NOVOSAĐANI: Muzička urednica Mirjana smatra da se muzika, pravljenje kolača i emisija zasnivaju na istim načelima

NOVOSAĐANI: Muzička urednica Mirjana smatra da se muzika, pravljenje kolača i emisija zasnivaju na istim načelima

Mirjana Rastović rođena je 1972. godine u Novom Sadu. Kako kaže, pripada generaciji koja nema realan osećaj svojih godina, jer im zbog svih okolnosti njihovog stasavanja stalno izmiče bar jedna decenija. Ona je umetnička dušica sa snagom borca.

Trudila se da iz svih životnih izazova izvuče prave zaključke, prihvati i sagleda sve što će joj, kako je vreme i pokazalo pomoći, i  u profesionalnom rastu i afirmaciji.


Zaposlena je u Radio-televiziji Vojvodine kao muzička urednica, autorka je mnogih muzičko-dokumentarnih emisija RTV-a, urednica je prenosa i RTV snimanja koncerata umetničke muzike. Naša sagovornica gleda muziku kroz širi društveni kontekst, a i vrlo se zalaže za medijsku afirmaciju umetničke muzike, koju stavlja u vezu sa drugim, nemuzičkim sadržajima.

Sarađujući sa različitim institucijama i primenjujući dugogodišnje pedagoško iskustvo, osmislila je niz različitih programa u cilju podizanja opšte muzičke kulture. Pravila je intervijue sa mnogobrojnim prestižnim umetnicima, a neki od njih su pijanista Ivo Pogorelić, violončelistkinja Ksenija Janković, violinista Roman Simović, maestro Aleksandar Marković, gitaristi Dušan Bogdanović i Edin Karamazov, pukovnik Genadij Sačenjuk – dirigent ansambla Aleksandrov...

Osim toga, dugogodišnja je honorarna saradnica Pozorišta mladih, te se njeni autorski tekstovi i prepevi songova pojavljuju u mnogobrojnim predstavama za decu. Takođe je i saradnica Muzeja Vojvodine, gde je kao autorka realizovala muzičko-kreativne radionica za decu, koje prate stalnu muzejsku postavku. Mirjana je i Prijatelj dece Vojvodine, gde je bila autor i predsednik žirija muzičkog dela konkursa Maternja melodija i obrazovanje "Pesme nose naša ushićenja", za decu školskog uzrasta. Radila je vredna Novosađanka i u Građanskom listu, gde je do gašenja pisala izveštaje, prikaze i muzičke kritike i bila autor serijala ekskluzivnih intervjua.


Autor je i realizator u više navrata akreditovanih seminara pri ZUOV- u (Zavod za unapređenje obbrazovanja i vaspitanja): Dečja pesma kao igrčka i didaktičko sredstvo, Muzički dnevnik odrastanja, Muzika s ljubavlju i Ozvučimo projekat. Tokom pedagoške i dosadašnje uredničke prakse držala je predavanja, pisala je i objavljivala radove u stručnim časopisima, na stručnim skupovima i konferencijama. Takođe, i članica je Upravnog odbora novosadskog Fonda za unapređenje vokalne umetnosti mladih "Melanija Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović-Kalin", kao i Udruženja kompozitora Vojvodine.

Čovekoljubivost  iskazuje u svim segmentima života, a voli i prirodu i sve u njoj. Pre nego što će zauzeti svoje mesto kao muzički urednik, bila je zaposlena i u obrazovnim institucijama, gde je takođe radila sa decom, a uz sve ovo odlična je majstorica u kuhinji, gde se "verifikovala" za pravljenje kuglofa, salčića, bunar kufli i drugih starinskih poslastica  kao i kuvanje pasulja, pa je često možemo sresti i na raznim gradskim manifesticijama gde se promovišu amateri-proizvođači. Da sve ovo nije samo prazna priča, dokazuju i njeni uspesi gde je na pojedinim manifestacijama kao amaterka pobrala nagrade. A kada već govorimo o njenim uspesima, 2018. je dobitnica priznanja "Muzika klasika" za medijsku afirmaciju umetničke muzike "Zlatna značka" Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2020. godinu, koje se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti – za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture naroda i narodnosti Republike Srbije, a posebno je ponosna na priznanje Evropske asocijacije regionalnih televizija/CIRCOM 2021./u kategoriji Music and arts, za emisiju "Snivanja i preplitanja".

