Nikola Vranjković, muzičar: Danas morate da budete rudar da biste došli do novih bendova

Kreativan na instrumentima, vešt sa rečima, iskren u emocijama. Za njega slobodno možemo reći da je Andrej Tarkovski muzičke scene – nije za uvek, nije za svuda i definitivno nije za svakoga. Ali kome pogodi žicu, ostaće mu veran do kraja.

Nikola Vranjković je gitarista, pevač, kompozitor, pesnik i muzički producent. Iza sebe ima nekoliko studijskih i lajv albuma snimljenih sa bendom Block Out i samostalno, kao i dve zbirke poezije. Baš u Novom Sadu mu je prošle godine uručena nagrada "Strune od svetla" koja se dodeljuje za poseban doprinos afirmaciji pesničke reči u rok i bluz muzici. Naša publika ga uvek dočeka sa osmehom a isprati sa ovacijama.

Tako je bilo i prethodnog vikenda u knjižari Bulevar books, gde je sa svojim bendom svirao tri dana uzastopno. Eto povoda za razgovor s njim.

Svake godine imate po nekoliko koncerata u Novom Sadu, svirali ste svuda – od Spensa preko Studija M, pozorišnih scena, klubova pa evo i u knjižari. Šta vas povezuje sa novosadskom publikom, osim ljubavi prema Dunavu?

– Mene prevashodno sa Novim Sadom povezuje to što mi se ovde rodila ćerka, a i majka. Zbog toga mi je posebno drag grad. To je nešto što me privatno vezuje za Novi Sad, ali to nije sve. Još ranije, dok je postojao Block Out, uporište najvernijih fanova smo imali baš u Novom Sadu i Nišu, čak više nego u Beogradu. Sada je već prošlo puno puno godina i gde god sviramo ima ljudi koji nas prate i slušaju ali to mi je ostalo urezano i ovde se uvek osećam lepo. Imam puno prijatelja u Novom Sadu.

Kad čovek omatori, pokušava da bude čistiji, konkretniji, lakše objašnjiv

Čini se da sada imate prisniji odnos sa publikom a vaši koncerti nose intimniju atmosferu u odnosu na one sa Block Outom. Kakva se promena desila u vama sa početkom solo karijere?

– Ima već pet godina kako kažu da sviram sam... ljudi kažu sam ali ja u stvari nijednog momenta nisam svirao sam. Definitivno je stvar u tome što su ovo sada drugi muzičari i svi smo već stariji, pa ne vredi porediti. Ako se budem bavio nekim vidom muzike za 10 godina, možda će to biti neka treća varijanta. Kada čovek omatori nekako stvari pokušava da sažme. Da bude čistiji, konkretniji, lakše objašnjiv.
 

– U međuvremenu se desilo mnogo novih pesama pa imamo problem šta da sviramo a šta ne. Vrtimo nekih 50 i nešto pesama a koncerti nam traju između dva ipo i tri ipo sata, i za to vreme uspevamo da odsviramo samo 20. Tako da neki koncerti budu intimniji, sa malo više laganih pesama, a neki više liče na rok koncerte. Mislim da veliki broj ljudi dolazi na naše koncerte zbog tekstova i onda oni, koji su više ljubitelji moje poezije, manje primećuju tu razliku. A oni koji su navikli na rok varijantu izvođenja, njima možda fali nekoliko žešćih pesama. Momci iz benda me teraju da ubacimo još neke stare pesme, ali meni bude žao da sviramo stare na uštrb novih. A i manje mi se sviraju brze pesme. U svakom slučaju, mislim da ih dovoljno sviramo. Ceo taj poslednji sat našeg nastupa je prilično energičan.

Nisam siguran da bih se ponovo usudio da snimim dupli album

Zahvaljujući koncertima, fanovi su pre izlaska albuma Veronautika znali većinu pesama od reči do reči. Zbog čega je trebalo nekoliko godina da novi album ugleda svetlost dana?

– Snimao sam ga skoro tri godine na raznim mestima i u raznim uslovima i neuslovima. Sve vreme sam pokušavao da uhvatim svoj dobar momenat, momenat muzičara za koje sam se opredeljivao (bilo ih je jako mnogo na tim setovima) i njihovo slobodno vreme. Miksali smo dugo, ja sam u jednom trenutku čak mislio da bi ovo mogla da bude poslednja stvar, što se mene tiče, koju ću uraditi u tom izdavačkom obliku. Dupli album – ni danas nisam siguran da bih se ponovo usudio da tako nešto ponovim. Ako se ozbiljno baviš time, to je iscrpan posao. Pre svega zahteva puno vremena, jer se ja dosta bavim sitnicama. Kako vreme prolazi te sitnice isplivavaju, čak neke stvari koje nisu primetne na prvu loptu na kraju ostaju stubovi tih velikih albuma. A Veronautika je nesumnjivo velik album.

