NOVOSAĐANI: "Čika sa balonima" svakodnevno uveseljava najmlađe sugrađane

Kada je, trbuhom za kruhom, pre nešto manje od deceniju otišao u Amsterdam, doživeo je prvi susret sa uličnim performansom. Dok je na glavnom trgu njegov drug svirao gitaru, a on se slikao sa turistima kostimiran kao Džoker, uočio je kakvu atrakciju prolaznicima predstavlja ekipa Španaca sa balonima od sapunice. Nakon što su mu otkrili cake oko pravljenja smese, doneo je odluku da bude prvi koji će baloniranje preneti u Novi Sad.

Rudolf Verebeš, kojeg svi zovu Rudi, rođen je 1976. godine u Subotici, gde je završio srednju prehrambenu školu. Puno stvari ga zanima, pa je dijapazon poslova kojima se u životu bavio širok: bio je vozač, obućar, radio na gradilištu... Čak deset godina se bavio muzikom, svirao je bas i pevao. Ponosan je otac odrasle ćerke i desetogodišnjeg sina. U Novi Sad ga je dovela ljubav, grad mu se dopao i rešio je tu da ostane. Nakon povratka iz Holandije 2013. godine, "čika sa balonima od sapunice" postaje jedan od prepoznatljivih simbola našeg grada.

– Do današnjeg dana nisam shvatio zašto je to klincima toliko zanimljivo, ali očigledno da jeste. Potpuno su ushićeni kada vijaju balone, a ne dosadi im ni ukoliko to rade iz dana u dan, iz godine u godinu – kaže naš sagovornik.

Rudijevi baloni postali su interesantni i deci i roditeljima, a njegov kutak je kod Zmaj Jovinog spomenika, gde ga u predvečernjim časovima, kad nije kiša, košava ili temperatura ispod minusa, možemo svakodnevno videti, okruženog uzbuđenim mališanima koji pokušavaju da "uhvate" balone od sapunice.

– S početka sam imao druga sa kojim sa radio i tada smo pravili velike balone, ali ih je bilo količinski manje. Kako bi moglo više dece da ih "uhvati", sam sam osmislio i napravio mrežu kakvu sad koristim, a pomoću koje pravim puno manjih balona. To je bila revolucija čak i u Amsterdamu – opisuje Rudi po čemu je inovativan čak i u Evropi.

Recept za sapunicu koju su mu otkrili Španci zna svega nekoliko Rudijevih drugara, koji su i sami nekoliko puta pokušali da baloniraju, ali on je jedini koji se time stalno bavi. Sapunicu koju koristi za baloniranje trudi se da maksimalno razblaži, pa je odnos deterdženta i vode 1:15, a odaje nam da za nju koristi isključivo "Feri". Ipak, onaj tajni sastojak koji u smesu ubacuje ne želi da otkriva.

– Postoje cake šta se sa čim i koliko meša, a cela tehnika baloniranja je dosta složena, ima veze i sa vazdušnim pritiskom. Kad je košava ili kiša, ni ne pokušavam da radim – objašnjava Verebeš.

Tvrdi da fizički ovaj posao nije toliko naporan kao što deluje, ali da mentalno nije lak, jer je okružen vriskom, cikom, gužvom. Pritom, mora da vodi računa o tome da behaton ne postabne previše klizav ili da se neko od dece ne povredi. Mnogo puta se dogodilo da neko od dece prevrne kofu sa sapunicom, pa tada mora da prekine performans i ode da napravi novu. Samim tim, anegdota je u ovom poslu bezbroj.

– Više puta se desilo da neko od dece zagazi u kofu, naravno slučajno. Ali ima jedan mali Vule kojeg su roditelji dovodili još dok je bio beba. Mesecima je on sve to posmatrao iz maminog ili tatinog naručja, da bi u momentu kad je prohodao, prvo što je uradio došao do kofe i stavio nogu u nju. Izgleda da je to mesecima planirao – kroz smeh se priseća naš sugrađanin.

Kada se radi sa ljudima, neminovno je da bude i neprijatnih situacija, ali prema rečima našeg sagovornika, njih je neuporedivo manje nego lepih reakcija. Sa dečijim osmesima se susreće svakog momenta i veoma mu imponuje što je mnogima "omiljeni čika".

