Nojzeceri Silvia i Relja Dražić: Čovek treba da pronađe sebe u onome što najbolje radi

Teoretičarka kulture Silvia Dražić i njen suprug - prevodilac Relja Dražić već skoro 50 godina su zajedno, a tih pet decenija, tokom kojih su na različite načine bili uključeni u kulturni život Novog Sada, zaokruženo je osnivanjem izdavačke kuće "Nojzac", za koju je šira kulturna javnost u Srbiji čula kada je njihovo izdanje - roman "Unutrašnje more" Danice Vukićević dobilo NIN-ovu nagradu za roman godine.

Šta je sve trebalo da se desi u njihovim životima, od vremena kada su kao gimnazijalci ležali na strunjačama na Tribini mladih, slušajući džez koji je puštao Čeda Drča, dok je Štrboja upućivao omladinu u početke i međaše filmske umetnosti, preko kratkotrajne akademske karijere, do naseljavanja u prostor nezavisne scene Novog Sada, prisetili su se u priči za Moj Novi Sad...

Produkti životnih kriza

– "Nojzac" je nastao 2007. godine kao posledica jedne životne krize, druge po redu moje. Prva je bila neposredno uoči raspada Jugoslavije i onih teških godina koje su usledile – počinje priču Relja Dražić. – U toj sam krizi, iz zacrtane akademske karijere, prebegao u svet rada, u kome se, manje-više, i danas nalazim, sad kao penzioner s petogodišnjim stažom. U toj drugoj krizi napravio sam iskorak ka svetu umetnosti i mogu da kažem da me je to ispunilo i spasilo. I danas živim u tom ključu. S druge strane, taj naš "Nojzac" bio je posledica i jedne slučajnosti. Kad pogledate impresum prve knjige koju smo objavili, a bila je to "Mansarda" Marlen Haushofer, u njemu piše da su izdavači “Futura publikacije”, Novi Sad i Peter Hajs. Taj Peter Hajs, koji je u to vreme živeo u Novom Sadu sa ženom i detetom, bio je veoma zanimljiv čovek. Imao je masu planova, ali kako je njegova duša bila tek polugermanska - majka mu je bila Bosanka, za sve te planove nije imao dovoljno istrajnosti. Jedan od njegovih planova je bio sajt koji je postavio na internet neusatz.at koji je trebalo da obrađuje kulturne veze Austrije i Srbije, posebno Novog Sada, Međutim, kao i s većinom njegovih planova, od toga nije bilo ništa, no meni se to nemačko ime Novog Sada jako dopalo kao ime edicije i kada mi je on jednom prilikom rekao da su on i žena mu Monika kupili prava za tu knjigu, ali da imaju problem s osobom koja je trebalo da je prevede, jer nije pristala da sačeka na honorar, nakon što knjiga bude objavljena, odnosno kad stigne subvencija od austrijskog Ministarstva kulture. Predložio sam tada Peteru da knjigu prevedem ja, jer sam u mojoj započetoj akademskoj karijeri, u slobodnom vremenu, bežeći od obaveza koje su me stalno čekale, počeo da prevodim i dosta sam toga već bio preveo. Umeo sam to da radim, ali sam taj posao ostavio jer nisam video mogućnost egzistencije u njemu. Roman smo objavili, a kada su Monika i Peter ubrzo otišli iz Novog Sada, jer je Monika dobila posao lektora na germanistici u Nikšiću, oni su polako izgubili interes za naš poduhvat. Ja sam potom u još nekoliko izdanja stavljao Peterovo ime, a posle nekog vremena sam prestao, jer se oni nisu zanimali za to. I to je bio taj neki formalni nastanak "Nojzaca" – otkriva sagovornik. 

Nominentur Neoplanta

Međutim, iza svega je postojala još jedna važna, reklo bi se, noseća ideja na kojoj “Nojzac” počiva i danas, a ilustruje je citat iz teksta Lasla Vegela, koji stoji i u "Mansardi": "Nominentur Neoplanta, pribeležila je na latinskom Marija Terezija 1.  februara 1748. godine, na marginu pismene zamolnice novosadskih građana, u kojoj od carice traže da tadašnjem Petrovaradinskom šancu podari naslov slobodnog kraljevskog grada. Time je ostvarena njihova kosmopolitska želja da svaka nacija na svom jeziku naziva svoj grad. Tako je nastao Novi Sad/Neusatz/Újvidék". Relja kaže da je, imajući baš to u vidu, poverovao da bi prevođenjem mogao možda delimično da spasi taj duh...

