Mirko Veselinović, vinar: Stalno se govori kako su današnje generacije loše, ali ni naša nije valjala

Naš ovonedeljni sagovornik dugogodišnji je proizvođač vina i rakije nadaleko čuvenih po pitkosti i kvalitetu, ali je ujedno poznat i kao organizator dobrog provoda u novosadskoj sredini i van nje.

U njegovoj roditeljskoj kući u Sremskim Karlovcima uvek je mirisalo na rakiju i vino, jer su ta alkoholna pića proizvodili za sopstvene potrebe. Kada je ispekao svoj prvi kazan rakije, ponela ga je ideja da se ozbiljnije posveti toj proizvodnji. Kasnije se udružio sa svojim kumom Mariom Benišekom, poznatim proizvođačem vina. Dvojac "Benišek-Veselinović" je od početnih 300 litara vremenom višestruko uvećao proizvodnju, te danas iz njihove vinarije izađe oko 10 hiljada litara vina i rakije godišnje. Uz poznate kupce, prodaju i direktno restoranima u Novom Sadu i Beogradu. Redovno goste turističke ture, a svoj široki asortiman prezentuju na sajmovima.

Mirko Veselinović nas je dočekao u pravoj domaćinskoj atmosferi prelepog dvorišta vinarije sa osmehom na licu, spreman da ispriča svoju priču za naš portal uz šolju domaće kafe, soka od zove i čašicu rakije.

Koja sećanja su vam ostala upečatljiva iz mlađih dana?

– Moje odrastanje vezano je za Karlovce, gde sam završio osnovnu školu, a potom i srednju, ali i za Novi Sad tokom devedesetih koji pamtim po druženju sa mnogima koji su danas uglavnom muzičari, proizvođači vina, doktori… Bili smo bezbrižni i mladi, išli smo na pank svirke, slušali karlovačke didžejeve i sve što je guralo andergraund scenu to je i nas guralo – da li je to pank ili nešto drugo, uvek nas je to privlačilo. Čak i sada kada proizvodimo vino i rakiju, to radimo iz podruma, tako da je i to neka vrsta panka i andergraunda.

I proizvodnja vina i rakije iz podruma je neka vrsta panka i andergraunda

Kakva je generacijska razlika u druženju nekad i sad?

– Uvek postoji ta priča da današnje generacije ne valjaju, ali i mi smo bili ta generacija koja nije bila dobra, pa mislim da se ljudi samo plaše nečega što je novo. Kada sam imao dugačku kosu – nije bilo dobro, kada sam se ošišao – opet isto. Moje starije društvo je putovalo u Evropu, mi nismo imali tu mogućnost, pa smo išli do Budimpešte autostopom što je nama bilo sjajno. Uspeo sam da ostanem u Mađarskoj jedno pet meseci – dočekivao sam turiste na železničkoj stanici. Prvi posao koji sam radio bio je na pumpi kada sam brisao stakla, posle toga, prodavao sam šampinjone na Najlonu, a moj prvi ozbiljniji posao bio je u nekadašnjem novosadskom baru "DB" koji je bio kultna kafana u Grčkoškolskoj ulici. Tada su dva kafića radila u Laze Telečkog, "Rojal" i "Krug", a u "DB-u" su nastupali odlični izvođači i tada sam bio oduševljen celom tom ekipom i samim načinom života. Počevši od Popa iz Atheist rapa koji je nama bio idol, bilo je još njih iz sveta glume, muzike koji su se tu okupljali, pa su atmosfera i druženje bili sjajni.

Šta vas je navelo na to da osnujete privatan biznis?

– Uvek sam radio nešto svoje. Jednom prilikom sam se zaposlio u firmi i posle mesec dana napustio posao jer nisam mogao da budem u poziciji da me neko pritiska i nešto mi objašnjava. Moji roditelji su se, između ostalog, bavili i poljoprivredom pa sam uz njih zavoleo vinogradarstvo. Moj prijatelj Mario Benišek sa kojim sam osnovao firmu, bio je jedan od bitnijih likova u Karlovcima koji me je pogurao u tom smeru. Tada sam već proizvodio rakiju i već sam imao svoj kafić u kojem su svirali novosadski bendovi do 2004. godine, a pored toga i jedan disko klub koji je radio godinu dana. Svi didžejevi koji su postojali u zemlji su dolazili tu da nastupaju koji tada nisu bili poznati široj javnosti, ali danas su to ozbiljni likovi, kao, na primer, Marko Nastić.

