NAŠA TEMA: Kako žive Novosađani u Danskoj

Do sada su osvojili 14 Nobelovih nagrada. Zastava im potiče iz 1219. godine i to je najstariji državni barjak na svetu koju koristi jedna nezavisna nacija. Stanovništvo je potpuno zadovoljno poštovanjem ljudskih prava, zdravstvenom zaštitom, pristupom informacijama i znanju, radnim uslovima, zaradom, slobodnim vremenom… Stepen sreće je najviši u svetu kod ove nacije, a istraživanja su pokazala da je kvalitet života najbolji u ovoj zemlji. Ako još ne znate o kojoj državi je reč navešćemo još – lego kocke, Hans Kristijan Andersen, Kjerkegor, Roksilde festival, braća tuborg i karlsberg, Lars von Trir, Helena Kristensen… Danska je tačan odgovor.

U razgovoru sa Novosađanima koji tamo žive probali smo da saznamo da li se u najjužnijoj skandinavskoj zemlji sa jednim od najboljih socijalnih sistema u svetu zaista jako dobro živi, iako najviša nadmorska visina ne prelazi 200 metara.

Ljubica Prelić Malmstrom ima 40 godina, profesor je engleskog jezika, a u Danskoj je od 2003. godine kad je upoznala Danca, sadašnjeg supruga. Muž, znatiželja, avanturistički duh i želja da upozna postojbinu i kulturu bračnog partnera su je odveli u Dansku, u malo mesto Humlebek (dom jednog od najvažnijih muzeja na svetu – Luizijana) sa prelepom plažom, gde i danas živi.

- U odnosu na druge evropske zemlje rekla bih da se Danska razlikuje po uređenosti, a pre svega mislim na sistem u državi. Porodica je nukleus i poslodavcu je bitno da je privatni život radnika sređen i da je zadovoljan, jer samo tako može da pruži svoj maksimum na poslu. Vrlo su fleksibilni i koliko se daje, toliko se očekuje zauzvrat. To je deo kulturnog etosa kod Danaca, jer je Danska većinski protestantska zemlja, gde je “voli bližnjeg svog kao samog sebe” duboko urezano u njihovu karakternu osobinu – kaže na početku razgovora Ljubica.

- Život u Danskoj je dosta lagodan i pun mogućnosti. Danci su srećan narod pošto žive u uređenom sistemu koji im omogućava da svoje životne ciljeve ostvare, zadovoljni su. Imaju vremena nakon posla da se bave i uživaju u onim stvarima koje ih ispunjavaju, putovanje, druženje, humanitarni rad… Ovde je društvo bitno, a ne pojedinac. Ako doprinosiš za dobrobit društva i ti ćeš biti zadovoljan u njemu. Takođe, pojedinac i njegova sloboda su bitni i društvo podržava sopstevni razvoj, pa postoji veliko poštovanje svakog čovek i njegov životni izbor bez obzira čime se bavi. Svako je bitan u društvenom lancu. Prosečna plata ovde je oko 2.000 evra, ali je nepristojno pričati o njima. Kopenhagen je dosta skup grad, pa su tako ulaznice za kulturne ustanove od 10 do 25 evra – dodaje Ljubica.

Nakon NATO bombardovanja Srbije, 1999. godine, Jasna Višnjić Jakobsen (47) je slučajno i sticajem okolnosti odlučila da ode u Dansku. Trebale su im medicinske sestre i uz sve muke došla je do turističke vize. Tri dana nakon njenog dolaska, Dansku je pogodio veliki orkan, što je retka pojava, pa u šali voli da kaže “stigla ja, pa orkan”. Posle četiri godine udala se za Danca i sa troje dece žive nedaleko od Kopenhagena.