– Novi Sad je na samom svom početku imao tu kosmopolitsku crtu, ali je devedesetih godina prošlog veka naglo gubi, što zbog iseljavanja, što zbog pritisaka usled rata i još trista čuda koja su se desila. Činilo mi se pak da bi prevođenje moglo da bude dobar način da se očuva taj duh višejezičnosti i kulturnih različitosti. Ideja je bila prilično ambiciozna, ambicioznija nego što je to bilo moguće izvesti. Imao sam nameru da u toj ediciji prevodimo sa svih jezika koji su se govorili i koji se eventualno još govore u Novom Sadu: sa nemačkog, mađarskog, slovačkog, ukrajinskog, odnosno rusinskog. Međutim, to se pokazalo kao finansijski teško izvodljivo, dok je šema koju sam napravio sa Austrijom mogla da funkcioniše.  I to se zapravo nekako nastavilo do danas, s tim što smo u godini kada je Novi Sad bio prestonica kulture jednom veoma luksuznom publikacijom – knjigom "Reka - jedna drugačija dunavska antologija", uspeli da barem donekle udovoljimo toj prvobitnoj ideji. Ova, u svakom pogledu izvanredna knjiga, koja je mogla da bude i luksuzna, jer ju je podržala fondacija NS-Evropska prestonica kulture 2022, u 25 poglavlja (različitih toposa koji sažimaju temu: Dunav) donosi, naime, prevode književnih tekstova pisanih na jezicima svih naroda koji žive u slivu Dunava.”, priča Relja pokazujući s ponosom svoj izdavački poduhvat, napominjući pritom da je "Nojzac" zapravo i zaživeo više kao prevodilački nego izdavački projekat.

– Kad bismo prebrojali sve knjige koje postoje na sajtu, bar tri petine su moji prevodi i to je razlog zašto je tih knjiga izlazilo relativno malo, nikad više od sedam-osam u jednoj godini, što je ipak omogućavalo kakvu-takvu održivost. Ali onda su me u jednom trenutku počeli kritikovati neki domaći autori što objavljujem samo prevode, smatrajući da ne možeš biti izdavač ako ne izdaješ domaće pisce. To je, naravno, tačno, složio bih se i tako sam prvi pokušaj u tom pravcu napravio 2014. godine, kada sam povodom obeležavanja 100 godina od Prvog svetskog rata objavio izvanrednu knjigu Dragana Stojanovića "Švejk hoće da pobedi". Nakon toga, usledila je pauza, tokom koje sam izdavao u ediciji "Kontrateg", između ostalog i Silvijinu doktorsku disertaciju, knjigu "Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo", a onda i "Novosadski tekstualizam". Na ovom mestu moram da kažem da se taj kosmopolitski karakter Novog Sada ipak nije posve izgubio. Kada, npr. danas odete u Újvidéki Színház, vidite da polovinu publike tamo, a možda i više, čine ljudi koji gledaju titl. Dakle, te veze i dalje postoje, što pokazuje da moja ideja nije sasvim besmislena i da treba spasavati ono što se spasiti može. Ima tu još jedan važan momenat, a tiče se arhitekture, takoreći simbola grada. To je taj Petrovaradin – Suburbium, koji je austrijski, s njegovim glavnim simbolom - Tvrđavom sa sahat kulom. Mislim da smo mi Novosađani upili uticaj austrijske kulture, a da toga možda nismo ni svesni. Ja sam, takoreći nekom metafizikom, bio na neobičan način privučen austrijskoj književnosti. Prvi književni tekst koji sam preveo još osamdesetih godina bile su dve novele Huga fon Hofmanstala i već taj dodir sa austrijskom književnošću odredio je ovaj moj put, tu ljubav i razumevanje austrijskog književnog sveta, koji se razlikuje od nemačkog, koji me jedva privlačio. Često sam se pitao šta tu mene tako privlači toj Austriji, ali ne ovoj današnjoj, već onoj carskoj koja je naslednica Rimskog carstva, onog koje je postojalo 2.000 godina. Postoji neka magija u toj imperiji, koju je bio glas da je bila dobra imperija, koju su srušili nacionalizmi, pre svega nemački nacionalizam. Nemačkoj buržoaziji bilo je malo, pa je tražila veći deo kolača. Onda su se probudili i drugi nacionalizmi: mađaski, češki, hrvatski, srpski – svi, i onda je došlo do raspada. Za tom carevinom su najviše žalili Jevreji, ali žalili su i neki iz ovih krajeva. Ako se setimo Branka Ćopića i njegove “Bašte sljezove boje”, u njoj se piščev đed Rade s velikom nostalgijom seća carevine u kojoj je služio vojsku, carevine koja je vodila računa i o tim manjinama. Takođe, kada pogledamo hrvatsko primorje, ono i danas ima zgrade koje je tadašnja Austrija napravila. I sad se opet vraćam na moju misiju, a to je da ja možda vraćam neki dug koji imamo prema toj vrsti istorije –  objašnjava naš sagovornik, koji uticaj austrijske kulture na našu današnju geografiju i celu Evropu potkrepljuje podsećanjem na velikog Franca Kafku, koji je i danas neverovatno živ i moderan, iako se u smislu stila pisanja ne može smatrati modernim autorom.

