NOVOSAĐANI: Ivan se, nakon istrčanog maratona u Njujorku, uveliko sprema da "pokori" Tokio

NOVOSAĐANI: Ivan se, nakon istrčanog maratona u Njujorku, uveliko sprema da "pokori" Tokio

Naš ovonedeljni sagovornik Novosađanin sedamdesettrogodišnji maratonac Ivan Živković poznatiji kao Žile, otišao je u zasluženu penziju sa Radio televizije Vojvodine gde je od prvog do poslednjeg radnog dana radio kao majstor rasvete.

Pre devet godina je otišao u penziju, ali je i dalje mlad duhom, pa sa prijateljima voli da popije koje pivce ili rakijicu, uz obavezan mezetluk gde im je najslađa slanina. Žile nije od onih ljudi koji će zbog svojih godina da igra šah sa svojim vršnjacima u nekom gradskom Klubu penzionera.

Ovaj vitalni, a opet vremešni sugrađanin opredelio se za planinarenje, a kasnije i maratonsko trčanje gde je po ko zna koji put pokazao i dokazao da su godine samo broj. Jedan je od retkih koji je u svojim godinama kao amater, 2021. godine istrčao Njujorški maraton, a sve je kako kaže krenulo iz njegovog dvorišta u Sremskoj Kamenici gde je jedino mogao da trči za vreme pandemije, jer nije smeo da napušta kuću.


Kada je poželeo da istrči Njujoški maraton, mnogi mu možda nisu poverovali, ali on je uspeo da u sedamdesetoj godini istrči 42 kilometra za nеšto višе od pеt sati. Mnogima je bio inspiracija za dokumentarce i filmiće, ali mu slava ipak nije "udarila u glavu", jer je na prvom mestu veran svojoj porodici, ženi Mari, ćerkama Ivani i Neveni i svojim unučićima. 

Kako kaže, ostvario je donekle svoj san, jer je nakon Njujorškog istrčao i poznate velike maratone u Bostonu, Čikagu, Berlinu, Londonu, Rimu i Parizu.  Trčao je Žile i u Novom Sadu, Beogradu, Ljubljani, Sarajevu, Mostaru i na još 30 maratona kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Ostao mu je još onaj u Tokiju za koji se uveliko priprema.

Navodi, da mu snagu da istrči maraton daje muzika, pa kad na ovim sportskim manifestacijama čuje sa zvučnika da prži AC/DC, Deep Purple ili nešto od Cepelina dobija još veći elan i energiju.

Ivan je rođen je 25. juna 1952. i to je kako kaže ono što pouzdano zna, ali za njega je do danas ostala enigma gde je rođen – da li je to bilo u Novom Sadu ili Sremskoj Kamenici pošto je tada sa sremske strane bila jedna babica koja je porađala žene po kućama.

Više mi odgovara da kažem kako sam rođen u Sremskoj Kamenici u divnom prelepom pitomom mestu u Sremu. U Kamenici sam proveo i provodim najlepše dane i godine života. Verovali ili ne, nisam imao potrebu da do srednje škole idem u grad. Tu sam završio osnovnu, tu sam imao drugare i svu slobodu koja je dostupna deci u manjim mestima. Iako sam 1952. godište ja se uopšte ne sećam tramvaja, kao moji drugari. Naime, sve što mi je trebalo mama mi je sama kupovala u gradu. Ako mama treba da mi kupi cipele, merila mi je dužinu stopala nekim kanapčetom, odlazila je u „Borovo“ na osnovu tih mera mi je kupovala patike i cipele, vraćala se kući i nikada nije omašila. Tako da sam u Novi Sad zaista prvi put zakoračio kada sam krenuo u Srednju Elektrotehničku školu. Više nije bilo tramvaja, već su se vozili autobusi – priseća se svog detinjstva naš sagovornik.

