Novi Sad dobio novu poslastičarnicu sa bogatom istorijom – kolači po diskontnim cenama

Skoro svaki grad u Srbiji ima bar jednu poslastičarnicu pod ovim nazivom, a od pre mesec dana i Novosađani mogu da se zaslade u "Pelivanu", koji se nalazi u Kisačkoj ulici, zahvaljujući sugrađanu Jusufu Krči, starom gradskom poslastičaru koji je ovim potezom želeo da, kako kaže, vrati stari sjaj poslastičarstvu, posebno orijentalnih kolača.

Ono po čemu se razlikuje od ostalih jeste da pored autentičnog ukusa kolača, drži i dosta niže cene u odnosu na svoje kolege, jer smatra da ne mogu baš svi da priušte poslastičarske slatkiše, a tu posebno misli na porodice koje broje troje i više dece.

Radio je naš sagovornik kao poslastičar po celom svetu, od Turske i Francuske, sve do Holandije, ali se nigde nije preterano dugo zadržao, jer ga je uvek "vuklo" da se vrati u svoj Novi Sad, gde je prvi put u dedinoj radnji "olizao" fil sa prsta.

Da ne bi bilo zabune, ističe da "Pelivan" poslastičarnice nisu deo istog lanca, a i nemaju istog vlasnika, a zajedničko im je isključivo ime, nastalo po persijskoj reči za rvača, borca ili junaka.

Za poslastičarnicu "Pelivan" usko je vezana i njegova porodica Krčo, koja je poreklom iz sela Zli Potok, opština Gora, koju nastanjuju Goranci.

– Moja familija je poreklom iz tog sela, baš kao i naš dalji rođak Mustafa Pelivan, osnivač prve radnje u Beogradu. Prema kazivanjima, on je u prestonicu stigao kao ulični prodavac sladoleda i boze, a bio je i dobar rvač i zato je proglašen za "najboljeg u Srbiji". Nakon jedne pobede nad tadašnjim prvakom Osmanskog carstva, uzeo je Pelivan za porodično prezime, jer u prevodu sa turskog jezika pelivan označava slobodnog rvača. Tako je nazvao i poslastičarnicu koju je otvorio od novca dobijenog za nagradu koju mu je dao sultan. Prvu poslastičarnicu je je otvorio u Sofiji, ali ona tamo nije zaživela, jer je Mustafa u jednom meču povredio kičnu. Zatim je otišao u Istambul, gde je kalio zanat, da bi na kraju taj naš predak 1851. godine otvorio poslastičarnicu u Beogradu, u kojoj su kasnije mnogobrojni Goranci "pekli" zanat, uključujući i mog dedu koji se kasnije preselio u Novi Sad – priča Jusuf Krčo.

Kako kaže ovaj šesdesetdevetogodišnjak, on je nakon završene osnovne škole, sa nepunih 14 godina, davne 1969. godine kod svog dede počeo da uči poslastičarstvo u novosadskom "Pelivanu". I drugi deda je bio poslastičar, te je i od njega učio mnoge stvari vezane za pravljeje kolača. Tada je ovaj posao i zavoleo, jer je otkrio tajne slatkog zanata, naučio je kako se prave baklave, tulumbe, krempite, šampite i, naravno, boza. Po vodu za bozu je išao čak na izvorište u Srem, a ukoliko bi je na drugom mestu sipao, deda bi ga "provalio" i tada bi dobio batina.

Uživajući u mirisima finih filova i prženog šerbeta, Jusuf je s godinama usavršavao majstorluk, nešto je u recepte dodavao, nešto izbacivao, a neke recepte, poput baklave i tulumbi, je zadržao i zato ih danas pravi identično kao i njegov deda koji je prvu poslastičarnica u Novom Sadu otvorio davne 1936. godine.

– Moj deda je prvi otvorio poslastičarnicu sa orijentalnim poslasticama, što znači da su zahvaljujući njemu Novosađani imali priliku u to vreme da uživaju u baklavama, tulumbama, ćeten alvi i bozi. Poslastičarnica se tada zvala "Novosadski pelivan". Ona se nalazila pored nekadašnjeg Narodnog bioskopa u ulici Modene. Kasnije su poslastičarnicu nasledili otac i stric, koji su joj dali ime "Novi Sad" – priča Jusuf.

Jusufovi otac i stric sele se u Poštansku ulicu, s tim da im se zanatska radnja i dalje zvala "Novosadski pelivan". Međutim 1974. godine njih dvojica se razdvajaju, te njegov otac otvara poslastičarnicu "Novi Sad" koja se nalazila u blizini Zvezda bioskopa. Na ovoj lokaciji ostaje do rušenja cele jedne ulice zbog izgradnje Srpskog narodnog pozorišta, pa se 1979. godine sele u Ulicu Mite Ružića. Ovu poslastičarnicu, koja se sada zove "Figaro NS", i dan danas drži Jusufov rođeni brat. Ističe da je i sestrić njegovog dede bio poznat jer je držao poslastičarnicu "Mirjana" i da je zato još više ponosan na celu svoju familiju, ali i na svoju decu, za koje kaže da su vredna i radna.

– Treća sam generacija vlasnika i vrlo sam ponosam na svoje proizvode, posebno na krempite koje sam usavršio u Francuskoj, mada ih kod nas nazivaju "italijanske", a one se zapravo prave po francuskoj specifikaciji. Ponosim se i baklavama koje pravim po receptu mog dede, s tim što sam u njih ubacio i onaj prepoznatljivi istambulski šmek. Drago mi je da je i četvrta generacija ušla u ovaj posao, jer sa mnom radi i ćerka koja je vrlo talentovana i veoma predana svom poslu. Osim toga, u ponudi imamo i torte, minjone, bombice, šubare, rokoko, šampite. Od torti za sada pravimo Jaffu, Nugat, Plazmu i Snikers. Parče torte je 180, a baklava, tulimca krempita i šampita su 85, dok za ostale kolače treba izdvojiti između 100 i 120 dinara po komadu – priča naš sagovornik.

Kaže da njegova osnovna ideja za otvaranje poslastičarnice i proističe iz činjenice da Novom Sadu fale mesta sa kvalitetnim, a jeftinim kolačima, jer sada svi prave neke "ekskluzivne" kolače koje prodaju po veoma visokim cenama. Smatra da je to za naš standard preskupo.

– U današnje vreme svaka domaćica zna da umesi tortu ili da napravi kolače, ali to nije isti osećaj kao kad odeš u poslastičarnicu da pojedeš kolač i popiješ limunadu. Nema lepšeg od onog kad staneš iza pulta, kupac dođe i naruči jednu vrstu kolača, a ti mu pričaš istorijat o svakom izloženom slatkišu. I tako dok pričaš, mic po mici i kutija se napuni, ne s jednom, već sa nekoliko vrsta kolača. E, to je veština pravog zanatlije. Ne bih ovo mogao da radim da ne volim svoj posao – kaže naš sagovornik.

Od Jusufa saznajemo da u poslastičarstvu ne postoje nikakve tajne niti mistifikacije, te da su to prazne priče onih koji žele na brzinu da se obogate.

– Ako mene pitate, ne postoji nikakva tajna u pavljenju, recimo, krempite, jer se ona svugde pravi na isti način, samo joj daju razna imena, od kotorske, preko Titove, do francuske i italijanske. Isto je i sa burekom ili bilo kojim drugim orijentalnim proizvodom. Eto, sada izmisliše Dubai čokoladu, a kada sam ja prodavao kadaif, niko nije hteo da ga takne. Inače, nemam nikakav tajni sastojak za svoje recepte, sem što u njih ulažem sav trud, rad i ljubav. Nema lepše stvari od one kada ti se mušterije vraćaju i kada hvale komšijama tvoje kolače. S obzirom na to da sam tek pre mesec dana otvorio lokal, zadovoljan sam poslom, mada uvek težim da moji proizvodi budu još ukusniji i bolji. Primetio sam da sugrađani najviše dolaze da kupuju bakvalu, tulimbu, šampite i krempite - kaže naš sagovornik.

Valjalo bi napomenuti i to da je Jusuf Krčo, pored Đorđa Škorića i Predraga Martinovića, jedan od osnivača Narodnog pokreta "Jugosloveni", a reč je o grupi građana jugoslovenskog naroda koja je formirana 2019. godine u Beogradu.

– Narodni pokret "Jugosloveni" bavi se promocijom kulture Jugoslavije, zagovornici smo jugoslovenstva, anti-nacionalizma, komunizma i teze da je "socijalistička Jugoslavija najveće civilizacijsko dostignuće Južnih Slovena". To je bilo zaista divno vreme, kada smo svi bili složni – završava svoju priču Jusuf Krčo.

Zato ne treba da čudi što su ga mnogi koji ga poznaju videli da bez mnogo pompe i reklame nosi kolače studentima koji su u blokadi, a koje apsolutno podržava u svemu što rade.