Iznad svega, Mirjana je supruga, kao i ponosna majka troje dece. Kako kaže, ima tu privilegiju da ceo život živi u istoj ulici na Grbavici, gde su joj se desile sve životno važne stvari. Tu je ugledala svetlost dana, imala prve spoznaje u životu, tu je išla i u vrtić "Suncokret", kao i u osnovnu školu "Sonja Marinković", Živeći i posmatrajući kako se u tom delu grada oko nje menjaju i prostor i ljudi. Privilegijom smatra da su kasnije i njena deca takođe išla u isti vrtić i istu osnovnu školu.


Nakon osmog razreda, Mirjana se našla u dilemi u kom pravcu će da krene njeno dalje školovanje, a na kraju izbor pao na Srednju muzičku školu "Isidor Bajić", gde je završila dva odseka: teoretski i solo pevanje.

Mnoge naizgled sporedne aktivnosti  su odredile moj kompletan život. Kao dete sam pevala u Gradskom horu koji je delovao pri Srpskom narodnom pozorištu, a tek kasnije smo saznali da smo, u stvari, pripadali AKUD "Sonja Marinković". Tokom osamdesetih godina prošlog veka, to dragoceno iskustvo rada na vokalnoj tehnici, repertoaru za decu, ali i velike operske predstave i druženja, a sve pod vođstvom Juraja Ferika i umetnika sa kojima smo sarađivali,  je mnogima od nas obogatilo i obeležilo život. Već u osmom razredu sam upisala solo pevanje i nakon male mature upisala srednju muzičku školu, ali i teoretski odsek.  Iskreno, sebe nikada nisam videla kao opersku pevačicu. Uvek sam više volela da govorim neko da ćutim – što je za pevače veoma važno i nisam znala da se s lakoćom prepustim sceni. Nakon završene Srednje muzičke, opet sam se našla u dilemi šta i gde dalje, jer moj otac nikako nije prihvatao tu činjenicu da ima muzičara u porodici, bez obzira na to što se u našoj porodici ispoljavala umetnička sklonost, ali se nije smatralo pravim izboromza profesiju. Zato upisujem Pravni fakultet, gde sam uporedo sa završnom, šestom godinom sola pevanja, tu prvu godinu na faksu prošla relativno uspešno – priseća se Mirjana.

Ipak, sa svojih 19 godina uviđa da to nije poziv kojim bi se bavila i stoga definitivno pada odluka da 1992.godine upiše Akademiju umetnosti novosadskog Univerziteta, četvorogodišnje akademske studije – smer opšta muzička pedagogija, a kasnije i Master studije, gde dobija zvanje Master teoretičara umetnosti. Danas se njen životni poziv kako kaže, pokazao kao dobar izbor, jer je profesionalno povezala sve ono što ju je u životu interesovalo i veselilo. Nakon Akademije, Mirjana počinje intenzivno da razmišlja u kom profesionalnom pravcu će usmeriti svoja znanja i interesovanja.


Sad mogu sasvim sigurno i da potvrdim da je rad na televiziji ono što me profesionalno ispunjava. Imam mogućnost da kroz televizijski medi jpredstavim  umetničku muziku, što mi je oduvek i bio izazov. Na te afinitete, sada kada se vratim u detinjstvo, uticala je naša mama, koja je sestrama i meni za jedan Uskrs kupila gramofon i redovno kupovala ploče. Mi smo ta generacija kojoj je muzika određivala ukus i na osnovu iste se reflektovao životni stil. On je bio mainstream srednjeg staleža. Tada se slušao i kvalitetan pop i rok, a  narodna muzika je bila ona izvorna, prava i to je ono što smo imali prilike da čujemo i vidimo, u slučaju moje porodice, ali i monogih sličnih našoj, samo na radiju i televiziji. Muzika je tada bila dobro selektovana. Sve do pojave prve mega zvezde preko koje je tada već nadirući šund provalio u medije i do danas postao dominantan. Volela sam da pišem još od ranog detinjstva, posebno drvenom olovkom ili praveći se važna na tatinoj pisaćoj mašini. Moja tadašnja nastavnica srpskog to nije posebno vrednovala i prilično je ignorisala moje rezultate. Vremenom sam se izborila, radila na sebi i mislim da sam postala i solidan novinar – kaže naša sagovornica.