Jednom sam se zaposlio u firmi i posle mesec dana napustio posao jer nisam mogao da budem u poziciji da me neko pritiska

Kako ste se opredelili da pravite isključivo rakiju?

– Moj otac je imao puno prijatelja i jedan kazan u kojem se pekla rakija. Verovatno mi se u sećanje urezala ta prijateljska scena, pa sam 1993. godine napravio svoj prvi kazan rakije kada sam imao nekih 17, 18 godina i tu sam već počeo da razmišljam… Godine 1997. sam ispekao malo veću količinu rakije zbog kafića koji sam držao. Radio sam distribuciju profesionalne opreme za hotele jer sam želeo da postanem ozbiljan čovek i osam godina sam bio u tom poslu, ali sam sve vreme proizvodio rakiju i vino i igrom slučaja, sastanci su uvek održavali u hotelima i restoranima Srbije u kojima se sedi i pije nešto što nije rakija, a prodaje se kao da jeste. To me je nerviralo, pa smo započeli priču sa našom destilerijom. Kasnije se pojavio veliki broj destilerija i momaka koji su želeli viteški da se upuste u posao proizvodnje rakije, tako da ih je sada veliki broj na tržištu.

Kada je nastala zadruga porodica Benišek i Veselinović i koliko lokala snabdevate danas?

 – Prozvodnju vina i rakije smo počeli ozbiljnije da radimo 2008. godine da bi 2010. godine osnovali zadrugu dve familije Benišek i Veselinović. Gde god da smo se pojavili, već su nas znali. Dve hiljade i osme godine otvorio se "Pub" koji je uzimao vino i rakiju od nas i to mi je bila ozbiljna odskočna daska, pa sam tim momcima jako zahvalan. Nekako se dalje sve nameštalo – preko poznanstava. Danas snabdevamo preko 30, 40 kafana u Novom Sadu i Beogradu, ali sve su to kontakti preko ljudi koje poznaješ ceo život, sa kojima se družiš. Novosadski bend Killo killo banda na svakoj svirci pomene ime naše rakije.

Svi vole da vino bude čisto i bistro, međutim, da bi se to dobilo, ono mora da se filtrira

Šta je potrebno učiniti da bi vino bilo bistro?

– Polovinu vina pravimo na stari način koji je jednostavna proizvodnja vina – bez ceđenja, bez filtriranja, dakle, sve u cilju usporavanja procesa, a 95 posto vinarija radi na ubrzavanju procesa kako bi ga što pre prodali. Često se pojavljuju sitne čestice na dnu, pa ima onih koji to ne vole. Svi vole da vino bude čisto i bistro, međutim, da bi se to dobilo ono mora da se filtrira.

KAD MUKA NATERA, PO VINO I KOD KONKURENCIJE: "Samo u Karlovcima postoji 20 vinarija, pa svim turistima koji prenoće kod nas i ostanu na dan-dva, jer imamo sobe za izdavanje, govorim da treba da obiđu još neku vinariju. Nemamo konkurentske probleme, sa većinom vinarija jako lepo sarađujem. Jednom se dogodilo da mi je nestalo vina, pa da ne bih izgubio restoran, otišao sam u drugu vinariju i tražio vino koje je slično mom i uzeo od njih" – navodi naš sagovornik.

Po čemu se prepoznaje dobra rakija?