Sličnosti za razmišljanje

"Pisac Hans Lebert biće naredni "Nojzacov" naslov. Elfride Jelinek, ali i cela nemačka javnost, smatraju da je njegova “Vučija koža” možda najvažnija knjiga koja se pojavila posle Drugog svetskog rata, jer donosi prvi kritički odnos prema nacionalsocijalizumu i učešću Austrije u tome. Lebert je bio prvi petao koji je kukuriknuo o tome, a zna se kako završe petlovi koji se prvi oglase... O tome je pisao i Gerhard Frič, takođe u izdanju “Nojzaca”. U kontekstu ova dva pisca možda se najbolje vidi evolucija osnovne ideje ove novosadske kuće, a to je da ukaže na problem koji su austrijski pisci tretirali pre 50 godina, koji se sada može prepoznati kao naš, ali nažalost nema adekvatnu književnu obradu" procenjuje Relja Dražić.

Na leđima Slobe Tišme

To koliko je "Nojzac" projekat novosadskog duha, Dražići smatraju da zadire još u vreme Tribine mladih, one kultne, čiji akteri - u trenutku njenog najvećeg procvata - zbog godina nisu stigli da budu, ali su zato bili njeni verni konzumenti.

– Nas je u kulturu i umetnost uvela Tribina mladih – kaže Silvia. – Takav intenizitet i radost nije mogla da pruži nijedna druga gradska institucija kulture. Iako se tlo, kako Judita Šalgo piše, već smirivalo, nakon neoavangardnog udara na novosadsku kulturu i već započetog ućutkivanje njenih aktera, Tribina je bila još živa. Kao  gimnazijalci smo tamo visili. Štrboja je puštao filmove - to je bila istorija filma, autorski ciklusi, Bunjuel, Viskonti, Antonioni... Čeda Drča je puštao progresivni džez. Mi smo u mraku ležali na strunjačama i slušali. Istovremeno, u izlogu se performiralo, konceptualisti su pravili izložbe i to je bio neverovatan prozor u svet za nas, koji nas je opčinio, otvorio i ostao u nama zauvek. Čini mi se da će deo tog duha ostati u gradu sve dok je živ ijedan od aktera tadašnje scene.

Na podsećanje da je "Nojzac" široj javnosti u Srbiji postao poznat zbog NIN-ove nagrade njihovom izdanju "Unutrašnje more" i propitivanje kako je ta vrsta fokusa javnosti uticala na njih, Relja odgovara da su osetili samo to da su vidljiviji. I priča oko te nagrađene knjige počela je, kako to obično biva kod nas, na ličnu inicijativu...

– Danica nije mogla da nađe izdavača i meni je u jednom razgovoru u “Bulevar Buksu” njen muž Nenad Milošević  pomenuo da ima zanimljiv rukopis koji je godinu dana stajao kod jednog novosadskog izdavača. Kako se meni rukopis dopao, predložio sam da uđemo u taj posao, pa je Danica nedugo potom ugovor potpisala – bukvalno - na leđima Slobe Tišme. Priznajem da nisam bio siguran da će ta knjiga, zbog svoje forme, dobiti NIN-ovu nagradu, iako sam bio svestan da je to izvanredna književnost. Te sam godine imao i samog Tišmu u trci, koji je bio moj favorit, ali je on, nažalost, u poslednjem krugu ispao. Međutim, članovi žirija imali su, na našu radost, veoma ubedljivo obrazloženje zašto je Danicina knjiga ipak roman.

Curiosity - ponekad - killed the Marketing

NIN-ova nagrada ima neverovatan marketinški potencijal, smatra Dražić, ali misli da je sve ipak malo i precenjeno. Ta vrsta marketinga može biti izvanredna, ali može i da uništi priču.

– Ja sam jedan od izdavača koji radi bez marektinga, imam utisak da može i tako, ali sam svestan da je to samo zbog toga što je ovo biznis jako niskog intenziteta. Marketing ima efekta samo kod žanrovskih knjiga, kod popularne književnosti. Takođe, treba imati u vidu da ni svi pisci ne umeju da nastupaju tako da rade u korist promocije/prodaje svoje knjige. Neki su više, neki manje talentovani za javne nastupe i čitanja, pa se onda javnim nastupima može otežati put do čitalaca.

Dražić otkriva da su u prvom zamahu posle dobijanja NIN-a prodali preko 4.000 primeraka knjige "Unutrašnje more", a onda im je Sloba Tišma rekao da je on prodao 10.000 primeraka svoje - istom nagradom ovenčane - "Bernardijeve sobe".