Za sebe, kao nekog ko je danas autor i muzički urednik sa određenim profesionalnim statusom, i pomoćnik rukovodioca Muzičkog programa Radio-televizije Vojvodine, kaže da je višestruka povratnica na televiziju, što znači da je bila uporna da zauzme svoje mesto. Kako ističe, to jestvar karaktera i volje. Ne treba zanemariti i okolnosti koje nisu samo njene lične, nego su i one koje su zadesile celu njenu generaciju. Mirjana smara da su generacije, sada sredovečnih ljudi rođenih između 1969. do 1972. godine, nekako iz tih bezbrižnih osamdesetih u najlepšim godinama uplivale u devedesete, kada su u vrlo višeznačno suženim okvirima morali da obogaćuju svoj unutrašnji svet i da nalaze razne moduse kako će, pa čak i egzistencijalno, da prežive. Zato smatra da u svim tim ljudima, nada za boljim sutra nikad nije umrla, a nije zgasnuo ni optimizam gde većina smatra da će ovaj svet biti jedno bolje mesto za sve nas.

Taj veliki otvoreni svet u koji smo gledali, nagovešten nam je i kroz dolazak McDonaldsa, Bounty's i Snickers čokolada i kokakole u limenci, ponuđen nam je i kroz džins, starke i MTV. Naša generacija je kroz sve to imala želju da bude deo tog urbanog sveta, da putuje i saznaje. Poslednje naše putovanje bila je maturska ekskurzija u Budimpšetu. Sve je naglo prekinuto te 1991. godine. Neko je otišao preko, neki su posrnuli, neko nažalost to nije dočekao, neko se snašao... ali mislim da su i dalje rane duboke kod svih nas. Više puta sam u raznim prilikama rekla da smo mi možda generacija koja je i najviše oštećena, zato što smo vaspitani u jednom sistemu vrednosti, a odjednom smo osvanuli u sasvim drugom. Smatram da taj novouspostavljeni sistem vrednosti  još uvek nekako sagledavamo i istražujemo pokušavajući i da se prilagodimo – navodi Mirjana.

I baš iz razloga što je pripadnica jedne od upropašćenih generacija, trudila se svim silama da se izbori. Kada je reč o njenom prvom zaposlenju, bilo je to u apsolventskom roku, kada je prihvatila posao nastavnika muzičkog u školi "Milan Petrović". Dragoceno iskustvo rada sa ovom decom je životna crtica za sebe. Ističe da je na RTV, tadašnju Televiziju Novi Sad, 1996. došla na jedan krajnje očekivan, uobičajeni način, na koji je i danas ponosna, kao i na ljude koji su joj tada dali šansu, podržali je ne znajući uopšte ko je Mirjana, tada devojački Dragović. Kada je osmislila koncept emisije, razmišljajući kao mladi profesionalac i kao neko ko voli i prati televizijski program, predala ga starijem kolegi koji je već tada bio zaposlen, a on je otišao na pravo mesto gde je taj papir i predao. Mirjani je jedan dan zazvonio fiksni telefon, a s druge strane žice je čula glas Bogdana Ruškuca, svog prvog urednika, koji ju je pozvao da dođe na razgovor. Od Bogdana, tada i odgovornog urednika muzičkog programa, imala je stručnu podršku. Delio im je zadatke, pisali su tekstove, muzičke eseje, potom je te tekstove sa njima analizirao i lektorisao, ukazivao na propuste i nedostatke, na sve ono što bi trebalo da nauče mladi novinari  iz oblasti muzike.


Odmah na početku smo dobili i veliki izazov, vođenje emisije uživo u kasnim večernjim satima. Iskreno, za mene, u to vreme mladog novinara, to je bila velika frustracija. Imala sam osećaj odgovornosti, novinarski sam bila pripremljena, ali  mnogo toga mi nije prijalo. Moralo se improvizovati i različite okolnosti su uticale na krajnji rezultat. Oduvek sam  više volela da smišljam i kreiram, da budem autor emisija, a ne prepoznatljivo lice sa ekrana. Emisiju "Metronom" su, nakon Jovanke Stepanović, osim mene vodile i moje koleginice Nada Savković i Danijela Šutanovac. Posle smo ostale samo Danijela i ja i tu emisiju smo radile do bombardovanja. Bilo je tu raznih zgoda i nezgoda, ali smo uvek trudile da pravimo presek muzičkih dešavanja u Novom Sadu, kojih je zaista bilo na pretek, bez obzira na sankcije. Taj entuzijazam nas je vukao napred. Sve to je trajalo do bombardovanja, a pošto smo bile honorarci, spletom okolnosti i svega onoga što se desilo, morale smo  da odemo. Tu je opet krenula potraga i promišljanje gde dalje – objašnjava Mirjana.