– Pola tih pesama sam izvodio uživo sa Block Outom, ali ih nikada nismo snimili, a pola pesama nisam nikome pustio do momenta snimanja. Neke stare pesme sam hteo da prearanžiram jer po prvi put u životu, ako to posmatramo fudbalski, imam na svakoj poziciji čoveka koji mi odgovara. To je jedini razlog. U poslednjem periodu postojanja Block Outa nisam želeo da snimam pesme. Valjda se čovek malo umori, treba mu nešto da ga trgne, što se kaže – sveža krv. I uopšte ne razmišljam kada će se pojaviti sledeći album. Ne želim da svakih godinu dana izbacujem neke poluproizvode da bih imao kontinuitet. Mene to ne interesuje.

Ne želim da svakih godinu dana izbacujem neke poluproizvode da bih imao kontinuitet

Tu se postavlja i pitanje isplativosti izdavanja studijskih albuma. Vi ste čak samostalno radili i distribuciju, je li tako?

– Sa jedne strane mi je pomogla "Multimedia music" a s druge strane najveći broj diskova smo prodali na koncertima i preko interneta. Imam tu sreću da dugo radim i ljudi koji me prate jednostavno žele da dobiju album sa potpisom, iz prve ruke. Kako je "Croatia records" izdala album u Hrvatskoj i Sloveniji, malo je lakše za tu stranu bivše Jugoslavije. U Bosni i Crnoj Gori imam prijatelje koji su uzeli jedan broj diskova i majica, i dalje prosleđuju ljudima koji im se jave. Sve je to prilično partizanski, ako pogledamo da je danas vreme tržnih centara. Ali kada bi se oslanjali na taj nivo trgovine, verovatno bi svi bendovi u Srbiji pocrkali od gladi.

Sarađujete sa vrsnim muzičarima među kojima ima i dosta mladih. Šta je vama saradnja sa njima donela?

– Odabir tih ljudi je tekao prilično sporo. Uglavnom sam mnoge od njih davno snimao, sa nekim drugim bendovima, na drugim projektima. Ja sam onako zapisivao šta i kako – AKO JEDNOM. Razmišljam, unazad pet godina nismo odsvirali nijedan loš koncert. To je sada ušlo u jednu ozbiljnu rutinu, snalazimo se u svim situacijama i jako nam je stalo da se prikažemo publici onako kako mi želimo da se prikažemo tog dana. Npr. koncert u Bulevar books knjižari izgleda kao da su ljudi došli na našu probu, dok veći koncerti koje radimo dosta zavise od još jednog člana – profesora Arse Zlatkovića koji je odlično osmislio ceo taj vizuelni momenat. Zato, kada god može, ide sa nama i radi svetlo. Postoji tu još jedan čovek – Saša Ivanović Mrav aka Sale Matori koji radi scenografiju, zatim Miloš Momirov koji radi zvuk. Prilično je široka ekipa, ozbiljno smo to shvatili a glavni ispit ćemo imati u Beogradu 22. decembra na našem velikom koncertu u Kombank Dvorani.

Jako nam je stalo da se prikažemo publici onako kako mi želimo da se prikažemo tog dana

– Nekad je problematično kada treba da se okupimo. Boža je iz Niša, Danilo mnogo radi sa stranim bendovima kao ton majstor i često je na turnejama po Evropi, Kiza svira sa Balaševićem i sa još nekoliko popularnih umetnika, Ivan Mahajlović svira sa Damirom Imamovicem isto često dosta daleko, ja najviše vremena provodim sa Bajagom na turnejama kao ton majstor. I onda je najteže da nađemo termine kada smo svi slobodni. Ali važno je da imamo dobru komunikaciju. Ako komunikacija postane drugačija, promeniću bend, naći ću neki treći. Ne želim da me više išta sputava u životu, niti da ja nekoga drugog maltretiram.

Znači li to da ste se u grupi Block Out osećali sputano?

– Ne, nikako... Tamo sam imao jednog sjajnog saradnika, Aleksandra Balaća, koji je najveći muzičar sa kojim sam ikada sarađivao i žao mi je što on ne svira sa ovom ekipom danas.

Jedan ste od retkih iskusnih muzičara koji voli da ukaže na kvalitetne mlade bendove. Koga biste sada izdvojili sa domaće scene?

