Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Biljana Banović Fotografija: Bojan Đurišić, Marko Rupena, Srđan Đurić, Aleksandar Ramadanović, Miomir Polzović/SNP

Nenad Pećinar, glumac: Niko sebe ne sme postaviti iznad scene, pozorišta, pa ni iznad institucije Pozorja

Naš ovonedeljni sagovornik rođen je u Rumi 1970. godine i od malena je privlačio pažnju okoline svojim talentom. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Petra Banićevića. Bio je član ansambla Narodnog pozorišta u Somboru (1997-2007), a od pre deset godina stalni je član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde je prvak drame.

Nenad Pećinar u intervjuu za portal mojnovisad.com otkriva šta ga je privuklo "daskama koje život znače", kako je biti akter kulturne scene Evropske prestonice kulture, šta je činio iz ljubavi prema glumi, šta misli o odluci žirija 62. Sterijinog pozorja, kako se snašao u pedagoškom radu...

Rodili ste se, a i odrasli u Rumi. Recite nam nešto o tim godinama, o vašem detinjstvu?

- Ne volim puno da govorim o svom detinjstvu da ne bih izazvao negativne emocije kod onih koji nisu imali tako srećno detinjstvo kao što sam ja imao. Osim Rume, ono je vezano za zlatiborsku okolinu odakle su poreklom svi Pećinari, a Ruma je nekad davno bila grad poštenih ljudi, dobrih komšija, osnovnih i srednjih škola iz kojih su ponikli mnogi velikani. Voleo sam je, onako pesnički, sve dok ta ljubav nije gasnula pre skoro deceniju i krenula u nekom suprotnom pravcu. Sada se tamo vraćam samo roditeljima, rodbini i prijateljima. One stare vrednosti sam vremenom prestao da tražim.

U predstavi "High Life" (Foto: Srđan Đurić)

U prestonicu Vojvodine došli ste 1989. godine. Kako ste doživeli dolazak u Novi Sad? Koliko se ovaj grad promenio od tad? Koje su promene postale baš vidljive?

- Došao sam u Novi Sad na studije elektrotehnike na FTN, ali nakon dva semestra sam se odlučio da pokušam na Akademiji umetnosti sa glumom i ispunim sebi želju iz vrtića. Kada sam te godine počeo da upoznajem ovaj prelepi grad, imao sam utisak da poseduje ogroman potencijal da se razvija u mnogim pravcima i nekako sad, kada saberem sve utiske, on jeste napredovao u nekim segmentima razvoja, ali je takođe zaustavljen ili čak stagnirao po pitanju kulturoloških vrednosti. Država, Pokrajina, pa i same gradske strukture kao da su se godinama trudile da daju svoj doprinos toj negativnoj tendenciji i taj posao nažalost sprovode bez skrupula. U oba slučaja govorim samo o vrednostima koje nisu sačuvane, dok nove nisu ustanovljene. Naravno, nadam se da će nam budućnost doneti nešto novo, lepše i bolje – iskren je naš sagovornik.

Šta vas je privuklo glumi – profesiji koja je neizvesna, u našoj zemlji ne baš cenjena i malobrojnima važna? Kada ste počeli da se interesujete za glumu?

- Još u vrtiću sam voleo da recitujem, a vaspitačice su se za mene otimale, kako kaže moja majka. Od tad pa na ovamo to je za mene izvestan odabir, važan i cenjen. Misija mi je da istrajem, pa ma u kojim se uslovima i okolnostima nalazio.

U predstavi "Mizantrop" (Foto: Aleksandar Ramadanović/SNP)

PRVI PROFESIONALNI ANGAŽMAN: “Moj kolega s klase i ja smo 1992. godine dobili poziv da igramo u predstavi 'Nega mrtvaca' Ace Popovića, u Srpskom narodnom pozorištu. Veliko uzbuđenje. Peđa Tomanović, Bata Kaćanski, Stevan Šalajić... Veliko uzbuđenje” – priseća se naš sagovornik.

Čemu ste se kao mlad umetnik nadali u vreme dok ste studirali kod Petra Banićevića?

- Prva i osnovna knjiga kojoj sam pridavao veliki značaj bila je zapravo knjižica, kao priručnik koji volim da preporučujem svima koje to treba da zanima – “Etika”, K. S. Stanislavskog. Naslov knjige sam govori. Profesor Banićević nas je učio velikim moralnim vrednostima u pozorištu pa i u životu, onako više teoretski, dok je praktično sprovođenje naučenog bio zadatak njegovog asistenta, Milana Pletela Plendže, čoveka koji je izneo mnoge generacije divnih glumaca.

Kako je biti akter kulturne scene u ovom trenutku? Kako da današnja omladina prevaziđe probleme koji je okružuju?