Ubrzo se Mirjana zaposlila u jednoj osnovnoj školu u prigradskom naselju. U toj školi je provela 11 lepih godina kao nastavnik muzičke kulture, dirigent školska hora i razredni starešina. Iz škole nosi lepe uspomene na generacije izvedenih đaka. Ističe da je kroz ovo radno iskustvo naučila puno toga, te da je upoznala drugačiji svet kom je uspela da se prilagodi i da da svoj lični doprinos. Zato joj je srce puno kada sretne učenike, danas mlade i uspešne ljude kojima je predavala. U tom periodu je nakon višegodišnje borbe za potomstvo rodila troje dece, prvo biliznakinje Jelenu i Katarinu, a potom je, na iznenađenje svih, stigao i Petar.

Kad malo bolje razmislim, kod mene za ove 52 godine života ništa nije išlo lako i oko svega sam morala da se dobro potrudim. Borila sam se za posao, potomstvo, unutrašnji mir. Kada sam radila van medija, imala sam tu tihu žudnju za novinarstvom, iako sam posle par godina upredo sa radom u školi opet angažovana kao honorarni muzički saradnik u dokumentarnom programu, gde sam sarađivala sa doajenima poput Slavuja Hadžića, Svetlane Miljanić, Milana Livade, Zdravka Atlagića, Vere Bojić... Nakon što je osnovan Građanki list negde u decembru, već sam i ja u februaru postala deo te redakcije. Imala sam urednice koje su me usmeravale i driblale: Tanju Vehovec, a potom i Zagu Radović, koju sam znala po novinarskom čuvenju. Zaga me je posebno inspirisala zbog svog stila i načina razmišljenja. Mislim da joj to nikada nisam rekla, a ovo je prilika da joj se i zahvalim. U tom dnevnom listu sam, sem muzičkih tema, za vikend izdanje ponekad pisala reportaže. To su bili moji profesionalni iskoraci kroz koje sam se (samo)potvrđivala. Setila sam se i jedne insteresantne priče u kojoj sam shvatila šta znače naši muzičari u svetu.  Kada je 11. septembra bio teroristički napad na "Bliznakinje" u Njujorku, zahvaljujući Aleksandri Vrebalov, koja je bila u tom gradu, uspela sam da dobijem ekskluzivu. Naravno, kao novinar svestan sitacije, kontaktirala sam Aleksandru mejlom i ona je pristala da nam pomogne. Odmah mi je rekla da je lekar Zoran Budimlija, danas ugledni forenzičar, u Njujorku na specijalizaciji. Ispostaviće se da je već u tim trenucima bio na licu mesta i radio na identifikaciji žrtava. Vrebalovka mi je dala kontakt i mi smo u Građanskom za nekih 24 časa imali ekskluzivni izveštaj. To je, za to vreme pod tim okolnostima, bilo super brzo i neverovatno. Ova priča je jedna od najupečatljivijih. Kroz nju sam naučila brzo da reagujem i da prepoznajem svoje prilike. U Građanskom sam ostala do odluke da se borim za roditeljstvo i ka tom cilju smanjim svoje aktivnosti i angažmane kojih je bilo dosta i na različitim poljima – navodi ona.

2011. godine, kao potvrđeni profesionalac prelazi u predškolsku ustanovu na mesto stručnog saradnika za muzičko. Za nju je to bio još jedan veliki profesionalni izazov. Imala je i odličnu saradnju sa vaspitačima i drugim stručnim saradnicima, obilazila vrtiće, vaspitače, pravila je muzičke tematske zbirke, smišljala projekte, držala predavanja. To je bilo vreme nepresušne inspiracije, jer se uzrast njene dece poklapao sa radom u predškolskoj ustanovi. Otkrila je izazove i nedostatke, kao i nesagledive mogućnosti u radu sa decom predškolskog uzrasta.  Rad na ovom polju ju je podstakao da uvidi na koje se sve načine muzičkim sadržajima u vaspitnom radu može delovati na celokupni razvoj ličnosti deteta. Iz toga su proistekle i akreditacije seminara pri ZUOV- u na temu "Dečja pesma kao igračka i didaktičko sredstvo", "Muzički dnevnik odrastanja", "Muzika s ljubavlju" i "Ozvučimo projekat", koje je Mirjana osmislila i realizovala  sa svojim kolegama, ali i znatan broj radova koje je predstavila stručnoj i naučnoj javnosti iz oblasti muzičke pedagogije.