- Skandinavija ima otvorene zakone, pa možeš da biraš u kojoj zemlji ćeš se školovati bez obzira na mesto rođenja. Danska je kraljevina sa potpunom demokratijom i visokim socijalnim vrednostima. Veliki su kapitalisti i radnici, a s druge strane im je besplatno zdravstvo i školstvo. Država se uvek brine o najslabijima u društvu, a sve što je novo, novo je za sve i ne čeka se 30 godina da se upotrebi. S državom komuniciraš elektronski, administracija je laka, svi imamo “nem idee”, to mu dođe kao broj socijalnog osiguranja, pa ti pasoš stigne poštom na kućnu adresu – otkriva nam naša druga sagovornica.

- Decu uče pravim vrednostima, nema klasičnog ocenjivanja već su sve probne ocene. Važno im je da ih nauče, gde mogu da potraže informaciju, kako da pomgnu jedni drugima i kako da se ponašaju u društvu. Danska nije zemlja bogata rudama, pa budućnost vide u visokoj tehnologiji i obrazovanju. Imaju nešto slično Silicijumskoj dolini, samo je vezano za medicinska istraživanja i nove tehnologije. Pritom sve funkcioniše polako i ne nerviraju se puno. Za taj momenat oni kažu “pevti”. Hrana jeste skuplja u odnosu na ostatak Evrope, i to zbog poreza koji 24%, ali se lepo zarađuje, pa je svima dostupno. Puno jedu svinjetinu, ribu i crni hleb koji je fantastičan. Kilogram svinjetine je oko sedam evra, a recimo vrtić plaćamo 320 evra. Zaista, možemo puno toga da naučimo od njih – objasnila je Jasna.

Poslednjih nekoliko godina Marija Grujić (49) živi na relaciji Kopenhagen – Novi Sad. Životna ljubav ju je dovela do Danske, a prvi utisak ove zemlje joj je bila apsolutna individualnost. Čudno joj je bilo što Danci važe za izuzetno srećne ljude, a konstantni vetar i tama ukazuju da ne bi trebalo da je tako.

- Oni rađaju decu i puštaju ih. Usmeravaju ih na kvalitet života, a ne na međusobno takmičenje. Nema gomile igračaka kao kod nas. Samousmereni su. Opšte stanje društva te podržava da radiš, svi ti pomažu i niko te ne dira. Prisutno je davanje, solidarnost, pa i jedna otvorenost. Ta lakoća funkcionisanja je neprimetna, osim da teče, nikom nije hladno i ne smeta vetar. Mirno, obično, nepretenciozno…Srećni su, nasmejani, a kako i ne bi bili kad znaju da ih država podržava i voli svoje građane. Njihova država ne stimuliše parove, nego veće pogodnosti imaš kao samac. Čak ni ne govore termin žena, već koriste reč “kjastee”, što znači partner. Bitno je da se gleda napredak i šta može da se popravi u odnosu država – pojedinac. Stalno razmišljaju o budućnosti, da unapred razumeju svet i kakav će biti do kraja njihovog životnog ciklusa. Pritom su religiozno posvećeni svom telu, ali zbog zdravlja, ne izgleda. Zdravo se hrane, vežbaju, stalno su na biciklu i voze ga 20 puta brže nego mi, a oblače se “apa drapa” – utisci su Marije.

Opuštenost, tolerancija, provođenje slobodnog vremena u prirodi, hrana, osvešćenost o zdravom životu i školski sistem su oduševili i Ljubicu. Najviše je iznenadilo kad je saznala da je zubar za decu do 18 godina besplatan.

- Znanje se dobija samo ako je dete u školi motivisano i neguje se njegovo prirodno interesovanje. Konstantno se razgovara sa decom i roditeljima. Obrazovni sistem se redovno preispituje i na osnovu novih saznanja usavršava. Ovo je zemlja diskursa i slušanja! Naši ljudi se bave raznim poslovima, u skladu sa znanjem i željom, a velika je mogućnost i doškolovavanja. Druga, treća generacija naših ljudi se ovde vrlo lepo uklopila. Zaista smo dobro prihvaćeni. Ovde ima mesta za sve i samo zavisi od toga kakav si čovek. Ne bih se selila odavde jer sigurnost koju nam daje ovaj sistem, retko se može naći na drugom mestu. Svaka zemlja ima svoj šarm. Život u Danskoj, kao i u drugim zemljama, ima svoje dobre i manje dobre strane. Ja biram da gledam na to šta imam, a ne šta mi nedostaje, i da u tome uživam. Eventualno šta bih menjala je ta njihova preterana opuštenost i kratku obdanicu – iskrena je Ljubica.