– Najlepše što sam doživeo je kad mi je jedno dete reklo: "Ja tebe volim više nego sve pisce bajki i basni zajedno"! Takve stvari ću pamtiti do kraja života – ne krije Rudi svoje oduševljenje ovakvim primerima.

Mališani mu redovno hitaju u zagrljaj, a oni koji su bili mali kad je on počinjao, a sad idu u školu, redovno mu se javljaju kao svom najbližem rodu. Na neki način, svedok je odrastanja malih Novosađana. Uz to, naš sagovornik ima priliku i da prati različite sociološke fenomene.

– Pošto svakodnevno, sada već godinama, čujem imena dece, primećujem kako se ta moda menja. Takođe, svedok sam koliko je novosadskih porodica otišlo iz grada, jer su dolazili redovno, a onda preko noći nestali – primećuje ovaj Novosađanin.

U marketing se ne razume mnogo, ali je nedavno napravio Fejsbuk stranicu "Vidimo se na balonima", putem koje sugrađani mogu da ga podrže ili kontaktiraju. Tu postavlja i fotografije koje mu pošalju roditelji, ali i fotografi, jer baloni od sapunice su, kada se "ulove" objektivom, pravi izazov za ovu vrstu umetnosti, te mnogi zastajkuju da ga fotkaju.

Rado ga pozivaju da radi na rođendanima, kao i na razne korporativne događaje, što je moguće u prostorima gde postoji dvorište.

Uz svu slobodu koju kao ulični performer ima, u odnosu na ostale poslove koje je radio, zaključuje da je posao baloniranja najisplativiji. U proseku, mesečno zaradi između 30 i 80.000 dinara, a najviše zavisi od vremenskih uslova.

"Čika sa balonima" primećuje i da je kod nas ulični performans zastupljen u znatno manjoj meri od evropskih gradova.

– U Hagu, na primer, postoje čitave zone za ulične performere, oni predstavljaju veoma bitan segment turističke ponude jednog grada. Tamo i u Amsterdamu sam upoznao performere iz celog sveta, koji rade najneobičnije moguće stvari. Postoji nekoliko likova na štulama koji pride gutaju mačeve, bljuju vatru, prave šou i skupe oko dve stotine ljudi oko sebe, a najviše me je oduševio čovek obučen i oslikan tako da izgleda kao nadgrobni spomenik Mocartu, sa sve golubom koji mu sedi na glavi – slikovito nam dočarava atmosferu evropskih trgova.

Ipak, naglašava da su Novosađani najbolja publika od svih koje je iskusio.

– U Novom Sadu većina gradi globalno mišljenje, i kad te jednom prihvate – prihvaćen si. Dobro je što su stanovnici otvoreni ka novim mogućnostima i daju šansu i onome što do tada nisu videli – procenjuje Rudi naš mentalitet.

Kako bi ga dodatno obogatio, odnedavno uz svoj šou pušta i muziku, uglavnom džez, bluz, rok i pank, jer želi da i mlade generacije kojima je okružen slušaju ono što smatra kvalitetnim.

Interesantna je činjenica da je još u Amsterdamu, a potom i u Novom Sadu, primetio da su mu u lepom procentu prilazila i autistična deca, čemu su se i njihovi roditelji čudili. Toliko su pozitivno reagovali, da je Rudi već godinama u potrazi za organizacijom koja bi bila zainteresovana za neku kontinuiranu saradnju.

– Neki od tih roditelja su mi rekli da njihova deca reaguju samo kad su gladni, žedni i kad vide moje balone – priča jedan od omiljenih sugrađanina.

Kad ne pravi babl šou, srećemo ga na biciklu, koji je njegovo glavno prevozno sredstvo. Čak i dok vozi, i mali i veliki prolaznici mu srdačno dovikuju pozdrave. Jer, kada je neko godinama konstanta u centru našeg grada i predstavlja okosnicu dečije zabave i radosti, onda takvog čoveka osećamo kao nekog svog, bliskog. Baš takvog Novosađani vide "čiku sa balonima".