Uz ljubav prema profesiji, Mirjana je još od malih nogu ispoljavala ljubav prema pripremanju hrane. Najviše je volela da posmatra svoju baku kako za čas umesi ili spremi neko jelo. Njena brzina i spretnost su joj i danas ideal. Danas je i ona više nego spremna, vešta, prava majstorica da svoje najmilije, drage ljude i one koji to znaju da vrednuju obraduje bunar kiflama, listićima, salčićima, kuglofima, pogačicama sa sirom ili čvarcima... specijalitetima što vraćaju u detinjstvo i sve su više deo sećanja, a sve manje deo porodičnih trpeza spremljenih u kućnim uslovima.

Od malena sam volela da boravim u kuhinji, posmatra, probam i pomažem. Već u trećem osnovne sam dovodila drugarice kući da mi kao nešto zajedno kuvamo. Imala sam kuvar za mlade domaćice, mislim da ga je za rođendan dobila naša starija sestra. Znam da sam ga često koristila. Bila je to moja prva kulinarska literatura. Priznajem da sam često pozivala komšinicu da nam pritekne u pomoć ili sam mamu zvala telefonom  na posao da spase stvar. Moram da pohvalim moju mamu, koja je stoički podnosila sve te moje kulinarske poduhvate i ručkove. Osim što sam kuvala, ručak je morao da bude gala postavljen, te sam za tu priliku vadila najfiniji servis za ručavanje, escajg, čaše i stolnjake od svilenog damasta. Moralo je da izgleda gala, iako ukus, istini za volju, često nije odgovarao prezentaciji. Odrasla sam u porodici gde se praktikovao i veoma cenio ručni rad. To me je u nekom tinejdžerskom periodu čak i jako nerviralo. Moja baka je heklala, štrikala, necala i šila, mama takođe, pa su nam i tu uspostavljeni visoki standardi, mada je dostojna naslednica u praktičnom smislu samo najstarija sestra – priseća se Mirjana.

Kroz svoje kulinarsko putešestvije naša sagovornica je vremenom shvatila da je priprema hrane uistinu jedan ljubavni odnos. Smatra da se izreka "Ljubav na usta ulazi" ne odnosi samo na partnersku relaciju. To je čin upućivanja ljubavi ljudima za koje to spremate, kao i ljubavi prema životu. Veze koju kao posrednik  uspostavljate između generacija – svojih predaka i potomaka. Mirjana naglašava razliku između svoje kulinarske misije i gastronomije. To je za nju igrolika aktivnost koja je zabavlja, u velikoj meri opušta, a u čijem rezultatu uživaju oni kojima je on dostupna.

Odustajanje od kuvanja u okviru porodice smo doživeli kao oblik emancipacije. Kuvanje nije trivijalan posao. To nije samo međusobna razmena, nešto što stvara veze, nego način da radimo na sebi, pa i da se relaksiramo od nekih drugih neretko nametnutih ali neophodnih zadataka. Tu mogućnost treba posebno vrednovati, jer danas veliki broj ljudi teško može da se izbori za nju u svojim pretrpanim dnevnim rasporedima. Primera radi, dok razdvajamo belance od žumanca ili dok razmeravamo šećer i brašno, pratimo spiralu miksera, seckamo luk ili lupamo šnicle, naš mozak je u jednom posebnom stanju relaksiranosti, pa nam u tim trenucima spontano daje odgovore ili rešenja na pitanja i zadatke za kojima smo tragali tokom radnog vremena ili nekog dužeg  perioda. Mnoge lepe i pamentne ideje su mi došle na pamet ili sam rešila nedoumice koje sam imala uprvao tokom mešenja ili kuvanja – naglašava ona.


