NOVOSAĐANI: Nekadašnja košarkašica Neda smatra da bi mladi više trebalo da se posvete aktivizmu 

Novosađanka Neda Vrebac, nekadašnja košarkašica koja i danas povremeno (uglavnom na humanitarnim utakmicama) zaigra sa veterankama, je i delegatkinja na košarkaškim mečevima II Vojvođanke muške i I Vojvođanske ženske lige. Put ju je na jedno vreme odveo u Belgiju gde je, sasvim slučajno, postala košarkaški trener dece, a to svoje iskustvo je želela da prenese ovdašnjim trenerima koji rade sa najmlađom populacijom. 

Punih 26 godina je zaposlena u DDOR-u, a i članica je glavnog odbora Pokreta slobodnih građana. Rođena je u Novom Sadu 1967. godine i, kako kaže, od kada je izašla iz Betanije pa se do dana današnjeg (izuzev vremena provedenog u Belgiji) živi na Grbavici, po njoj – najlepšem kvartu u gradu. Pohađala je osnovnu školu "Sonja Marinković", a nakon toga je upisala Karlovačku gimnaziju. Krenula je Neda i na Pravni fakultet, ali ga nije završila, a kao i većina njene generacije izlazila je i "Đavu", u "Točak" i "Areu". Ipak, bez obzira na to što je volela da izlazi sa vršnjacima, nikada nije izostajala sa treninga, jer za nju je košarka nešto posebno, a upravo zahvaljujući "Sonjinoj" školi gde je naša sagovornica upoznala sve draži igre. Zapravo, imala je sreću da trenira u doba kada je Novi Sad imao proslavljene košarkašice poput Marije Veger.  

– Prvenstveno sam želela da treniram rukomet zbog svojih ujaka, ali i mame i tetke jer su se ujaci bavili ovim sportom. Međutim, na nagovor mog profesora Branka Beličke počela sam da treniram košarku u školi gde mi je prvi trener bio Radosav Brkić Miške. Moja škola je tada imala jaku sekciju, a čim sam se oprobala u košarci u startu sam je zavolela i zato mi je bilo najdraže da sa svojojm školskom ekipom odmeravam snagu sa devojčicama iz protivničkih školskih timova osnovnih škola "Đorđe Natošević" i "Jovan Popović", jer u ono vreme to je bio trio nepobedivih – priča Neda. 

Pošto se veoma istakla u ovom sportu, a na sve to je imala i visinu, već sa 13 godina je, na preporuku svog profesora, počela da trenira u ŽKK "Partizan" na Telepu i to kod Lasla Ratgebera. Ovaj period života pamti kao jedan od najlepših, bez obzira na to što je svakodnevno imala naporne treninge. 

– Divno nam je bilo, trenirali smo, takmičii se i družili se. U "Partizanu" sam stekla prijateljice sa kojima se družim više od 40 godina. I danas izlazimo, a i sve smo se međusobno okumile. Pojedine su kasnije prešle u ŽKK "Vojvodina", ja nažalost nisam, ali sam otišla u subotički "Spartak", mada sam se tada i sudila sa ŽKK "Vojvodina". Uporedo sa prelaskom u ŽKK "Spartak", upisujem i fakultet, ali se ubrzo sa tadašnjim momkom selim u Belgiju i moj životni put kreće u nekom sasvim drugom smeru – pojašnjava Neda.

Naima, naša sagovornica je šest godina živela u gradu Antverpen gde nije igrala košarku, ali je sedela i svirala na utakmicama odnosno, postala je dečji trener i to sasvim slučajno, a na poziv nekih prijatelja. Iskrena je i kaže da joj se više i nije igrala košarka, ali da ipak nije tek tako mogla da ode iz ovog sporta koji je od detinjstva volela. 

– Na poziv prijatelja sam otišla u jedan košarkaški klub, gde su me pitali da li bih radila s pionirima jer je njihov trener uhapšen u Španiji, a sezona samo što nije počela. Prvo sam se dvoumila, a zatim i prihvatila ovaj izazov. Međutim, kada sam krenula da radim sa decom shvatila sam koliko se njihov sport za mališane razlikuje od našeg. Belgijanci veoma forsiraju razvojni sport i kod njih ima baš dosta klubova, kako u školama, tako i na koledžima. Ono što me je još oduševilo je i činjenica da im table stoje u visini dece (spram uzrasta), a ne u visini odraslih ljudi i zato im je mnogo lakše da se prilagode bilo kojoj situaciji na utamici. Tada sam prvi put u životu videla da su te konstrukcije niže i da su zapravo prilagođene visini dece – navodi naša sagovornica. 

Priseća se kako je tada bačena u vatru a, pošto je borac po prirodi, svim silama se trudila da svoje košarkaško znanje prenese na male igrače, s kojima je nizala samo uspehe, pa čak su pobeđivali i favorite na raznim turnirima. 

Takođe, ističe da u Belgiji sva deca na utakmcimama moraju da dobiju šansu i ne smeju da sede na klupi, jer u protivnom trener može da bude kažnjen. Neda se strogo pridržavala tih pravila i zato ne treba da čudi što je postala omiljena i među decom  i kod njihovih roditelja. Međutim, usledili su problemi jer nije imala sređene belgijske papire te je njen ostanak u ovoj zemlji bio na "klimavim nogama". Međutim, kako kaže, iza nje su stali roditelji dece, ali je i preko tadašnjeg momka uspela da sredi boravak. 

– Tada sam preko bivšeg momka ušla u Jevrejsku zajednicu koja se nalazila u bogatom jevrejskom kvartu, a većina ljudi koji su živeli tamo bavila se trgovinom dijamanata. I sam sam radila taj posao, a tada sam prvi put videla prave velike dijamante. Usput sam postala košarkaški trener njihove dece. Nećete mi verovati koliko su ti ljudi zlatni, bez obzira na bogatstvo koje poseduju. Pošto su kod mene trenirala deca bogataša, dešavalo mi se da me ispred kuće sačeka šofer i da lagano na treninge idem Rols-Rojsom – kaže Neda i dodaje da je u tom periodu putovala sa decom na letnje kampove. 

Ipak, ova idila nije dugo trajala jer, kada se razišla sa tadašnjim momkom, odlučila je da se vrati u Srbiju. Tada je imala 31 godinu.

Po povratku u Novi Sad, shvatila je da više ne želi aktivno da se bavi ovim sportom, a njen život odlazi u nekom drugom smeru. Upoznaje svog tadašnjeg, a danas bivšeg supruga i s njim dobija ćerku Katarinu kojoj se maksimalno posvetila, a loptu je zamenila najlepšom životnom ulogom – majčinstvom. Otvorila je i školicu košarke ali, kako kaže, ovde sve teško ide pa i to, te se pored redovnog posla preorijentisala na posao delegata na košarkaškim utakmicama, gde joj je zadatak da prati rad sudija. 

– U međuvremenu sam videla kako kod nas decenijama ništa ne funkcioniše i zato pristupam Pokretu slobodnih građana. Moja porodica je oduvek bila građanski orijentisana gde se negovao i antifašističkih duh, kao i jugoslovenstvo. Moje tetke su bile u partizanima, a roditelji su ceo život radili na opismenjavanju ljudi. Zato sam i želela da nastavim njihovim stopama jer kroz svoj aktivizam pokušavam mlade da animiram kako mogu da urade nešto bolje za sebe – zaključila je naša sagovornice.