- Nek’ nam je svima Bog u pomoći.

Nakon Akademije, proveli ste deceniju u Narodnom pozorištu u Somboru. Kako je došlo do tog dugog angažmana? I zbog čega je došlo do rastanka?

- Volim da se setim mog dolaska tamo 1995. Zahvaljujući klasnoj predstavi “Oko komedije del arte”, pozvan sam da uskočim, za gostovanje na Sterijinom pozorju, u predstavu “Fiškal Galantom”, Petra Grujičića, u režiji Dušana Petrovića. To je baš bila “Etika” Stanislavskog na delu. Nakon 12 godina divne saradnje, mogu da kažem da sam, iz privatnih razloga, prešao u drugu kuću, ali nikako da sam se rastao sa prvom.

U predstavi "Duh koji hoda (Prometejev put)" (Foto: Miomir Polzović/SNP)

U jednom intervjuu ste rekli da gluma bez ljubavi nema smisla. Koje ste sve ludosti činili iz ljubavi prema glumi?

- Sećam se da sam na somborskoj sceni, u 25. godini, kada mi je žudnja za perfekcijom bila daleko brža od pameti, izveo jedan težak “sveća” pad na leđa pred punom salom, kao Lauš u filmu “Šmeker” i da sam ostao da ležim tako par minuta. Odigrao sam do kraja nekako, a onda sam desetak dana spavao na položenim vratima u hotelskoj sobi, sa dijagnozom diskus hernije. Bilo je toga još, ali ovog slučaja se setim svako jutro, kad ustanem. Recimo da sam tada bio još uvek samo zaljubljen u glumu. Nezrelo jedno stanje.

Privilegija je raditi ono što dozvoljava prenošenje određenih poruka. O čemu treba danas pozorište da govori? Na koji način može da utiče na društvo?

- Poruke su sve davno napisane i od antičke drame većina se prenosi od pisca do pisca. Društvo, nažalost, nije mnogo naučilo iz tih poruka, ovo naše danas, pogotovo. Što je manji stepen obrazovanja, manja je i žeđ za nekom porukom. Možete godinama da držite repertoar samo na Nušiću i Šekspiru i od njih mnogo bolnih istina da poslužite publici na tacni, nažalost, veliki deo auditorijuma niti će se poslužiti, niti će ih boleti. A ako uzmete u obzir da je broj onih koji posećuju pozorište procentualno manji od budžeta koji ova država izdvaja za kulturu, o kom onda uticaju na društvo možemo da pričamo? – smatra naš sagovornik.

Foto: Marko Rupena

RAZNOVRSNOST ULOGA: U predstavi “Duh koji hoda” Dejana Dukovskog, u režiji Aleksandra Popovskog, Nenad je igrao glavnog lika drame Mara koji je metaforička figura smoždene kulture, odnosno društvene nebrige za kulturne vrednosti. Igrao je i Alcesta u “Mizantropu”, čuvenom Molijerovom komadu iz 1666. godine, a u režiji Ive Milošević i Gorčina Stojanovića, odnosno čoveka koji se protivi licemerju, glupostima, podlosti, koristoljublju. Nenad je igrao majora Đurđa Isakoviča koji ne pristaje na kompromise niti na zavlačenja ugnjetavača u predstavi “Seobe”, u adaptaciji i režiji Vide Ognjenović. Ulazi i u svet žene u predstavi “Brod za lutke” Milene Marković, a u režiji Ane Tomović, gde tumači dva aspekta muškosti – preka narav (Ljutko), sigurnost, moć i dominantnost (Lovac) mužjaka u punoj snazi. U čuvenoj Molijerovoj tragikomediji “Tartif”, a u režiji bivšeg direktora Drame SNP Dušana Petrovića, igrao je naslovnu ličnost – kontroverznog biznismena koji je rešio da izgradnjom crkve skine sve grehove sa sebe i porodice...

Vaša karijera ispunjena je različitim ulogama, proživeli ste mnogo tuđih života. Kada se opredeljujete za ulogu, šta je za vas važno? Da li, u kojoj meri, na koji način uloge utiču na vas?

- Retke su to prilike, u tom opusu, u kojima sam mogao da biram ili da se opredelim za neku ulogu. Igrao sam ono što mi se ponudi. U školama sam učio da nema malih uloga i da treba da budem izverziran i spreman da ih igram sve, da traženo umem da uradim, da umem da slušam i da čujem i da u sve to kasnije, po završetku procesa, unesem neki svoj pečat. Pre svih da čujem reditelja i njegovu zamisao. Mislim da su me od svih bitnijih faktora u pozorišnom životu reditelji najviše i cenili, upravo zbog te vrste pouzdanosti koju su videli u meni. Hvala mojim profesorima koji su uspeli tome da me nauče.

