NOVOSADSKO KONTRIRANJE: Salajka vs Podbara, rivalitet star puna tri veka

Podbara i Salajka spadaju u najstarije delove Novog Sada, a s obzirom da su u pitanju susedne mesne zajednice, koje razdvaja Temerinska ulica, u lokalnom miljeu neizostavna je i priča o velikom rivalitetu između ova dva kraja, koji, kako neki kažu, traje oko tri stotine godina.

– Oj Salajko i Podbaro mala, ti od mene napravi bećara – pevaju Salajčani "svoj" bećarac, ali postoji i verzija sa drugačijim redosledom: "Oj Podbaro i Salajko mala,..." koju pevaju Podbarčani.

Ipak, Slobodan B. kaže da bećarci izvorno postoje samo na Salajki i da su ga komšije prepevale. Ali, krenimo ispočetka...

Iako se na spomen jednog od ova dva stara dela Novog Sada uvek nekako nadovezuje i drugi, među starijim Novosađanima se moglo čuti da između Podbare i Salajke postoji viševekovni rivalitet. Istražujući ovu temu, došli smo do zanimljivog zaključka – suparništvo kakvo je postojao nekad je vrlo retko, mnogi će reći da ga više i nema. Postoji i logično objašnjenje ovoga, a to je širenje grada i "zbijanje redova" među starijim stanovnicima, ali i naseljavanje ljudi u ove dve mesne zajednice, koje je dovelo do toga da se nesuglasice ublaže i zaborave.

Nenad J. (1973) sa Podbare kaže da su neki od njegovih najboljih prijatelja Salajčani, a Jelena koja je odrasla na Podbari a godinama trenirala rukomet u "Slaviji", sličnog je mišljenja: "Sem najlepšeg vezano za sport na Salajci, nemam drugih utisaka. Družili se, zaljubljivali, gledali jedni druge na utakmicama... O nekim rivalitetima pre će imati muški da kažu."

I zaista, kada se malo dublje "zagrebe", možemo zaključiti da je većina nesuglasica među komšijama nastajala zbog devojaka te su se više sukobljavali muškarci nego žene. Iz današnjeg ugla, možda nam se ovakve tenzije, pretnje, ali u rangu "ferke" čine i smešnim jer se to poslednjih godina drugačije rešava, ali da je bilo nesuglasica najbolje nam svedoče malo stariji Novosađani.

Tako Branislav P. (1954) konkretno kaže da je do razmirica dolazilo zbog devojaka i zbog alkohola. Naime, od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, u "Zanatskom domu" su bila organizovana druženja uz muziku koja su proticala dobro dok alkohol ne bi učinio svoje, a onda je već bilo nesigurno preći Temerinsku ulicu. Ipak, on kaže da su u njegovo vreme ozbiljnije svađe već polako postajale stvar prošlosti.

Drugo mesto okupljanja koje je popularno i danas je kafana "Slavija" (danas "Mala Slavija kod Riđeg") u kojoj su se redovno okupljali u "vreme dok je Toza Veselinović bio selektor u Kolumbiji". Toza je jedan od Salajčana kog i danas komšije spominju s posebnim ponosom jer, osim što je bio izuzetno uspešan fudbaler, a geografski "njihov", on je i kao ličnost oslikavao specifičan salajački karakter. Popularni "Toškara", "Vojvođanska haubica" i "Tobdžija sa Salajke" po prirodi bonvivan, na terenu bećar svoje vrste, oslikavao je duh svog kraja i ljudi za koje se kaže da su "uvek spremni i za slavlje i za tuču", a da su za Salajku karakteristične "kafana, fudbal i muzika". Ipak, legendarni Toza se najviše mangupirao na terenu.

