miletić

Oceni vest:
31
2

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Buba

    pre 125 dana i 22 sata

    Sviđa mi se da se polako hoda kako se zemlja ne ni povredila! Bravo za one!!:*)

    Oceni komentar:
    0
    7
  • Milica

    pre 125 dana i 7 sati

    Mlad čovek - a divna "stara duša"

    Oceni komentar:
    0
    13
  • Štreberka

    pre 124 dana i 22 sata

    I zašto neko takav ne predaje npr na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu?

    Oceni komentar:
    0
    12
  • @Štreberka

    pre 124 dana i 10 sati

    Onda ne bi bilo mesta za Kišjuhase i ostale Bešline.

    Oceni komentar:
    1
    10
  • Djurdja

    pre 124 dana i 7 sati

    Predivno poetsko biće,knjige su joj čarobne,bravo što ste je se setili, setite se i drugih

    Oceni komentar:
    0
    12
  • Miška

    pre 123 dana i 6 sati

    Nema lepšeg prizora od čoveka s integritetom! Kakva divna rečenica od nekog ko razmišlja i ko očigledno ima integritet.

    Oceni komentar:
    0
    13