NOVOSADSKI BLOKADNI HOR – Mala slika onoga kako bi društvo trebalo da izgleda

Prvi združeni hor koji je počeo da nastupa na protestima nastao je baš u Novom Sadu, u Muzičkoj školi "Isidor Bajić". Svojim nastupima od više stotina pevača i moćnim izvođenjem pesama postao je prepoznatljiv kao najlepši mogući simbol zajedništva. Od 1. februara pa nadalje, učestvuje na svim velikim protestima u zemlji, sa ciljem podržavanja svih koji su stali iza studenata i bore se za bolje sutra. Inspirisao je i ostale horove...

Zovu ga protestni hor, hor podrške studentima ili blokadni hor, ali suština je u tome da su u njemu združeni svi koji, bez obzira na to da li su ranije pevali ili ne, žele da na ovaj način bodre studente. Najpre je sačinjen od zaposlenih u školi, a onda su im se pridružili i drugi novosadski horovi, roditelji, učenici, studenti, a dolaze im i ljudi iz drugih gradova. Počelo je tako što su pred blokadu novosadskih mostova pustili note u etar i pozvali sve koji žele da stanu sa njima i zapevaju. Otad traje čarolija, jer su nastupili na većini protesta po Novom Sadu, a gostovali su i u Kragujevcu i Nišu.

– Otkako je počela cela priča sa studentima i blokadama, naša škola se nekako istakla kao većinski inicijator ispred prosvete, što se Novog Sada tiče. Vrlo brzo smo napravili timove po uzoru na studentske, sa ciljem da budemo što aktivniji i organizovaniji. Čak svakog dana imamo plenume. Tako je i hor nastao iz svih tih naših akcija i on predstavlja naše telo za aktivizam u društvu. To znači da ne pevamo samo zato što nam se peva, već i zato što je to poziv za umrežavanje i udruživanje – objašnjava Slobodanka Boba Stević, PR tima za korelacije i interakcije, a inače profesorica klavira u ovoj školi.

Dodaje da nastupi hora često imaju i konceptualni karakter, a kao primer navodi da su pre nekoliko dana, na susretu advokatta i prosvete, pevali ispred suda, i to himnu "Bože pravde", što je, kako kaže, jedna fantastična spona koja ukazuje na pitanje da li pravda uopšte postoji.

Između ostalog, imali su združivanje sa medicinarima ispred KCV-a, gde je dirigentkinja Tamara Adamov Petijević dobila beli mantil, a potom su pevali i na pomenutom zajedničkom protestu advokata i prosvete, u čijoj organizaciji su i učestvovali, kao deo kolektiva škole u obustavi.

– Verujem u pevanje u horskoj grupi ljudi, jer je hor jedno civilizacijsko dostignuće, gde se različiti glasovi spajaju i stvaraju harmoniju zajedno. Potrebno je dosta truda da bi se skladno pevalo, a pogotovo kada je veliki združeni hor u pitanju, gde je, kao 1. februara, pevalo između tri i četiri stotine članova. Ljudi prepoznaju hor kao simbol zajedništva, a to nam je ovih dana jako važna reč. Na ovaj način širi se neki moćni uzvik solidarnosti i saradnje. Horsko pevanje predstavlja malu sliku društva u celini, onakvog kako bi trebalo da funkcioniše – naglašava Tamara, koja je ujedno i profesorica Hora i orkestra u školi "Isidor Bajić".

Ističe da, za razliku od umetničkih projekata, ovi masovni nose niz neizvesnosti: nema akustičke probe, ne znate gde će ko stati kada dođe do nastupa, te podrazumeva mnogo improvizacija. Ipak, oni su se od starta odlično organizovali.

– Ja sam držala prepodnevne probe, dok je večernje održavala Dunja Deurić iz KUD "Sonja Marinković". Puno naših kolega se uključilo, kao što su instrumentalisti, koji nikada ranije nisu pevali, ali i profesori iz drugih škola. Onda su nam se pridružili i drugi novosadski horovi, a dolaze da sa nama nastupe i pevači iz drugih gradova – konstatuje Adamov Petijević.

Od naših sagovornica saznajemo da nastupe blokadnih horova po gradovima uvek organizuju lokalci, a ostali se pridružuju, pa su oni domaćini u našem gradu, dok su u Kragujevcu i Nišu bili gosti.

– Osećaj pevanja na protestima je neverovatan. Ta količina emocija koju, dok prolazimo kroz masu ljudi do scene, dobijamo, su momenti koji se ne zaboravljaju nikada u životu. Pri izvođenju pojedinih kompozicija plačemo zajedno sa prisutnima – opisuje Boba Stević.

Dirigovanje je takođe specifično kada se izvodi na otvorenom prostoru sa mnogo pevača, ali Tamara ima puno iskustva i čvrstu ruku, te sve na kraju ispadne kako treba.

– Osećam se jako svečano u tom trenutku. Jeste da je okolo žamor, za razliku od koncertnih dvorana, ali sama ta masa ljudi koja peva sa nama stvara osećaj koji je neopisiv – dočarava novosadska dirigentkinja.

Ona primećuje i kako se muzika koja je pratila proteste devedesetih veoma razlikuje od ove sadašnje: tada su celu priču nosili rok bendovi, a sada su to horovi.

– Fenomenalno je i to što su i drugi prepoznali tu vrstu akcionog delovanja baš kroz horove, pa je čitava ova situacija u zemlji iznedrila mnogo združenih horova. Mi smo prvi put nastupili na blokadi mostova u Našem gradu, a sada već skoro svako selo ima svoj združeni hor. Repertoar koji se sada izvodi je uglavnom nacionalan i patriotski: pored himne, nezaobilazne su i "Vostani Serbije" i "Tamo daleko". Zapravo su nam masovno vraćena ta neka nacionalna obeležja, sa kojima se puno nas nije poistovećivalo – zaključuje Boba.

Naravno, izvode se i druge pesme, uglavnom pop i rok žanra, uz nezaobilazni hit "Za milion godina", a izvodili su i izvorne pesme, narodno kolo i "Salaš u malom ritu". Uvrštene su i neke dečije pesme, poput "Nek svud' ljubav sja" i "Zakleo se bumbar". Takođe, nastaju i nova dela inspirisana trenutnim dešavanjima.

Posebno je prepoznatljiva postala pesma "Vostani Serbije", za koju Tamara kaže da se u originalu zove "Oda srpskom preporudu", a napisao ju je Dositej Obradović 1804. godine. Čak i na blokadama, naša sagovornica voli da pre izvođenja kompozicije objasni njenu istorijsku podlogu, ukoliko postoji, a i da obrazloži zašto je uvrštena u program.

Blokadni hor stalno ima nove planove, koji nastaju u skladu sa daljim odvijanjem događaja.

– Prosveta i horovi prate studente, idemo za njima i dajemo im podršku. I kada se desi da klonemo, stalno se podsećamo na to. Setimo se zašto smo u toj priči i zašto treba da istrajemo – poručuje Tamara, dok se Boba nadovezuje sa apelom i drugima da se aktivno uključe, kao što je to učinila njihova profesija.