I tako, kao i većia tinejdžera koji se osmele u srednjoj i Ivan je umesto u školu, išao oko nje, te je sve više vremena provodio na korzou koji se prostirao duž bulevara od "Carigrada" do "Mrce".  I kako kaže, nije ni primetio kada se primakao kraj školske godine gde je zbog svojih ludorija nabio slabe ocene, te pada na popravni. Na popravnom se nije pokazao baš preterano sjajno, pa pada i prvi razred. Naglašava da je kada se on školovao dvojka bila slaba, a ne prelazna ocena. 


Ako nemaš slabu, ti se već skoro vrlo dobar. Znači, linija je bila baš tanka. Elem, nakon što sam ponavljao prvu godinu, opametio sam se, pa sam do kraja srednje bio vrlo dobar učenik. Moglo bi se reći da sam u odeljenju bio među boljim đacima. Interesantno je da su svi moji dobri drugari sa mnom završili školu, jer su i oni popadali, doduše u trećem srednje i to zbog matematičarke koja je bila poprilično stroga. Tako da sam ih sačekao i onda su ti ponovljači ponovo išli sa mnom u razred. Srce mi je bilo puno, ne zato što su ponavljali, već iz razloga što je družina ponovo bila na okupu. Mi koji smo živi i dalje se družimo, jer to su neka neraskidiva prijateljstva – priča Žile.

Nakon srednje škole, Žile je poželeo da se upiše na fakultet i baš te godine kada je stasao za brucoša otvorio se novi smer odnosno elektrotehničko odeljenje beogradskog fakulteta, a koje je bilo formirano pri novosadskom Mašinskom fakultetu. Tada je Žile krenuo u novu avanturu sa još 160 studenata. Zbog toga se kako kaže pravio važan, a onda opet umesto da je držao knjigu u rukama, Žile kreće da se momči i zeza. Nekako se provlačio, ali je pao na matematici, jer ga je priseća se jedan drugar ispalio, pošto su je zajedno učili. Žile matematiku 1, a drugar matematiku 2. Valjda su mislili da će moći zajedno da polažu ispit. Međutim Žiletov drug odustaje od putovanja u Beogad, te Žile pada na matematici, ali nije samo ovaj predmet bio sporan, ostalo je Žiletu još dosta predmeta - poput fizike i elektrotehnike, pa je Žile obnovio godinu i na faksu.   

Tako da sam i na fakultetu ponovio godinu i onda tu je bio kraj. U drugu godinu su primnjeni samo oni koji su dali uslov, a njih su preselili u Beograd, gde im je bio obezbeđen smeštaj i hrana. Mi koji nismo uspeli, ostali smo u Novom Sadu i tu je zapravo bio kraj. Napuštam faks i 1974. odlazim u vojsku koju sam služio u Zagrebu, a posle u Koprivnici. Taj period pamtim kao jedan od najlepših u životu i da mogu sutra bih se tamo vratio. U aprilu 1975. vraćam se iz vojske i dok sam se vozio busom preko Mišeluka pade mi na pamet da bih mogao da se zaposlim na Radio Televiziji Novi Sad, jer me je privukla ta lepa nova zgrada. Potegnem ti ja tu neke veze preko strica koji je radio u Elektrovojvodini i naravno primaju me, prvo kao volontera, a onda i u stalni radni odnos, na mesto majstora rasvete. S tog radnog mesta otišao sam i u penziju sa 65 godina života. Inače, do penzije se nikad nisam bavio sportom ni profesionalno ni rekreativno, a čak mi je sport išao na živce – prepričava Žile.