Podbarčani koji su već zagazili u osmu deceniju života, sećaju se rivaliteta koji se najviše očitovao u prepucavanju oko toga "ko je ko". Naime, Salajčani su prvobitno bili paori a njihove komšije zanatlije i trgovci ali se posle sastav stanovništva ujednačio kako se i Novi Sad razvijao. Slobodan P. kaže da je "prepucavanja" bilo i oko toga "ko šta ima" te su Podbarčani isticali da su na njihovom terenu "Matica srpska" i Almaška crkva a da Salajčani imaju groblje i zatvor. On se seća da su u suštini živeli lepo, ali da je bilo čarki i to "najčešće oko devojaka" jer, kako kaže pesma, "Salajčani, jabuke vam gorke, Podbarčani ljube vam devojke". Ne znamo da li bi se momci sa druge strane Temerinske ulice složili sa tekstom ovog bećarca jer je nekad važilo pravilo da samo oni smeju da prate svoje komšinice i da niko drugi nema prava na to.

Pravila su se poštovala i sa druge strane te Slobodan B. spominje anegdotu iz života svojih roditelja kada je čuveni Gavra spasao njegovoj majci život na Oficircu pa se prema njoj ponašao zaštitnički te je Slobodanov otac morao od tadašnjeg "idola" da dobije dozvolu da bi se zabavljao sa svojom sadašnjom suprugom. Možda vam ove stvari zvuče patrijarhalno, ali morate priznati da ipak postoji neko viteštvo i romantika u njima.

Aleksandar S. podseća na reči Đorđa Balaševića koji je kazao da nije smeo da ide u prodavnicu u Gundulićevu ulicu da ne bi dobio batine...

Najviše zajedničkih aktivnosti imali su oko kluba "Slavija" koji je okupljao i jedne i druge a zanimljivo je da je sam klub iz nekadašnjeg sedišta na Podbari, šezdesetih godina prošlog veka prešao na Salajku. Slobodan B. kaže da postoji tradicija druženja subotom na rukometnom stadionu gde Salajčani igraju karte, piju kafu i divane… On žali što je čuveni "Salajački doručak" 2012. prestao da postoji u obliku u kom se nekad održavao i što je sad ispolitizovan.

Na Fejsbuk stranici "Salajka", Milan M. je u komentarima napisao: "Podbarci imaju Almašku crkvu a Salajčani imaju Almaško groblje. Znači, Salajčani dolaze u Podbaru u crkvu a Podbarce sahranjuju na Almaškom groblju."

Zaključujemo da su i pored svih nesuglasica iz prošlosti, stanari ova dva dela grada ipak upućeni jedni na druge i da im se životi prepliću odvajkada. Takođe, primetno je i međusobno poštovanje koje se posebno očitovalo u načinu na koji su pokušavali da izbegnu odgovore na pitanja o sukobima, kao da je to nešto što je postojalo među njima i što drugi ljudi i ne moraju da znaju ili jednostavno, ne žele nikom da se zameraju. Tako su mnogi sagovornici za koje se očekivalo da su veoma upućeni u tematiku, odustajali od priče uz komentar da se ne sećaju ili da neće da pričaju o tome.

Zoran S. (1964.) ipak potvrđuje priču o rivalitetu između Salajke i Podbare koji je postojao pedesetih godina prošlog veka i smatra da je to "normalno" jer su u pitanju najstarija naselja u Novom Sadu, ljudi su bili mladi, a krv "vrela". On podseća da su se sedamdesetih godina na mnogim zgradama i kućama mogli videti grafiti na kojima je pisalo "RP" što je skraćenica od "Ratnici Podbare". Posle toga, neprijateljstvo se okrenulo i ka Petrovaradincima, a postojale su i čarke među stanovnicima drugih mesnih zajednica i opština, kako su se one razvijale. Dragica P. kroz smeh kaže da je verbalno i fizičko rivalstvo između stanovnika Podbare i Salajke postojalo, ali da se neretko dešavalo i da, u slučaju sukoba sa trećom stranom, zaborave međusobne razmirice i ujedine se protiv "neprijatelja". 

Stari Podbarčani, "Čuvari tajni", redovno se susreću u večernjim satima ispred zgrade "Matice srpske" i održavaju duh starih vremena kada su se i lepe i loše stvari događale na ulici a ne u virtuelnom svetu. Šta je bolje, nećemo da sudimo, ali se nadamo da nova vremena neće "progutati" duh i srce ova dva stara dela grada.

Zabeležila: Jovana Brkić