Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Svetlana Bogićević Fotografija: Privatna arhiva Dragane Komnenić
NOVOSAĐANI: Nekad je bila "mali div", a sada pomaže prevremeno rođenoj deci
Rođena je sa 800 grama, u 25. nedelji, uz minimalne šanse da preživi. Te zlokobne '99, kada su zbog detonacija i nestanaka struje bebe u inkubatorima bile u visokom riziku, ona se izborila da samostalno prodiše. Danas ima 21. godinu, studira defektologiju i volontira u udruženju roditelja prevremeno rođene dece. Zadivljujuće energije i posvećenosti svemu čime se bavi, ova devojka je idealan primer ogromne snage jednog "malog diva".
Dragana Komnenić rodila se u Novom Sadu, 12. februara 1999. godine, gde je završila osnovnu, a potom i srednju Medicinsku školu. Studentkinja je treće godine Medicinskog fakulteta, smer Defektologija, a na njen izbor budućeg zanimanja uticalo je sve ono što se događalo prvih dana, meseci, pa i godina njenog života. Uz to, veoma je posvećena svojoj misiji volontiranja u novosadskom udruženju "Optimistik".
Draganina majka Ljiljana imala je prilično komplikovanu blizanačku trudnoću, iako je nekoliko godina pre toga bez problema rodila sina Danila. Ipak, u drugoj trudnoći bila je primljena u bolnicu, gde je utvrđeno da nešto nije u redu, te su joj predložili indukovani porođaj, odnosno, pobačaj, jer se tada smatralo da deca rođena pre 28. nedelje nemaju šanse da prežive.
– Brat i ja smo se rodili sa po 800 grama, ali smo ubrzo izgubili na gramaži, pa možemo reći da smo imali 630 grama. On je rođen 20 minuta posle mene, što je puno, i to je verovatno i iskomplikovalo njegovo kasnije stanje. Mami je rečeno da verovatno nećemo ostati u životu, a ako i preživimo, da ćemo imati neke posledice. To su teške stvari, koje, nažalost, čuje većina majki prevremeno rođene dece – kaže Dragana za portal Moj Novi Sad.
Mami je rečeno da verovatno nećemo ostati u životu, a ako i preživimo, da ćemo imati neke posledice
Bez obzira na to što su dobili loše ocene po rođenju, Dragana je uspela da se "izvuče", dok je njen brat blizanac preminuo u julu iste godine. Nekoliko meseci nakon rođenja i za nju su bili vrlo kritični. Celu situaciju otežala je činjenica da je ubrzo usledilo bombardovanje.
– Bili smo zbrinuti u Dečijoj bolnici, prva dva meseca na Intenzivnoj nezi, a nakon toga na Neonatologiji. Majka nije mogla da bude sa nama i dolazila bi samo ako je neko od nas dvoje ugrožen. Jedna od situacija koja se prepričava desila se tokom bombardovanja, kada su je zvali da hitno dođe, jer je moje stanje izuzetno loše. Praktično, zvali su je da me poslednji put vidi. Desila se jedna detonacija od bombe i sve bebe sa Intenzivne su prestale da dišu, jer je to uticalo na njihov centralni nervni sistem, te su morale ponovo da budu intubirane. Međutim, ja sam nekako sama sebi izvadila tubus i počela samostalno da dišem. Mama pamti da je jedan od lekara tada prokomentarisao kako ću da preživim, jer sam borac – kroz osmeh govori mlada Novosađanka.
I Dragana i brat imali su retinopatiju, oštećenje vida specifično za prevremeno rođenu decu, te su ubrzo operisani. Usledile su i vežbe po Vojti, naporne ali delotvorne, kao i česte lekarske kontrole i praćenja, a kasnije u detinjstvu, Dragana je imala problema sa plućima, te su je pratili česti bronhitisi. Naša sagovornica ipak je uspela da prevaziđe sve rizike i uspešno završi osnovnu i srednju školu.
Upravo činjenica da je prevremeno rođena uticala je i na odabir njenog životnog poziva.