Međutim, odlaskom u penziju Žile se posvetio planinarenju koje je voleo i dok je bio zaposlen, mada za njega nije baš uvek imao vremena. Društvo su mu pravili prijatelji, mahom bračni parovi s kojima je planinario po Fruškoj gori. Njihovim avanturama nije bilo kraja, pa dok su bili mlađi odlazili su i na Triglav, u Maroko, i na Durmitor koji mu je ostao u nezaboravnom sećanju, jer su zahvaljujući prijatelju Mihajlu koji je bio tehnički direktor "Bečejske pivare" poneli 70 litara nefiltriranog pšeničnog piva. Stoga su, priseća se Žile ispraznili četiri hotelska frižidera kako bi rashladili svoje flaširane "elektrolite", koje su kasnije nosili na planinarenje u rančevima. Pored piva, tu je bila i neizbežna slanina bez koje Žile ne može da zamisli boravak na planini.

Sve u svemu, Žile je svoje penzionerske dane provodio u pešačenju uz vino, pivo, rakiju, slaninu i kobaju, gde je dnevno znao da prepešači između 32 i 52 kilometra. Međutim pre šest godina je primetio kako mnogi ljudi samo u šorcsevima trče po keju i po gradskim ulicama i eventualno sa sobom nose flašicu vode u ruci i to je to.

Gledam i razmišljam, vidi njih, a vidi mene, ja nosim one duboke cokule planinarske i opremu, plus ranac koji na leđima teži i do deset kilograma. Malo sam se raspitao i došao sam do saznanja da se ova disciplina i nagrađuje, kao i da se plaća učešće. Raspitivao sam se da li u Novom Sadu postoji neko udruženje koje se bavi takvim treninzima na otvorenom. Ubrzo saznajem da u gradu postoji "November project", što je praktično pokret besplatnog fitnesa. Oni se okupljaju utorkom i petkom. Utorkom kod stepenica u podnožju Petrovaradinske tvrđave i trči se do sata i nazad, i uzbrdo i nizbrdo, a petkom kod saletle u Dunavskom parku ili kod spomenika "Porodica". Prvi put kada sam došao umalo nisam umro kada sam bezbroj puta trčao od sata do crkve u Podgrađu i nazad. Ubrzo mi je sve postalo prihvatljivo i više ne izostajem, bez obzira na vreme. Malo se vežba, malo se trčkara, do sedam ujutru ste gotovi, pa kud koji mili moji – priča  Živković koji svako jutro ustaje u pet, sem nedeljom kada spava do 7 sati. Napominje da kada je krenuo da vežba u ovom udruženju prvi put se i prijavio za trku od 10 kilometara koja je održana na Paliću.

U međuvremenu dok je s nestrpljenjem iščekivao septembar i Palić, Žile odlazi na more sa ćerkom Nevenom i njenom decom, gde dok Nevena vežba jogu, njen otac trči duž obale  Herceg Novog. Tada je kako kaže nabio opasnu kondiciju. Po povratku sa mora Žile odlazi na mini Palićki maraton, ali sa jakim bolovina u člancima. Tada saznaje da nema adekvatne patike te brže bolje nekvalitetne lažne "starke" sa najlona“ zamenjuje kvalitetnim trkačkim patikama. Našem sagovorniku se osladilo trčanje i već se nakon Palića osmelio da učestvuju na novosadskom Memorijalnom maratonu, ali i na onom u Splitu koji je poslednji održan pre korone. Zatim se prijavljuje za maraton u Atini, koji je zbog korone otkazan.