– Postoje tu razne okolnosti... Npr. kad objaviš knjigu u “Laguni” ili “Vulkanu”, oni imaju drugačiji potencijal, jer imaju lanac knjižara i sa tom bombastičnom reklamom, kada imaš dobru knjigu, onda je marketing izvanredna stvar. Ali kada je nemaš, onda ne mora baš nužno da ti pomogne. Štaviše, kad imaš lošu knjigu, a dobar marketing, to će najbolje uništiti knjigu. To sam naučio davno, od Dragana Sakana, koji je svojevremeno u javnosti često govorio o marketinškim principima – kaže Relja, što Silvia poentira rečima: – Podigne očekivanja, a ti se onda razočaraš.  

Estetika, umesto estetizacije sadržaja

U današnjem svetu, u kojem je marketing bog, a često i batina, nadasve je važan i vizuelni identitet svega i svačega, pa i knjige. “Nojzac” je jedno vreme na tom planu sarađivao sa umetnicima iz “Art klinike”, iz koje je izašla i dizajnerka Tanja Dukić Počuč, koja danas živi u Austriji, ali i dalje radi za “Nojzac”. Relja je inicirao da na naslovnicama budu crteži, a Tanja, koja smatra da korice ne treba da budu ilustrativne, već da progovore kroz neki, možda i sitan detalj o knjizi, uvek napravi malo umetničko delo od njih.

Ogleda li se budućnost u prošlosti?

Činjenica je pak da je NIN-ova nagrada okrenula svetla javnosti, ali i pisaca put "Nojzaca". Sada im stiže više rukopisa, jer su autori prepoznali ediciju koja objavljuje domaće pisce. Zato su već sledeće godine imali dva ili tri nova autora, a i ove godine bilo je isto. Veruju da će se u tom obimu praksa i nastaviti. Relja pak sumnja da može biti više od toga, jer misli da dobrih knjiga ne može da bude mnogo. Kaže da danas nema velikih izdavačkih želja, da mu je stalo samo da, ako već objavljuje knjigu, ona onda bude dobra. Nije nužno ni da zaradi pare. Uvek konkurišu kod Grada, s kojim imaju korektnu saradnju. Grad podržava domaću književnost, što im je, uostalom, i posao. Daju koliko daju, "Nojzac" od toga odštampa koliko se može i svi su zadovoljni, a što se tiče pozicije "Nojzaca" u nekim kulturnim i izdavačkim, takozvanim intelektualnim krugovima, tu se ništa nije promenilo, čini se Dražiću, osim što je imao neprijatnost da ga jedan od novosadskih pisaca, u jednoj od svojih pijanih noći, optuži da sa "Nojzacom" hoće da zavrti kolo istorije unazad.

– Ja vrlo pazim šta govorim. Završio sam filozofiju, jedan filozof mora da zna da se kolo istorije nikada ne može vratiti, a i da može, pa ja sigurno ne bih želeo da ova današnja Austrija zavlada ponovo Srbijom. Vrlo precizno sam rekao za kojom Austrijom žalim - onom ćesarskom Austrijom koje nema.

Novosadske pijace vs novosadska književnost

U razgovor se na ovom mestu uključuje Silvia, podsećajući na još neke benefite NIN-ove nagrade:

– Za mene je taj neki, nazovimo ga – sporedni ili neočekivani dobitak od NIN-ove nagrade, bio možda njen najlepši deo. Postoji običaj da biblioteke po Srbiji, i naravno Vojvodini, zovu dobitnika nagrade da drži promocije. I mi smo stvarno obišli mnoga mesta, a ja sam bila verni grupi, mada sam ponekad i govorila. Obišli smo mnoga mesta, gde me put, inače, verovatno ne bi naneo: Pirot, Priboj, Bor, Prijepolje, Valjevo... I bilo je to divno iskustvo. Sreli smo toliko divnih i posvećenih ljudi. Te su promocije zahvaljujući njima u nekim mestima bile prave svečanosti. U svakom gradu Relja i ja bismo ujutro obišli najpre pijacu, to nam je bio ritual, pravi književni zen – kaže Silvia.

 A kad smo već kod pijaca, šta misle o tome, da li o Novom Sadu više govore upravo one ili novosadska književnost? Uz brdo smeha, Silvia progovara prva i kaže:

– Ako bismo gledali Futošku, onda bih rekla da o Novom Sadu ipak više govori književnost. U književnosti se slike Novog Sada umnožavaju, od voljenog, građanski uglednog, do omraženog, prezrenog, palanačkog, uskogrudog... Doduše, ponekad imam taj tragični osećaj kad prolazim pored ilegalaca ispred Futoške pijace, spremnih na bektsvo sa svim onim - često besmislenim - artiklima pokupljenim iz svog ili tuđih domova, pa domišljam neke živote uz njih... Možda i tu može da počne neka priča – dok Relja, koji se – pojašnjava Silvia, uvek buni protiv duha te pijace, kaže da, kako je u kući on taj koji voli da kuva, on ima običaj da ide i na Futošku pijacu, jer tu čovek ima priliku da vidi narod.