– Uh, lista je duga, plašim se da ću nekoga da zaboravim. Ali evo, najvažniji bend u smislu poruke koju nosi na svojoj grbači već 10 godina je bend Bolesna Štenad. Mislim, kažemo mladi bend od 10 godina. ali u Srbiji grupa mora da izdrži deceniju da bi joj neko skinuo taj oreol, ako i tada. Bolesna Štenad su najbolji primer kako bend može da se probije a da radi nešto iskreno. Mislim da su tekstualno razbili neke barijere koje su ostali počeli da postavljaju sami sebi, valjda svesni da ih na ovo malo medija koje postoje neće puštati zbog stavova u pesmama. Oni su tim svojim sarkazmom i bezobrazlukom svesno prešli sve barijere i sad im niko ne može ništa. Naročito ako pogledate poslednju pesmu koja se pojavila "Ubićemo sve pešake". Mislim da je to možda i najvažnija pesma koja se pojavila u Srbiji ove godine. Spot je smešan prvih minut ipo, posle toga je strašan. Aleksandar Lama Marković, sa svojim beskompromisnim stavom me podseća na mlađeg Žiku Milenkovića iz vremena kada je počinjao sa Babama. On jako dobro ume da napravi da ti iz jednog oka ide suza, a da ti se na drugom oku podižu obrve od smeha u isto vreme. Ima sjajnih bendova: Vizelj, Tri mačke sto godina, Igralom...da ne nabrajam.

Da li je razlog zbog kojih većina nije ni čula za kvalitetne bendove novije generacije to što ih, maltene uopšte, nema u medijima?

– To je sve počelo sa padom Miloševića. Milošević je bio poslednji političar bitan za rokenrol u Srbiji. On je, naravno, uz par svojih kolega, bio odgovoran za ekspanziju seljakluka i sve one mučene pevačice, prostituciju, narkomaniju, ratove, turbo-narodnjake, sav onaj užas, a u isto vreme smo imali scenu koja je bila možda bolja i od scene osamdesetih. U to vreme je bilo 50–60 fenomenalnih grupa, 20 radio emisija, pet televizijskih emisija u kojima ste mogli da se informišete i slušate Gobline, Darkwood Dub, Džukele, Logopede, Kandu Kodžu i Nebojšu, DLM... mogao bih da nabrajam do sutra.

Milošević je bio poslednji političar bitan za rokenrol u Srbiji

– Danas to nije slučaj. Internet je jedna velika šuma, jedna samoposluga u kojoj vas reklama podstakne da kupite neku npr. čokoladu, koju ste već ranije probali i dopala vam se. Ali kako da otkrijete mladi bend kad ne znate kako se on zove, niste čuli pesmu? Meni u tome pomažu mlađe kolege koje mi šalju linkove, pa se informišem i procenjujem šta mi se sviđa a šta ne. Ali to nije isti utisak kao kada su Sloba Konjović, Vlada Džet, Zoran Modli ili već neki od radijskih doajena, svaki treći dan u nekoj od emisija predstavljali novu grupu na pravi način. Da ne pričam o Nikoli Suvačarovu, Peđi Novkoviću, Marku Stolici, Kizi Betmenu i sličnima, koji su devedesetih imali ozbiljne muzičke TV emisije. Vi danas morate da budete rudar da biste došli do tih bendova.

U pesmi "Vi ste mi al' mi smo oni" kažete da je sistem sazreo za reset. Da li je stvarno sazreo za reset i kako preživeti u njemu?

– Kompjuter ako krene da koči i radi sporo ti nemaš drugo rešenje nego da ga resetuješ i čekaš da se podigne. Ali imaš i ono kada ga resetuješ par puta pa ti se pojavi plavi ekran i onda moraš da ga nosiš kod majstora, jer više ni resetovanje ne pomaže. Što sam stariji, sve se više plašim tog resetovanja, možda i više od virusa u našem kompjuteru. Nekoliko puta kada su mi se slične stvari dešavale, a bilo mi je važno, kupovao sam nov laptop ili kompjuter. Možda bi sada trebalo da kupimo novi, ne operativni sistem, hardove i monitor nego ceo računar. Jedino mi se čini da ovima što nam prodaju tehniku ne pada na pamet da nam prodaju novo. Oni nam uvaljuju vazda polovne delove, sa slabim kapacitetom pa i kada treba da se menjaju hardovi oni opet ponude da se poprave oni još stariji, što su već ranije pravili haos u kompjuteru... i tako u krug. Možda je ignorisanje ključ. Vi možete da živite svoj život i da ignorišete one stvari za koje niste sigurni da uopšte postoje, bez obzira što su vam non-stop pred očima. Ima ona pesma od Tišme "U senci krošnji stojim, razmišljam o tipu koji peva na teveu. Ali to i nije nešto, on u stvari ne postoji". Ja treniram da tako živim.

Razgovarala: S. S.
Foto: Aleksandar Jovanović