– Studiram defektologiju, smer Višestruka ometenost, što zahteva dosta strpljenja i ljubavi. Oduvek sam želela da radim sa decom koja na drugačiji način zadovoljavaju svoje potrebe, ali su itekako vredna i umeju da iznenade. Upravo prevremeno rođena deca su često izložena ovom riziku, koji, naravno, ne mora da se iskaže. Takvoj deci su potrebni posebni podsticaji, a moj motiv bilo je lično iskustvo, bitka koju je moja porodica dobila sa 50 posto uspeha – navodi ova studentkinja.
Kao studentu, oseća da joj je to iskustvo sa jedne strane prednost, jer je već upućena u dosta toga. Međutim, često joj bude i teško, jer ponovo emotivno proživljava periode života koji joj nisu bili nimalo laki.
– Dok učim predmete o razvoju deteta, ponovo prolazim kroz bolne momente, kao što su problem sa savladavanjem brojeva i matematičkih veština, neprihvatanje vršnjaka u školi ili razvod roditelja. Imala sam dosta problema i često se zapitam kako me je put naveo da pomažem deci da savladaju te probleme. Meni je važno da i pored svih tih prepreka nisam odustala i da ću uskoro ja biti ta koja će se truditi da prepozna potrebe te dece, jer moje tada nisu bile shvaćene. Deca su bila vrlo surova i ismevala me, ali tu nisu krivi oni, već ceo tadašnji pristup problematici – iskrena je Dragana.
Još uvek ne zna u kojoj instituciji će raditi kada postane defektolog, ali svoju misiju vidi kroz podršku porodici, baš zbog toga što ju je cela njena porodica, uključujući i baku i deku, bodrila i borila se za nju. Kako kaže, roditelji su glavna karika u radu sa ovakvom decom, a ona bi volela upravo sa njima da sarađuje, te razmišlja i o dodatnoj edukaciji za psihoterapiju. Sebe u budućnosti vidi kao deo tima, u okruženju koje je kreativno i usmereno na radioničarski rad.
S obzirom na to da studenti defektologije aktivno učestvuju u volonterskom radu pri raznim udruženjima, Draganine "kockice" su se i tu složile, te je angažovana pri novosadskom Udruženju roditelja prevremeno rođene dece "Optimistik".
– Čekala sam i dočekala svoj trenutak. Prošle godine sam se prijavila na predavanje doktora Slobodana Spasojevića, neonatologa, jednog od lekara koji me je '99. godine primio na odeljenje Intenzivne nege, a sada je tamo načelnik. Sa mnom je išla i moja mama, koja je prepoznala doktora, pa je to bio i veoma emotivan trenutak. Doktor je prepričavao kako su tada radili u teškim okolnostima, uz česte nestanke struje, uz sveće. Bio je to moj prvi korak da se pridružim udruženju koje su 2011. godine osnovale majke Dragana Popov i Violeta Jovović, uz još nekoliko roditelja prevremeno rođene dece, a koje sam tamo upoznala – priseća se entuzijastična devojka.
Primetila sam da roditelji vole istinite priče, nešto što je realno, poučno i motivišuće
Već sutradan se uključila u prvu akciju udruženja, obeležavanje Dana prevremeno rođene dece, na Trgu slobode, gde se već tradicionalno, u znak sećanja na decu koja nisu preživela tu borbu, ka nebu puštaju baloni ljubičaste boje, koji simbolišu svetlo iz inkubatora. Ubrzo nakon toga, na Draganin predlog, udruženje "Optimistik" učestvovalo je na humanitarnom bazaru u holu Medicinskog fakulteta, a povodom Svetskog dana osoba sa invaliditetom. Za ovom, nizale su se i druge akcije.
– Prikupljali smo novac za novi nameštaj za odeljenje Intenzivne nege u Dečijoj bolnici, u toku je izrada i nadamo se da će do kraja godine biti isporučen.Takođe, vodim Fejsbuk stranicu i Instagram profil udruženja, sa još jednom koleginicom i tu objavljujemo baš dosta korisnih tekstova. Primetila sam da roditelji vole istinite priče, nešto što je realno, poučno i motivišuće. U jednom momentu smo podstakli roditelje, a oni su se u velikom broju i odazvali, da nam šalju svoje istinite priče, koje objavljujemo – opisuje buduća defektološkinja.