Kreće korona mi u lockdownu i ne možemo da izađemo nigde. Mogao sam ja, jer me baš briga, ali nisam hteo da sekiram suprugu Maru, a nisam želeo ni da je zarazim jer je pre osam godina operisala srce. A onda je došao i 27. april 2020. godine, kada je trebalo da se organizuje Fruškogorski maraton, ali je zbog pandemije odložen. Tog dana kada je trebalo da bude održan, negde oko 10.30 setih se da bih bio na Fruškoj gori da nije korone. Zato sam se spakovao, uzeo moje gojzerice, ranac sa slaninom, vinom i  stvarima koje inače nosim na planinarenje. Tada krećem da se vrtim u krug po svom dvorištu koje ima nešto manje od 100 metara. Naravno, vidim, komšije gledaju, češkaju se, misle se šta sad ovaj radi. Posle jedno tri sata šetnje shvatim ja da će to potrajati, izujem se, obujem patike, spustim ranac i počnem da trčim taj krug od 100 metara. Telefon mi broji korake i izbroji 64.000, pa puta 70 santimetara na koliko je moj korak namešten. Kada sam izračunao da sam u svom dvorištu otprilike prešao 42 kilometra. Eto, tako sam istrčao svoj prvi veliki maraton u dvorištu koji je trajao sedam i po sati. Odmah su mi obezbedili traku, stavili mi moje medalje, pa sam tako sa medaljama prošao kroz traku kao pravi maratonac. To sam podelio na Fejsbuku, a objavu je video Nenad Sudarov i zato su mi doneli redni broj pod kojim bih nastupio na Maratonu, kao i majicu, vino. To je zaista bio lep gest. Tako da sam svoj prvi veliki maraton istrčao u dvorištu kuće – priča Živković. 

Nakon ovog podviga, iako još traje pandemija Žile odlazi u Istanbul, ali nažalost naš sugrađanin nije mogao da se takmiči jer je imao više od 65 godina. Uz mnogo muke, Žile je lažirao godine (napiaso je da je 1961), ali mu to nije prošlo, pa su se dosetili da u jednom kafiću fotokopiraju u boji njegov broj. Tako se Žile ipak našao među starterima. Ipak, postojala je začkoljica, jer su na maratonu u Istanbulu svi trkači imali čip kojim bi se evidentirali na prolazima. Kada se protrči on zapišti, a pošto ga Žile nije imao zbojao se uz druge takmičare i tu problema nije bilo. Međutim, problemi su se kasnije javili, posebno kada se ljudi razrede i mahom takmičari trče sami. Tako da je Žile na nekom 30. kilometru morao praktično da čeka nekoga kako ne bih sam prošao kroz čekpoint, jer ništa ne bi zapištalo. Jednom se dogodilo da je sačekao drugog učesnika, prošli su zajedno, ali ništa se nije čulo. Međutim, niko nije ni obraćao pažnju i Žile je taj maraton završio uspešno.


Tada je pobedio jedan dečko iz mesta Zaprešić koje se nalazi nadomak Zagreba i baš mi je bilo drago. Elem, kada sam se vratio iz Istanbula kao moralni pobednik moj zet Minja Bolesnikov pohvalio se prijateljima kako mu je tast istrčao maraton, zbog čega su bili ujedno i oduševljeni i zabezeknuti. Pitali su šta je sledeće, a ja sam kroz šalu rekao Njujork ili London ili tako te neke destinacije za koje je potrebno dosta novca. Ja sam se šalio, ali je moj zet to shvato ozbiljno, pa je odluka pala na Njujork. Pošto nisam imao taj novac, moj zet je organizovao donatorsko veče, angažovo je Banjalučku pivaru i kupio je 20 kila mesa u jednoj novosadskoj mesari. Tada su mnogi prijatеlji, ali i stranci donirali novac za učеšćе na Njujorškom maratonu, a usput smo se odlično i zabavili – kaže Žile.

Međutim u jednom momentu stvari su se zakomplikovale s dobijanjеm amеričkе vizе. Tеrmin za razgovor u ambasadi SAD bio jе zakazan za maj 2022. godinе, a trka sе održavala 7. novеmbra 2021. Uz malo muka i dosta srеćе ovaj Novosađanin je uspeo da dobijе vizu i s prijatеljеm sе uputio za Amеriku. I tako je 7. novеmbra 2021. godine Ivan bio sprеman za start na Njujorškom maratonu na  mostu "Vеracano-nеrouz".  Kako kaže, ruta jе vodila kroz pеt gradskih čеtvrti - Stеjtеn Ajlеnd, Bruklin, Kvins, Mеnhеtn, Bronks, a cilj jе bio u Cеntral parku gde su bukvalno svi vrištali od uzbuđenja. Objašnjava da su učеsnici startovali u nеkoliko talasa, pa jе Njujork bio blokiran čitavog dana i kaže da to Njujorčanima uopšte ne smeta za razliku od Novosađana koji se mršte na ovakve gradske događaje.