Foto: Bojan Đurišić

Osvojili ste brojna priznanja i nagrade. Šta jednom glumcu znači nagrada: priznanje za uloženi napor ili su nagrade satisfakcija za budući napredak?

- Moram priznati, sada, posle podosta godina od tih iskušenja, da do pojave tih nagrada u mom mirnom stvaralačkom zanosu, nisam nikad razmišljao o njima, da bih onda, nakon priznanja nekih stručnih ljudi imao raznih nevolja. I sam sam se, dobro to pamtim, iz nepoželjne naivne skromnosti, trudio da ta priznanja nekako zatrem, skrajnem u sebe, da mi oni iznenađeni ne bi postavljali suvišna pitanja. Činilo mi se da su mnogi od mojih kolega bili ubeđeni da je sve to nezasluženo, imao sam apsurdne situacije sa javnim mnjenjem, a same novinare sam, zbog tih neočekivanih i upravo famoznim nagradama izazvanih relativizovanja mene, “malog provincijskog glumca kome se, eto, posrećilo”, na neki način omrznuo i počeo da ih izbegavam u širokom luku. Glumcu bi svakako trebalo mnogo da znače nagrade i priznanja kojima neko nagradi njegov trud, ali ne i u Srbiji, pogotovo ako ste neko ko svoj put utire sam, bez ikakve zaleđine ili nekog klanovskog, novinarsko-tabloidnog podsticaja. Bilo mi je veoma teško, ali sam sad ponosan na sebe. Sada, eto, uživam u benefitima te slobode.

Kako na iskusnog glumca deluju priznanja? Koliko ste se promenili između nagrada, da li je različita osoba pred ogledalom?

- Kada sam dobijao priznanja nisam baš bio iskusan glumac, ali nisam tad ni mario naročito za njih, valjda iz inata, jer su neki te moje zasluge pripisivali sebi, drugi, dobrano nabareni, bizarni novinari, ubacivali su mi svoje reči u usta, vodeći tako intervju sa sobom, a treći su me čak mešali, svesno ili nesvesno, sa nekim mojim dragim kolegama, prijateljima... Te zakulisne igre sam rano spoznao, ali sam im uspešno odolevao ignorisanjem, tako da su me pojedine kolege proglašavale “ozbiljnim igračem”, iako sam igru preferirao samo na sceni. Ako sam i reagovao u sličnim trenucima, bilo je to veoma burno i afektivno, jer nisam umeo da iskuliram glupost i bezobrazluk u paketu. Istina, u tom decenijskom periodu, nisam se baš puno gledao u ogledalo, da bih bar ostao dobar sa samim sobom.

U predstavi "Duh koji hoda (Prometejev put)" (Foto: Miomir Polzović/SNP)

NEKA OD NENADOVIH BROJNIH PRIZNANJA: Nagrade za najbolje muške uloge na Festivalu vojvođanskih pozorišta za ulogu Kazimira u predstavi “Kazimir i Karolina” 2003. godine, na Susretima vojvođanskih pozorišta za ulogu Melhiora Gabora u predstavi “Buđenje proleća” 2002. godine i za ulogu Upravnika Boška u predstavi “Ruženje naroda u dva dela” 2000. godine. Sterijina nagrada za ulogu Upravnika Boška u predstavi “Ruženje naroda u dva dela” 2000. godine...

Dobitnik ste i Sterijine nagrade 2000. godine za ulogu upravnika Boška u predstavi “Ruženje naroda u dva dela” Slobodana Selenića (adaptacija i režija Kokan Mladenović). Kako biste prokomentarisali odluku žirija 62. Sterijinog pozorja da ne dodeli nagradu nijednoj predstavi, nijednom glumcu, nijednom scenografu? Da li se slažete s odlukom žirija ili?