S početka epidemije, kada je u gradu vladala nestašica maski po apotekama, Dragana je zajedno sa majkom šila maske koje su u ime udruženja donirale Dečijoj bolnici i Betaniji. Ispred bolnice, pri predaji maski, pomislila je kako je neobično što je nakon dve decenije opet na istom mestu, ponovo u vanrednoj situaciji.
– Zbog specifične epidemiološke situacije, ove godine nismo mogli da obeležimo 17. novembar (Dan prevremeno rođene dece) programom na Trgu, pa smo rešili da roditelje beba koje su sada na Neonatologiji obradujemo poklon paketima. Sadržali su pelene i portikle za bebe, maske, priveske, medenjake i poruke podrške, koje su pisali roditelji starije dece, a njihovi mališani su priložili crteže. U pakete smo stavljali i naše Vodiče za roditelje, sa osnovnim informacijama o tome šta mogu da očekuju, jer je njima sve to uglavnom nepoznanica. Ispred bolnice su nas dočekali lekari i sestre, kojima smo isto uručili simbolične poklone i ljubičaste balone – kaže Dragana.
Iako je tradicionalni spektakl sa balonima na Trgu izostao, ove godine Novi Sad je sijao ljubičastim svetlom više nego ikad: most, tvrđava, Gradska kuća, zgrada Pokrajinske vlade skretali su pažnju prolaznika lila osvetljenjem u čast svih prevremeno rođenih beba, a na inicijativu ovog udruženja. Sledeće godine obeležavaju 10 godina postojanja, pa se nadaju da će njihov dan moći da se obeleži na adekvatan način. Dotle, Dragana je prepuna ideja za razne buduće projekte.
– Zamislila sam da napravimo Radosnicu za mame prevremeno rođenih beba. S obzirom na to da one moraju da provode dosta vremena u sobi, mislim da bi im značilo da imaju dnevnik koji će im skrenuti misli i biti neka vrsta obaveze. U njega bi beležile dosta stvari, od bebinog napredovanja, do svojih osećanja, jer je psihičko stanje roditelja tu veoba bitno. To bismo radili u saradnji sa nekim od psihologa – deli sa našim čitaocima još jedan svoj plan.
Dragana se nada i da će u dogledno vreme osposobiti neki prostor u kojem bi barem jednom nedeljno mogli održavati radionice za decu, čime bi roditeljima olakšali da dobiju malo vremena za sebe. Vredna studentkinja rada je i da pomaže deci oko učenja i domaćih zadataka. Takođe, kaže da bi volela da u maju, za Dan roditelja prevremeno rođene dece, organizuju ekskurziju po gradu na koju bi vodili mališane, a roditeljima priuštili predah.
Svaka deseta beba u svetu u bude prevremeno rođena, a u Srbiji je to oko 4.000 beba godišnje. Kada je Dragana rođena, beba se zakonski smatrala živorođenom tek ako teži najmanje kilogram, te je mogla biti prijavljena tek nakon dva meseca, kada je do te težine i došla. Sada su se te stvari promenile, medicina je znatno više napredovala, i sve veći broj ove dece uspeva da preživi, sa blažim posledicama ili u potpunosti bez njih.
Vrlo često, kada ove bebe odrastu, odišu nekom neobičnom snagom i lepotom, kojom ovaj svet menjaju nabolje. Baš takva je i naša Novosađanka Dragana, "mali div" velike upornosti i još većeg srca. Iako je nekada bila sićušna beba koja je mogla da stane u dlan, nema sumnje da će njena lična borba, kao i visoko razvijena empatija, inspirisati mnoge.
Zabeležila: Svetlana Bogićević
Fotografije: Privatna arhiva Dragane Komnenić
Ovaj članak još uvek nije komentarisan