Bio sam u grupi koja jе krеnula oko 10 sati, a pre mene bili su oni takmičari koji trče za novac poput onih iz Kenije i Etiopije. Sećam se bila je tu rеka ljudi koja sе slivala niz ulicе "Vеlikе jabukе". Sva ta pozitivna energija je bila izvanredna. Poslе pеt ili šеst prеđеnih kilomеtara sabili smo sе u dvе trakе i od tog trеnutka smo trčali kroz špalir, na dva mеtra od publikе koja jе bila raspoložеna, vеdra, nudili su nam čokoladicu, bombonicu, narandžicu, bananicu, okrepenje piće. Navijali su ludački. Niko nijе bio namrgođеn što jе Njujork bio zatvorеn. Bili su odušеvljеni što sе događaj svеtskog ranga odigrava na ulicama njihovog grada, što jе to ostavilo posеban utisak na mеnе – kaže sagovornik.

Priseća se da je u Njujorku bio postavljen i naš punkt za okrepljenje, ali ne za njega i ostale takmičare iz Srbije već za Sinišu Malog kome je bilo zabranjeno da se slika sa ostalim takmičarima. Međutim Žile ne žali što nema sliku sa njim, ali dodaje da ih je primio tadašnji konzul u Americi koja je nešto pričala, a najmanje o maratonu.

U lepom sećanju su mu ostali i ostali svetski maratoni, u Berlinu i Londonu, gde se seća jedne devojke koja im je iz kafića iznela pivo da se okrepe, jedino joj je zamerio što je pivo bilo u čašama od pola titre, a ne od deci, kako bi sve uspeo da popije. I Rim je ostavio utisak na njega, ali posebno se osvrnuo na Pariz gde je takođe trčao.

 

Sećam se, vraćam se iz Rima u utorak, a već u četvrtak sedam na avion i odlazim  za Pariz. Sa mnom je kao pratnja išao i jedan momak iz Petrovardina. U Parizu nas dočekuje zetov prijatelj, a nas trojica smo tri dana uoči maratona žderali i pili bukvalno do povraćanja. Veruj mi da ja od Pariza ništa nisam video, sem što sam iz jedne kafane primetio da je Ajfelova kula zarđala. Ipak, ja sam taj maraton u rekordnom vremenu istrčao – kaže Ivan.

Ivan se nadao da će ove godine otići na čuveni maraton koji se održava u Tokiju kako bi zaokružio jednu veliku priču, jer je već istrčao Boston i Čikago. Međutim, nikako mu to ne polazi za rukom. Na razne načine pokušava da se domogne Japana, pa je čak potegao vezu i preko Janka Tipsarevića i Piksija. Doduše, kaže da postoji varijanta preko neke agencije u Švedskoj ali to košta 5.000 evra. Znači trebalo bi da ode do Stokholma, pa odande za Tokio. Ali kako kaže, za njega kao penzionera je to veliki novac, iako je zaradio u Americi i ne mora da traži i da moli nekoga za pomoć. Zato je probao da ode u Japan i preko Grčke, pa preko Hrvatske, da nađe neku agenciju, da proba da se ubaci za Tokio, ali ne uspeva. Međutim, ne gubi nadu i nada se da će sledeće godine ipak uspeti. Želja mu je da trči taj maraton,  jer su ga zaludeli. Neko mu je rekao da japanski car prima učesnike koji su istrčali svih šest svetskih maratona i da im tim povodom u njegovim odajama kači medalju na kojoj je zapravo šest medalja sa svih maratona.