Ipak, od svih njenih kulinarskih rezultata, ovih dana kuglof je izbio u prvi plan. U jakoj konkurenciji, Mirjana je ove godine kao debitantkinja na Festivalu kuglofa, koji je održan u Sremskim Karlovcima, osvojila drugo mesto, na koje je vrlo ponosna, a posebno ako se uzme u obzir da je amaterka u ovoj delatnosti. Iako se dugo dvoumila da li i na koji način da javno istupi sa svojim poslasticama, Mirjana se uz svesrdnu podršku svojih prijateljica i supruga odvažila i počela da uživa na manifestacijama  gde joj je srce  puno dok gleda reakcije ljudi koji degustiraju njene kolače i evociraju uspomene. Iz toga se razvio novi koncept: radionice kiselog testa  pod nazivom "Ki-selo, Ve-selo", čije su polaznice uglavnom mlađe i sredovečne žene koje nisu imale priliku da nauče kako se pravi kiselo testo i šta sve od osnovnog testa uz manje modifikacije i različite dodatke možemo dobiti: od hleba, langoša, do pogačica sa čvarcima i salčića. Što je za nju prilika da radi upravo ono što je radila i u detinjstvu uz sve veštine i znanja koje je u međuvremenu stekla i usvojila kao predavač i kreator.

Pravljenje kolača i muzika i pravljenje emisija su u uskoj vezi. Zasnivaju se na istim načelima, postulatima. Sve kreće od osnove: recepta, koncepta, partiture kao osnovne informacije i sastojaka, činilaca koji su neophodni za realizaciju. Kada je reč o muzici, često razmišljam o relacijama između kompozitora, interpretatora i publike. Ona može da se primeni i na proces nastajanja kolača, od recepta, preko realizatora, do konzumenta. To je odnos koji se uspostavlja svakim novim izvođenjem: kako neko delo tumači solista, dirigent posredstvom ansambla i svaki njegov član i kakav doživljaj tog dela ima svako od nas ponaosob, kao slušalac. Kako na njega utiču naša predhodna iskustva ili izostanak istih. U poređenju sa muzikom, kvasac je u ovom slučaju pokretač, a dešava se da ponekad motivatora ubijemo povećanom temperaturom ili lošim tretmanom, od prevelike želje za uspehom. U tom procesu stvaranja, čovek mora da prati testo, stvaralačku fazu, tj. faze fermentacije i rasta i da ga oblikuje poštujući neophodno vreme da bi uloženi trud dao što bolji, očekivani rezultat. Šta stvara  razliku od napisanog u receptu do onog što jedemo u zavisnosti ko mesi testo ili pravi  kolače. Vrlo je slično: na radost publike, gledalaca ili uživalaca u kolačima – zaključila je Mirjana.

Spojila  je dve delatnosti, svoja umeća začinila sa puno ljubavi. Zato je uspešna.  Na kraju moramo dodati da je svojevremeno druženje dece i roditelja, ekipe pod nazivom "Suncokteri",  u kojoj je Mirjana bila glavni kreator recepture čorbastog pasulja tri puta ovenčanog nagradama na Pasuljijadi – jedan put trećom i dva puta prvom nagradom.  Nagradni šporet "Smederevac" danas krasi njenu kuhinju u seoskom domaćinstvu. Iako živi u srcu grada, Mirjana je  2020. sasuprugom odlučila da kupi kuću na selu – svoje parče teritorije.  Prostor koji zahteva, ali i uzvraća.  Da bude u tesnoj vezi sa prirodom i realnim osećajem da od nje zavisimo, ali da u njoj i od nje stvaramo – idemo u susret novim idejama i prilikama.

Oceni vest:
21
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Stojan

    pre 30 dana i 19 sati

    Kakav borac od žene!!! Svaka joj čast! Toliko radnih mesta promeniti, toliko kolektiva i uvek imati snage i volje i još svuda dati i lični doprinos na poslu. Sve može : posao(i to ne samo jedan), kuća, deca... Carica! Da nas je više takvih, i žena i muškaraca.

    Oceni komentar:
    2
    19
  • Svetlana

    pre 30 dana i 9 sati

    Bravo Miro, uzor si mnogima!

    Oceni komentar:
    1
    11
  • Mirjana Petrušić

    pre 29 dana i 14 sati

    Drago mi je da sam te kroz ovaj članak upznala,jer sam se i ja prepoznala. Samo ja ih imam četvoro. A Imam i decu "Zmajevce" sa kojima radim u dečijem programu RNS,pa se radujem i budućoj saradnji na mnogim planovima ,a naročito u radu s decom i sa Zmajjovanom. I dodala bih još da su sve Mirjane koje poznajem fenomenalne,a eto i potvrde kroz ovaj divan članak.( novinarstvo ustvari spaja jer upoznaje ljude) i eto i lepog podstreka za dalje stvaralaštvo!

    Oceni komentar:
    0
    6