– Bunim se, tačno je, ali koliko me Futoška pijaca odbija, toliko me i privlači. Vrlo je interesantno sve to i korisno za posmatranje, i predviđanje neke budućnosti. Možda bi zato pravi odgovor na pitanje ko tu više govori o Novom Sadu, bio da se dopunjuju, jer na svoj način o Novom Sadu govore i pijace, i književnost. Tu se, naravno, postavlja i pitanje, koji to pisci najbolje govore o Novom Sadu, koji uopšte govore? To su Slobodan Tišma, Vegel, Laslo Blašković dosta govori o Novom Sadu, on možda u deskriptivnom smislu govori i najviše. Od Tišme dobiješ najviše u književnom smislu, neku dubinu i višeslojnost – smatra Relja.

Kamo zadovoljstvo u tekstu?

Da li su onda to pisci koji ujedno najviše utiču na nove generacije čitalaca, pitanje je čijim se odgovorom pozabavila Silvia. Čini joj se da danas nema mnogo čitalačke radoznalosti među mladim generacijama, da se radoznalost radije generiše kroz brze sadržaje, koji nisu u duhu književnosti, koja ipak traži posvećenost i vreme.

– Nas dvoje pripadamo generacijama koje su oduvek čitale - mnogo, temeljno i strasno. Fokus čitanja se starenjem i zrelošću menjao po fazama, ali strast ka čitanju nikada nije menjala intenzitet. Mi smo bili od one vrste, ako pročitam "Smrt u Veneciji", onda u narednom periodu pročitam sve od Tomasa Mana. Čitali smo sve: nemačku književnost, Engleze - Sterna, Dikensa, Šekspira... Naravno - lektiru i ovde se s osmehom moram setiti naslova jednog Slobinog intervjua koji je glasio “Ne čitam domaće pisce”. Čitali smo i Kafku, ceo taj kompleks evropske književnosti, više nego američke. Sve to je negde oblikovao moj ukus koji se razvijao i menjao, a kasnije, na studijama, doveo do toga da najviše čitam knjige iz teorije. Za mene još uvek važi ona starinska maksima "Knjiga je najbolji drug". Čini mi se da uz knjigu mogu sve da izdržim, i čekanje, i predugo putovanje, i bolest… Danas imam dosta kontakata sa mladim ljudima, recimo onima u godinama koje mogu da budu i zrele čitalačke godine, i nema mnogo onih koji dele ovaj užitak. Ali ti ljudi nisu neobrazovani. Naprotiv. Svašta su pročitali i naučili. Mnogo toga onlajn. Ali nema ih mnogo kojima je dostupan "taj višak" koji nema upotrebnu vrednost  - zadovoljstvo u tekstu. Čitanje je za mnoge od njih jednostavno suviše sporo. Čitanje iziskuje vreme - film je brži, bindžovanje je brže, sve je brže od čitanja. Da bi čitao npr. Tolstoja, treba da pređeš strane i strane da bi došao do nekog događaja, radnje. A to je odnelo prevagu. Kao da je čulo za ono što bismo mi nazvali tekstom, tim minucioznim tkanjem u kojem se svašta zbiva mimo same priče, pomalo zakržljalo, postalo manje bitno. Uostalom, kultura u celini je postala manje bitna, to je svet u kojem živimo – mišjenja je Silvia, a Relja dodaje:

– Kod tih novih generacija retko se može sresti, recimo, strast čitanja zbog dobrog prevoda. Ja sam, recimo, bio fasciniran prevodilačkim umećem Stanislava Vinavera. Njegovi su prevodi katkad bivali bolji od originala. “Klošmerl” je bio takav, dok je Rablea preveo kongenijalno. Mislim da je upravo to na mene uticalo da i sam postanem prevodilac. Jako je važno za svakog čoveka da tokom svog života pronađe sebe u onome u čemu može da postigne najviše, u čemu može da bude najbolji - majstor ako je moguće. Ja sam u jednom trenutku svog života pobegao od toga, od svog talenta, ali me je život, srećom, vratio onome u čemu sam dobar, što znam da radim i jako sam srećan zbog toga, jer mi je život prolazio u čitanju. I mislim da je vredelo, a to važi za nas oboje, jer možemo danas da kažemo da još uvek možemo da uživamo u tom poslu. TV retko gledamo, Silvia ga uopšte ne gleda, a ja palim samo kad je neki sport. Čitamo po ceo dan, ja prevodim, ona piše. Nekih šest meseci pisao sam pomalo i ja, i to kolumnu za Kulturni dodatak "Danasa", a to je još jedan benefit NIN-ove nagrade, jer sam kao urednik postao vidljiviji. Sad malo pauziram, da se nakupi materijala. Čini mi se da vredi, ako je to moguće, povući se u neki svoj uređeni mir. Rešio sam, npr. da ne pratim vesti, nešto malo uhvatim preko "Peščanika", jer sam shvatio da su sve vesti - loše vesti. Dobrih vesti, takoreći, više nema. Vesti ima smisla da prati samo mlad čovek, da se pripremi za bežaniju, a sad, u ovim godinama, nema više čovek gde da beži – zaključuje Relja, s čim se Silvia slaže, uz komentar da je u najmanju ruke jako uznemirujuće, ako ne i zastrašujuće, pogledati u budućnost.