Ko to ne bi voleo i zato ne želim da sve ostane samo na priči, želim da idem u Japan, ali nema veze, videćemo – ističe naš sagovornik.

Kako kaže, pošto je ove godine izvisio za Tokio, otići će u septembru u Berlin da trči, a nakon toga i u Keln na maraton, gde će se naći sa rođenom sestrom. Posle toga planira da trči u Minsku koji se nalazi u Belorusiji koja je pod sankcijama. Međutim, Žile smatra da će sve biti u redu, jer ima drugara koji je počasni konzul Belorusije u Srbiji.

Tako to su planovi za ovu godinu. Sad kad odem na more za koji dan, trebalo bi da se spremim  da trčim na Sky running Durmitor trci koja je po meni stvorena za bogove. Naravno da nisam ni blizu tih mladih ljudi, ali moram da priznam da sam se već oprobao pre dve godine, ali sam tada bio diskvalifikovan. To je prva trka gde su me diskvalifikovali. Znači, nisam se pojavio na kontrolnoj tački u predviđeno vreme. Ove godine znam pravila i spreman sam za SkyRace na kom je 37 km i 3.500 m uspona. Za tu trku se posebno spremam, poneću najmanje 4 litre vode i napraviću sebi elektrolite koje pravim sa kašičicom meda i pola kašičice himalajske soli. Sve to razmutim u vodi i to su mi ta dva bidona sa tečnošću.  Međutim, to nije dovoljno, pa moram poneti još najmanje 2 do 3 litre vode na leđima, u bisagama da imam uz put kako ne bih dehidrirao. Sky running je jedna posebna trka koja zahteva od tebe da imaš osim vode i pištaljku u rancu, pa onu foliju srebrno-zlatnu kojom se štitiš od hladnoće i da imaš bateriju koja je puna sve vreme. Potrebna je i vodootporna  kabanica, kao i sat sa GPS-om, ali i lampa. Znači, to ako nemaš pre trke, automatski si diskvalifikovan – navodi Žile.

Išao je Žile i na sky running na Prokletijama za njega moćnu planinu sa koje se s jedne strane vide Alpi i Triglav, Dolomiti i Durmitar, a sa druge strane, Prokletije. I tu je trka kako objašnjava sagovornik gore-dole, dole-gore...


Ne možeš s vrha na vrh da dođeš, ako nisi došao skroz dole, pa gore znači da nisi spreman. Ja sam se za tu trku spremio da je ispešačim. Međutim, desila se tragedija na Cetinju i zbog toga je bio proglašen dan žalosti. Zato nam nisu dozvolili da trčimo na taj dan. Na dan žalost su nam poskidali brojeve, podelili medalje, koju bi možda u regularnom takmičenju zaista osvojio. Zatim je svako u svojoj režiji i svojoj organizaciji istrčao koliko je mogao svojim tempom. A inače sem toga istrčao sam i 62 kilometara na Tari i 64 km na Staroj planini kada sam krenuo da trčim u 7, a završio u 20 časova, znači trčao sam 13 sati – navodi sagovornik. 

Upitan koliko je zahtevna Fruška gora, Žile kaže da i ona ima svojih staza koje su vrlo naporne i teške.

Postoji mesto koje se zove Vrata raja, a ja bih ga pre nazvao Vrata pakla, jer dok se penješ na Vrata raja, ne znaš šta ti je gore, da li je spuštanje ili penjanje. Zato tu ima postavljenih konopaca za te maratone u Fruškoj, jer je zaista žestoko. Ali, Fruška gora je s druge strane lepa, pitoma i mila, ima lepe terene za trčanje. I sad sam trčao, kažem ti, prošle subote Tur de Fruška, 21 kilometar, jer ozbiljno se pripremam da pokorim Tokio – zaključio je naš ovonedeljni sagovornik.

Ljiljana Natošević Milovanović

Foto: Ljiljana Natošević Milovanović i privatna arhiva sagovornika

Oceni vest:
22
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan