NOVOSAĐANI: Dijana, jedna od omiljenih učiteljica, smatra da su svi koji rade sa decom – privilegovani

Jedna je od novosadskih učiteljica koje su zadobile veliko poštovanje i poverenje dece i roditelja jer svojom energijom, posvećenošću i kombinovanjem različitih, savremenih metoda rada, lako i s ljubavlju dopire do mladih naraštaja. Zalaže se za reforme u školstvu, kako bi fokus bio na deci i njihovim potrebama.

Dijana Malidža Svitlica rođena je u Zenici, odakle se 1992. godine, nakon što je završila gimnaziju, doselila u Novi Sad, gde je upisala Pedagošku akademiju. Potom je završila i Učiteljski fakultet u Somboru, a kasnije i master. Već 24 godine radi u prosveti, a od toga čak 23 u Osnovnoj školi "Đorđe Natošević". Dobitnica je nagrade "Najbolji edukatori Srbije", za koju su je 2015. godine predložili roditelji njenih učenika. Godinama uspešno vodi dramsku sekciju, sa decom snima filmove i učestvuje u projektima koji donose inovacije u školu u kojoj radi. Na nedavnim protestima istakla se i kao nadahnuta govornica, a njene poruke govore o pravdi, hrabrosti, dostojanstvu i odgovornosti.

– Od malih nogu sam se "inficirala" učiteljevanjem, mojom učiteljicom, a kod kuće se rado igrala škole. Smatram da obrazovanje učitelja u Srbiji mora da bude bolje, da odabir kandidata koji će studirati na takvom fakultetu mora da bude malo stroži. Ovo zanimanje se radi iz ljubavi prema deci, ali tu je i sijaset drugih izazova koje treba da budu uklopljene da bi jedan učitelj bio potpun i motivisan da radi. Tu ne mislim samo na platu, već prvenstveno na okruženje, opremu u školama... Kvalitet bi trebalo da bude standard rada sa decom. Zato bi sistem trebalo da čuje nas, koji radimo sa decom – kaže Dijana za portal Moj Novi Sad.

Ona dodaje i to da su školama potrebni mentori mladim ljudima, umesto da se stihijski puštaju u rad, te da, nažalost, mnogi još uvek smatraju da su "čuvanje dece, tabla i kreda" jedini načini da se radi.

– Obraz prosvete danas čuva ogroman broj mojih kolega i koleginica koji svojom ljubavlju, posvećenošću i entuzijazmom drže kvalitet. A, to ne bi smelo da se desi, jer prosveta ne bi trebalo da počiva na entuzijazmu, već treba da podrazumeva standardan kvalitet, što je do sistema i države. Tu dolazimo do ključnog pitanja: da li će država da prepozna obrazovanje kao strateško pitanje? Svi slušamo o privredi i stranim investicijama i sve je to sjajno, ali obrazovanje dece treba staviti u fokus svih dešavanja – naglašava naša sagovornica.

Ona se osvrnula i na to da su danas nastavnici i profesori univerziteta maltene "neprijatelji br. 1". Budući da to nosi poveznicu sa aktuelnim događajima, učiteljica je pomenula i donedavnu podelu među roditeljima, odnosno, na tzv." roditelje koji žele da im deca idu u školu" i one druge.

– Koji roditelj ne želi da mu dete idu u školu? To ne postoji. Međutim, roditelji koji nisu slali svoju decu u školu u proteklim mesecima, prepoznali su jedno kvalitativno pitanje, a to je: U kakvu školu šaljem dete? Dileme prosvetnih radnika su ostale i sad kada se škola nastavila: u kakvim uslovima radimo, kakvi su planovi i programi, kakav je odabir kadrova? Ukoliko ljudi misle da će sve ostati ovako i da smo se mi malo utišali nakon obustave, mislim da to nije istina, jer nije dobro ostaviti prosvetu u ovoj fazi kakva jeste – smatra Malidža Svitlica.

Uverena je da treba uvesti ozbiljne reforme, zapitati se da li je potrebno toliko predmeta, kao i izbornih predmeta, šta je sa tzv. slobodnim nastavnim aktivnostima... Veruje da ćemo kao društvo biti u problemu sve dok god prosvetu budemo posmatrali kao "teritoriju na kojoj se rešavaju socijalna pitanja odraslih" jer, kako kaže, "prosveta treba da bude carstvo u kom caruju deca i njihove potrebe".

Kao i prethodne sagovornice koje rade u školama, i ona smatra da je potrebno više praktične nastave, a manje papirologije, te da je neophodno učenje činjenica kroz eksperimente.

– Kroz moj rad, duži od dve decenije, istakla bih značaj saradnje sa roditeljima. Kad roditelj oseti da ste brižni i posvećeni nečemu najvrednijem što ima u životu, a to je njegovo dete, kad ga motivišete da uči i radi, svaki roditelj će pružiti ruku – navodi novosadska učiteljica.

S tim u vezi, mnoge aktivnosti koje sprovodi sa đacima uključuju i njihove roditelje. Tako, na primer, kada obrađuju srednjovekovnu istoriju Srbije, roditelji dolaze na čas i prave makete srednjovekovnih gradova zajedno sa decom. Takođe, učestvuju i u zajedničkom kićenju jelke pred Novu godinu, kada svi donesu kolače i torte i druže se, kao i u raznim humanitarnim aktivnostima. Zajedno sa đacima i roditeljima Dijana odlazi i na planinarenje, gde umeju da provedu ceo dan.

– Poseban vid saradnje je u dramskoj sekciji koju vodim, a gde učestvuju sva deca iz odeljenja. Zastupam tezu da svaka škola treba da ima posebnu dramsku scenu, podijum za hor i orkestar, izložbeni i likovni prostor. Snimala sam i filmove sa decom. Prvi, o Novom Sadu, dobio je nagradu na jednom međunarodnom festivalu, a drugi, o vodi, je osvojio prvo mesto na državnom konkursu Ministarstva prosvete na temu "Moć vode" – kaže Dijana.

Kao najlepše u svom poslu izdvaja neposredan rad sa decom i smatra da su svi koji rade sa decom – privilegovani. Jer, kako kaže, "energija i ljubav koja se od njih dobija je neopisiva". U njenom radu, akcenat je na različitim metodama, kao i na očiglednom, egzemplarnom učenju. Učenici su od najranijeg uzrasta naučeni da rade u timovima i grupama. Dobijaju različite problemske i istraživačke zadatke koje treba da istraže, prikažu i prezentuju. Ponekad snime i kratak video na zadatku temu ili urade prezentaciju koristeći digitalnu tehnologiju.

– U prvom razredu, tokom nastave početnog čitanja i pisanja, praktikujemo čitanje bajki uz čajanku. Deca, uz moju pomoć, pripreme čaj, koji posle degustiraju slušajući čitanje bajki. Ove aktivnosti prvaci, naprosto, obožavaju. Od drugog razreda vodimo čitalački dnevnik, što za cilj ima da učenici zavole čitanje i steknu čitalačke navike. Tu dobiju uputstvo i preporuke za čitanje. Tako dolazimo do rezultata da dete za mesec dana pročita i po deset knjiga. Do kraja četvrtog razreda to bude pozamašan broj naslova – s ljubavlju govori naša sagovornica, koja decu vodi i u muzeje, pozorišta, u prirodu, sa njima sadi biljke i obrađuje lekcije na najkreativnije moguće načine.

Naša sugrađanka u nastavi voli da primeni i inovacije, pa je tako ove školske godine sa nastavnicom informatike Biljanom Kalafatić ušla u pilot-projekat koji se bavi primenom algoritamskog načina razmišljanja u matematici, srpskom jeziku, svetu oko nas, odnosno upotrebom Bluebot robota u nastavi. Sa koleginicom Biljanom Rudović sprovela je projekat "Digitalići", na osnovu čega je škola u kojoj radi dobila opremu za dve digitalne učionice.

Učestvovala je na većini protesta poslednjih meseci, a na nekima od njih bila je i govornica.

– Osetila sam potrebu i dužnost da stanem uz svoje bivše đake, koji su od mene, a sigurno i od svojih profesora, više puta čuli šta znači borba za pravdu, šta je demokratija, šta su ljudska prava, šta je ispravno, a šta nije... Ako vi to ne živite i ne dajete primer, šta onda tražite u školama? Tu nisam imala dvojbe, ni ja ni moje kolege. Vrlo sam ponosna na naš kolektiv, u kojem smo svi ustali i rekli: "Ovo neće proći nezapaženo, mi želimo da podržimo studente" – priseća se Dijana.

Sve to ju je motivisalo da se obrati svojim bivšim đacima i sugrađanima, najpre ispred škole u kojoj radi, a potom i ispred Policijske stanice Stari grad, kada je povod bio povređivanje majke iz njene škole signalnom raketom, kroz vrlo nadahnute govore.

– Mislim da nagrada "Najbolji edukatori Srbije", kao i najnovija nagrada pod imenom "Prosvetitelj", od sada pripada svim prosvetnim radnicima koji su stali uz studente i glasno ustali protiv svakog vida nepravde i nejednakosti u našem društvu. To su pravi edukatori i prosvetitelji koji pokazuju svojim primerom šta znači ustati protiv nepravde i glasno to reći. Kako možete sa decom analizirati bilo koji književni tekst o pravdi i nepravdi ako ličnim primerom ne pokažete da tu životnu istinu, zapravo, živite – poručuje novosadska učiteljica.