– Svi prebiraju po prošlosti, ličnoj, društvenoj, političkoj... kulturno sećanje je već dugo aktuelno. Nema više utopija, samo distopije. To nije samo politička ili ekonomska pretnja, nego civilizacijska. Uvek mi je u glavi Jinger, sa onim brodom što plovi u propast. Čini se sve brže i lakomislenije. I onda pogledate na decu koja tek započinju život i pitate se - u kakvim svetu će se zateći. Tu mi, kako je svojevremeno napisao Hemon, pamet stane – kaže Silvia.

U cilju normalizacije nenormalnosti

– Sve što se dešava danas u svetu služi samo za normalizaciju nenormalnosti. I to je ta “nova normalnost”. Mi se sada zapravo moramo pripremiti za klimatske promene, moramo se naviknuti na njih, dok ovi svetski drmatori guzice, koji sve to vode i gomilaju lovu, gledaju da slučajno nešto ne promene, iako imaju načina da svet promene. Ali neće - teraju dok ne pukne – Reljine su reči.

– Ali ja ne mogu da pristanem na to da je sve to normalno, jer nije – nadovezuje se Silvia. – Imam dug prema svom pradedi Lajošu Čakiju, predratnom socijalisti, posle komunisti. Bio je optužen da je sa Spasojem Stejićem 1921. učestvovao u neuspelom atentatu na regenta Aleksandra. Osuđen je na Vidovdanskom procesu i nakon dugogišnje teške robije ubijen je u zatvoru u Lepoglavi. Zbog njega, da se ne bi prevrtao u grobu, ja stalno moram da ne pristajem, da se bunim. I pored svih razočarenja, osećaja da mogu biti zloupotrebljena, još idem na neke od demonstracija, pre svega one građanske. Kad institucije ne rade, kad se izbori kradu, kad je pohlepa nezasita i ni od čega ne preza, kad se proizvodi jedan lažan paralelni svet, koji postoji samo u - režimu odanim - medijima, a mnogi su, uprkos istini, zaslepljeni njime, moram da uradim makar toliko – da investiram svoje telo i pokažem da se ne slažem. Sumnjam da će i to dati neke rezultate, ali bar se Lajoš ne prevrće i imam utisak da nešto činim. Inače će me preliti i ugasiti me osećaj potpune nemoći. Pratim i bunim se, a Relja se pridružuje tome – govori Silvia.

Umesto lektora, dragoceni "krvoslednik"

Pobune je danas sve manje, retko je ima i u prostoru jezika koji se ruži i skrnavi, i uistinu zlostavlja u javnoj sferi. – Lektori su proterani, a nikad nismo gore govorili, dok je jezik jedino u čemu suštinski postojimo, čak i ako govorimo o patriotizmu – smatra sagovornica, uz primedbu da ni Relja nema para za lektora, odnosno nju, posle čega Relja duhovito pokušava da izgladi situaciju rečima:

“Kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, pitao sam Jovana Zivlaka može li mi preporučiti nekog lektora, na šta me je on pitao, šta će mi lektor? I ima istine u tome, jer ti moraš sam svoj tekst da napišeš tako da ti lektor ni ne treba previše. Što se jezika tiče, lektor mi ne treba za slovne greške, imamo softver koji ih otkloni, ali tu onda dolazi Silvia za nešto mnogo važnije, što standardni lektor uopšte ne bi ni video. Ona je dragoceni "krvoslednik" za nelogičnosti. Pročitala je pre štampe skoro sve naše knjige, iako, oboje se tu slažemo, greška se najboje vidi kad se odštampa. Uvek tu pominjem jednu zgodnu anegdotu koju sam čuo od Iranca koji je svojevremeno, tu negde oko “Mediteranea”, prodavao persijske ćilime. Kada sam ga pitao, da li je istina da majstori koji ih prave uvek namerno upletu i jednu grešku u tepih - jer samo je Alah savršen, on je mudro odgovorio da ni on - Alah, nije savršen. Da smo mi ljudi dokaz za to. Tako da, mislim da ne smeta kad u knjizi ima neka greška. Sloba Tišma, recimo, namerno pravi greške i onda ti ne znaš je li to štos i moraš paziti da ne promeniš nešto što je važno. I taj naš pravopis je zastareo, ne znam šta će mu sada raditi, možda ga neće skratiti tamo gde bi trebalo, a trebalo bi da se pozabave npr. pisanjem stranih imena. Mislim da bi njih trebalo ostavljati u originalu, izbegli bismo mnoge zamke u njihovom transkibovanju na srpski. Ja sam u Tikmajerovoj knjizi "Graničnim područjima zaboravljenih vremena", koju sam objavio ove godine, ostavio imena u originalnoj verziji. Silvia je, recimo, prilikom prevođenja dve feminističke knjige, imala dosta nedoumica oko indijskih i pakistanskih imena, jer uopšte ne znaš kako se ona izgovaraju, pa je onda vrlo nezgodno da ih transkribuješ. Basara, recimo, ostavlja imena u originalu. Kada prevodim, s teškom mukom transkribujem imena, iako se u meni sve opire tome. Dosta je toga kod nas pogrešno transkribovano i teško bi to sada bilo iskoreniti i vratiti na pravi put. Npr. kod nas ustaljeno konkvistador je pogrešno. Ispravno je konkistador. Konkista je, a ne konkvista. Isto tako je Migel Servantes, a ne Miguel Servantes, kako mi ovde govorimo i pišemo. Isto tako treba reći "Don Kihote", a ne "Don Kihot"... Itd, itd... – podseća Dražić.

No, ta vrsta popravke jezika i pravopisa morala bi da bude temeljna akcija nekog trusta znanja i ugleda, a ne pitanje nekog klana, odluke nekolicine ljudi bliskih vlasti, crkvi ili nekoj ideologiji... A kad pominjemo klanove, ima li u književnosti života izvan njih, kakav je njihov uticaj na književnost grada? E, na to pitanje odgovara Relja:

– Mi smo živ primer da se može živeti mimo njih, ako ih uopšte ima u nekom konkretnom obliku. Povremeno čujem da nekakvih klanova ima, jasno mi je da postoji taj oko Matice, to su ovi što su s dubokim vezama u dubokoj državi. Međutim, šta znam, ljudi s kojima se družim mimo toga su. Tišma, Kopicl i Tikmajer kad dođe, oni su moje književno društvo. Poznajem još neke, ali na pozdrav. Što se književnih udruženja tiče, postoji Zivlakovo i ovo novo koje su napravili preko puta Banovine. Tu su Kopicl, Selimir, Sava – Tišma, naravno, nije nigde. Možda ja ni nemam pravu sliku, jer sam ja praktično pre dve godine počeo da objavljuem domaće pisce i scenu slabo poznajem. Suštinski ne znam ni ko je ko, što je možda i dobro. Znam neke ljude, ali ne i kontekste – zaključuje Relja, a Silvia dodaje:

– Klanova ima u svim umetnostima. Teško je to razabrati i razmrsiti, ko je s kim i zašto, pogotovo kad si izvan svega toga. Neki su se priklonili moći, neki balansiraju, jer nije lako opstati, dok su neki beskompromisno ostali uz umetnost, ali ne bez manje ili više suptilne kritike one prve. Svi znamo ta imena.

Ulje u vodi koegzistencije

Što se tiče novosadske izdavačke scene i toga postoji li na njoj neka upečatljiva književna figura, neka snažna, ugledna ličnost koja šapuće ono što šapnuti treba, Dražić kaže: "Razni šapuću, kao što je meni je šapnuo muž Danice Vukićević za njenu knjigu, ali nisam primetio da se šapuće o nečem jako važnom, jer toga ni nema mnogo. Čini mi se pre da je novosadska izdavačka scena kao ulje na površini vode, kada se razbije na ona ostrvca koja onda plivaju odvojeno, i samo ponekad se približe kad neko malo zagreje vodu. Počeo sam saradnju sa KC Novog Sada i  Alenom Bešićem, objavićemo Handkea za početak. Te saradnje su dobre jer se podele zadaci, rizici i dobrobiti. Nikada do sada tako nisam koegzistirao u izdavanju knjiga i čekam da vidim kako će to izgledati. Što se ostale scene tiče, imamo izuzetno prijateljski odnos sa “Bulevar buksom”. Na nekim projektima nam je mnogo pomogla Vitomirka Trebovac (pesnikinja koja radi u ovoj izdavačkoj kući/knjižari, prim.nov)."

Džafo

I na koncu pitanje, kako danas  gledaju na mesta i toponime oko kojih se vrteo njihov život, ali i jedan deo kulturnog života Novog Sada - od Tribine mladih, Filozofskog fakulteta, Led arta, Art klinike, Šok ZaDruge, danas (Re)konekcije i SKUP-a, ujedinjenih u novom prostoru u Distriktu?

– Tribina mladih nam je, kako rekoh, bila važna u svojevrsnom buđenju dok smo bili mladi, ali je za mene i "Art klinika" odigrala jako bitnu ulogu u životu, počinje segmet priče Silvia, u čijim će se obrisima pronaći mnogi koji nisu uspevali odmah da pronađu posao svog života ili da se ostvare u onom u kojem bi mogli biti najbolji.

– "Art klinika" me je pronašla u trenutku velike životne krize, kada najednom više nisam znala ko sam, kad sam izgubila oslonac u sebi i u nekoj meri i identitet. Ona mi je dala novu ulaznicu u svet umetnosti i pomogla da se izborim za ono što danas jesam, ono što danas radim. Ja sam, kao i Relja, završila filozofiju u Beogradu a posle i magistrirala na književnosti ovde u Novom Sadu. Imala sam neke želje u pravcu akademske karijere, ali to naprosto, s mojom interdisciplinarnošću, bez neke dodatne podrške, nije išlo. Pisala sam za "Polja", bila jedno vreme u redakciji, predavala na zameni filozofiju u Karlovačkoj gimnaziji i tek nakon pet-šest godina zaposlila se u Biblioteci Matice srpske. Tu sam radila 10 godina. Onda se ukazala prilika da taj ipak kancelarijski posao zamenim nečim što mi je izgledalo novo i uzbudljivo, i što će mi, činilo se, pružiti više slobode. Poziv i ideja su bili da Relja otvori štampariju, a ja knjižaru na Filozofskom fakultetu.

– O knjižarstvu nisam imala pojma, ali sam mislila da ću to lako savladati, jer sam o knjigama i te kako imala pojma. Ali nije to bila prilika za veliko čitanje (mada je i to olakšala), nego zahtevan trgovački posao. Iako su moji preci bili trgovci, mene je taj gen zaobišao, ali sam nekako, manje ili više uspešno, izdržala do 2007-2008. godine, kada se počela menjati politika fakulteta. Počeli su da nam oduzimaju deo po deo prostora, podizali su najam i postajalo je sve komplikovanije opstati. Na kraju, kad su došli naši – demokrate - preko noći su nas izbacili. Bio je to dosta težak period za mene. Nisam znala šta bih sa sobom, a ni sa silnim knjigama koje su preostale. Praktično sam ostala bez posla, što je dosta traumatično za svakoga, posebno za ženu, u mojim tadašnjim godinama.  E tada me je Nikola Džafo pozvao da se preselim kod njih, u prostor "Art klinike", u Grčkoškolskoj ulici. Nikola je mislio da ću ja tu sad razviti biznis i nekako doprineti samoodrživosti Art klinike, ne znajući da ja za biznis nemam dara. Knjižara je tamo životarila da bi se na kraju i zatvorila 2011, ali mnogo je bitnije da sam ja počela da sarađujem sa Džafom. Počela sam ponovo da pišem, probudila sam se posle decenijskog dremeža i lutanja. U međuvremenu sam se i malo doškolovala. To me, doduše, nije ponovo zaposlilo, ali mi ja ta istraživačka disciplina, koju sam iznova stekla, omogućila da se vratim  nečemu što sam davno ostavila – bavljenju teorijom. Tako mi je "Art klinika" na neki način spasila život i ozarila dobrom energijom koja je tamo vladala. Nikola je tu bio centralna figura, pre svega kao umetnik ali i kroz svoj beskompromisni pobunjenički stav koji jako dobro očitava duh vremena. Vrlo brzo sam se ohrabrila, stekla samopouzdanje, upoznala mnogo ljudi, ponovo počela da komuniciram sa svetom. Sve me je to u nekom ljudskom smislu oporavilo. Posle nekog vremena, Vera Kopicl i ja pokrenule smo  "(Re)konekciju" - Savez feminističkih organizacija, žensko udruženje koje čuva, sistematizuje, digitalizuje i promoviše feminističku baštinu, a ujedno premoviše aktuelnu žensku umetnost, teoriju i aktivizam. Danas sa "Šok zadrugom" sarađujem na planu pisanja, otvaranja izložbi... Udružili smo se u SKUP - Savez kolektivne umetničke prakse koji, uz “(Re)konekciju, čini još nekoliko organizacija i udruženja: Led Art (Šok ZaDruga), Grafička mreža, Reaktor, Iskra, Momo Pottery... Svi se bave različitim savremenim umetničkim praksama, uz međusobnu saradnju i razmenu resursa, znanja i veština. Svi delimo divan prostor Ateljea 61, u okviru Distrikta – zaokružuje priču Silvia Dražić, o životu koji je za nju i Relju tekao, i teče i dalje, velikim koritom reke od knjiga.

Snežana Miletić