Prema Jasninim rečima, u Danskoj nema puno naših ljudi, možda do 5.000 duša. Više je naroda iz Bosne i Hercegovine jer su 1996. godine primili oko 30.000 duša. Kako kaže, više dolaze građani iz Evropske unije. Nikada nije imala neprijatnosti zbog zemlje odakle dolazi jer su Danci izuzetno lepo vaspitani ljudi.

- Muslimani su sada ocrnjeni u svim medijima. Ne verujem da Danci imaju nešto protiv njih već se pre boje. Volela bih da mogu da radim u Švedskoj ili Norveškoj. Ovde imam 42 dana godišnjeg odmora, skraćeno radno vreme zbog male dece, a takvi uslovi su teško ostvarivi negde drugde. Nikad nisam imala delimu o selidbi. Ovde su mi deca, muž, posao koji volim. Doduše, menjali bih ovde, to što puno stvari planiraju i retko su spontani. S posla se ne ide na kafu jer je radni dan. Ako si u restoranu pre 17 sati nema ručka na meniju. Svi jedu u isto vreme, sve je nekako isto, a to mi je malo dosadno. Poruka za one koji planiraju iseljenje u Dansku je da se može lepo živeti, lakše je opstati ako nađeš danske prijatelje, mada nisu baš nešto spremni za zbližavanje. Važno je naučiti jezik. Ritmičan je, ima devet vokala koji se na 40 različitih načina izgovaraju. Da, mrak je od oktobra do marta, ali je zato leti dan do 22.30 sati. Ipak, i taj mrak ima šarm – zaključila je Jasna.

NEDOSTAJE DRUŽENJE I SPONTANOST

Sve tri naše sagovornice složne su da njihovo trenutno prebivalište ima neke sličnosti sa Novim Sadom, pa u nekom smislu i s Novosađanima. Iako je Danska zemlja iz snova za život, našla se i neka prednost vojvođanske prestonice.

Ljubica: Zajedničko nam je što volimo mesto u kojem živimo. Takođe, puno voze bicickl i po snegu. Ima dosta polja, što me podseća na Vojvodinu. Grad koji me duhom podseća na Novi Sad je Orhus – Evropska prestonica kulture 2017. Prednost predgrađa u kojem živim je mir i priroda, a fali kulturnih dešavanja. Danska je mala zemlja i ovde je sve nekako mini počevši od veličine gradova, do kuća, a cene su maksi (smeh).




Jasna: Ponašanje u stilu “polako, ima vremena” je slično Novosađanima, a i neke kuće arhitekturom podsećaju na salaše. Naravno, da je prednost života ovde, nezaposlenost ispod četiri odsto. Nas dvoje smo od nule krenuli, kupili auto, kuću, finansijski smo nezavisni i sve možemo da platimo od zarada. Nedostaje me spontanost jer ne moramo svi da imamo ista kupatila i družimo se samo vikendom. Sebe nazivam čardakom ni na nebi, ni na zemlji, a u Novom Sadu mi je sve ostalo. Lako nam je pričati kako je lepo u Srbiji kad dođemo s punim novčanikom. Ne verujem da je u Srbiji lako živeti.



Marija: Novi Sad jeste nekako sličan Kopenhagenu, po toj nekoj uređenosti. Živiš svoj život i ne mariš za druge. Prednost je što u Danskoj ima raznih mogućnosti. Moraš naučiti da razviješ to Sunce u tebi i da ga vidiš uvek iznad tih sivih oblaka. Moraš napraviti hemiju koje nema i čim to uspeš, super ti je, i u fizičkom, i u psihičkom smislu. Mana je što nema druženja, kafane, žive razmene, tog balkanskog momenta.

Tekst: Dejan Ignjić
Foto: Pixabay.com, Freeimages.com, privatna arhiva