- Ne mogu se nikako složiti sa takvom odlukom. Niko sebe ne sme postaviti iznad scene, pozorišta, izvan vremena koje nam donosi to što jeste, pa ni iznad institucije Pozorja, pa ma ko on bio. Ko su oni da menjaju pravila ili sam statut? Ili ako misle da jesu neko, ako su sebi dali to pravo, zašto se nisu obratili na pravu adresu, a ne da prelamaju taj štap preko leđa umetnika koji su, u toj oblasti društva, vredniji, iskreniji, istinitiji i zasigurno pošteniji od onih koji ga kroje? Zašto ne usmere ta pitanja, koja mi iz struke godinama i godinama ponavljamo na istom tom “kvazi” festivalu, na pravu adresu, onima koji ga godinama vode? Recimo – ko bira direktora Pozorja i po kojim kriterijumima i koliko je to transparentno? Ko i pod čijim umetničkim nadzorom daje sebi za pravo da menja koncept kako mu se ćefne, misleći da je on baš taj koji treba sam o tome da odluči? Ne mislim samo na jednog, više je tih primera u poslednjih 20 godina, a svaki je sledeći u fazonu “a sad malo ja”. Ne kažem, neki od njih su u prošlosti i uboli pokoje zrno objektivnosti, ali, kad se tako inertno i pod velom tajne usvoji selekcija, ta individualna, lična selekcija, šteta je već načinjena. Iz podrepaških, nepotističkih, kukavičkih, dodvoraških, iz ovih ili onih razloga, dakle godinama, veliki broj predstava, koje su se, poput sporne “Na Drini ćuprija” bavile našim surovim istinama, ostaju izignorisane, nepozvane, neprimećene, te tako ovogodišnji, famozni, gospodin Žiri nikako nije mogao da sagleda prave domete te “osrednjosti” pozorišnih delatnika u Srbiji, jer je video samo ponuđeno. Ako je i to... Ali, ključno i konačno je pitanje – ko selektuje selektora? Dođe mu ko neka privatna prćija to Pozorje! Odakle im pravo i ko im je to omogućio? I onda, uprkos tome što je svestan svih ovih pitanja koje godinama postavljamo, gospodin Žiri udari na najnevinije i najvrednije, naravno uz pretpostavku da iskreno stoji iza niza svojih neveštih obrazloženja. Ako je neka teorija zavere u pitanju sa političkom pozadinom, ja kao njihov kolega moram da odbijem da poverujem u nju. Sve dok se ona ne pokaže tačnom. Onda bi me, u ime umetnosti, bilo baš sramota.

U predstavi "Brod za lutke" (Foto: Miomir Polzović/SNP)

Kako se borite za osnovnu egzistenciju? Možete li da živite od svoje pozorišne plate u SNP ili vam je za pristojan život neophodno bar dvostruko radno vreme?

- Teško, ne mogu, neophodno je i trostruko. Ipak se nekako živi, jel'? Mnoge moje mlađe kolege nemaju nikakav posao – nemaju ni šansu za honorarni angažman, a o zaposlenju da i ne pričamo, i niko ne mari za njih i njihovo obrazovanje. Kako li je njima?

Pored karijere prvaka drame Srpskog narodnog pozorišta nađete uvek vremena da se posvetite i edukovanju dece u oblasti glume kroz pozorišne radionice u Dečijem kulturnom centru. Kakav je osećaj predavati? Kako ste se snašli u pedagoškom radu, koliko vam je bilo teško da svoje znanje, iskustvo i glumačku filozofiju prenesete mlađim kolegama? Čemu obučavate polaznike pozorišnih radionica? Na kojim vrednostima insistirate?

- Upravo to i jeste cilj, da im prenesem svoje znanje i iskustvo, da ih navedem da budu iskreni i istiniti na sceni, da se otvore pre svega prema životu i budućnosti koja ih očekuje, koja nije nimalo pitoma, ali i da rade i stvaraju sad, ovog trenutka, da ne gube vreme nebitno u kom smeru kasnije nastavili. Ne pomišljam da sam zbog toga neki veliki pedagog i predavač. Ja samo prenosim, a nekad je i to dovoljno. Velika mi je pohvala stigla pre neku godinu, kada mi je prišao jedan mlad čovek u prodavnici i rekao da meni, odnosno mom načinu da ga otvorim prema društvu i životu, duguje zahvalnost zato što je on sad na putu da doktorira neku oblast iz mašinstva. Bio je to jedan srednjoškolac iz učeničkog doma u Somboru, sa kojima sam na sličan način sarađivao kao sa klasićkom Severinom Miletić i DKC-om ovde u Novom Sadu. Oo da... Bio sam ispunjen i veoma polaskan.

Kakav život vodite van scene, kad ste u prilici da zaboravite na svoje profesionalne glumačke obaveze?

- Svakako najlepši deo života – moja porodica.

Gde vas u Novom Sadu možemo najčešće sresti? Vaš najdraži novosadski (ili vojvođanski) kutak u prirodi?

- Obožavam parkove, iako ih ima sramotno malo za ovakav grad. Volim i Kamenički, i Frušku goru. Volim Stari grad. Kafe DV. Volim da “jašem” bajs po gradu, pa da budem svuda. Pa onda da svratim u DV, Piknik... Scena, gimnazija “Laza Kostić”, Fabrika, Quarter, kod Firčija... A u Vojvodini Monoštorski rit, selo Bezdan, čardu Šebešfok, jezero Korlatoš, Bajski kanal... I moje drugare.

Koju biste predstavu sa repertoara SNP preporučili našim čitaocima?

- “Čas anatomije”, autorski projekat Andraša Urbana po motivima dela Danila Kiša.