– Rakija zavisi od svega – da li je hladno ili toplo... Kao vino. Od rakija imamo krušku, dunju i kajsiju. Prvo smo počeli sa rakijom od grožđa, iliti, loze, kruška se uvek tu provlačila, Mario je radio dunju, ali smo onda kroz zajedničku priču progurali dunju i krušku. Takođe, imamo i orahovaču i trebalo je da je plasiramo u izvoz za Britaniju, ali je ta priča ostala nedorečena jer je skupa akciza. Uglavnom, sve što je od 20 gradi pa naviše smatra se rakijom, ali je poenta da ima 20 gradi preko 50 stepeni, pa je to za voćne rakije prilično mnogo – ne mogu da se osete arome i ako je mlada, onda peče grlo. Šljivovica i lozovača mogu da trpe 45, 50 stepeni i onda su one mnogo pitkije od kruške, dunje i kajsije, a za dunju i kajsiju smo ove godine dobili zlatnu medalju od Poljoprivrednog novosadskog sajma.

Pino griđo u sebi ima 14.7 posto alkohola pa se radi o "ozbiljnijem "piću

Koje vrste vina proizvodite?

– Mario Benišek je u početku, između ostalog, proizvodio bermet i rizling po čemu se izdvajao, pa smo kasnije Mario i ja ubacili suvinjon blan i kaberne suvinjon, pino griđo je vino koje pravimo po starom načinu proizvodnje koji je zapravo severno italijanski način po kojem se vina prave i u Dalmaciji. To su oranž vina pravljena od belih sorti. U sebi ima 47 posto alkohola pa se radi o ozbiljnijem piću. Imamo klapu sa kojom pevamo i često nastupamo. To je ekipa divnih momaka sa kojom nastupamo ponekad. Jednom smo nastupili u Sinagogi što je za mene bilo impozantno.

Da li svako vino ima svoju priču?

– U malim butik-vinarijama trudimo se da svako vino ima svoju priču. Pino griđo bi trebalo da dobije ime "Suton scene", pošto je to klapa koja naginje ka tome. Imamo kaberne sovinjon koji ne filtriramo i nazvali smo ga po predelu u kojem raste grožđe i to su vina koja puštamo u promet tek posle druge ili treće godine.

Jeste li lokalpatriote u svom poslu?

– Pošto imamo ture posetilaca koji obilaze vinariju i njima služimo hranu uz degustaciju, uvek služimo sir koji je iz Karlovaca, a ne kupujemo sa strane. Dakle, iz Karlovaca, Maradika, Jazka, od proizvođača sireva… Kobasice, slanine, krvavice, sve je lokalnog karaktera. Ljudi se plaše da nabavljaju namirnice iz svoje okoline, pa više idu u komercijalu. Imamo i "Spirit bar", koji u Novom Sadu radi godinama. Vlasništvo se menjalo, a sada ga već tri, četiri godine držimo moj prijatelj Makonjić Dejan i ja i tamo su u ponudi naše rakije i vina, dolaze lokalni muzičari…

Kakve veze imate sa organizacijom "Wet dreams"?

– Tu organizaciju čine moji dugogodišnji prijatelji. Fakir je iz Karlovaca i dugo smo sarađivali, još onda kada je bio prvi "Techno therapy" na Spensu, kada smo prijatelj i ja sekli kola na bini, a on puštao muziku. Jednom prilikom, pre četiri, pet  godina me je pozvao da budem taj koji će organizovati neku žurku na ostrvu u Karlovcima. Imali smo jako veliki promet, pa smo se kasnije prijavili i postali organizacija, odnosno, prijavljeno udruženje – Fakir, Zec i Dačoni, veoma cenjeni didžejevi u tom poslu koji delimo na četiri dela dobiti.

Koje su bile najprometnije žurke koje ste napravili do sada?

– Ostrvo na Dunavu u Karlovcima, koje je bilo jedno savršenstvo. U jednom momentu smo imali jednu ozbiljnu problematiku jer je došao jako veliki broj ljudi, a nastala je oluja, ali smo uspeli sve lepo da izvedemo do kraja, pa smo radili na strelištu na Kaćkoj petlji gde je bio ozbiljan izazov primiti sve goste u tako velikom prostoru. To su lokacije koje se nalaze van grada i potrebno je pomučiti se i doći ciljano na žurku koja broji u proseku oko 1.500 ljudi.

Gledaš da svi budu zadovoljni – čistačice, konobari, policija – da bi i ti kao organizator bio zadovoljan

Šta je najvažnije za organizaciju velikog provoda?

– Uvek smo se trudili da organizujemo prevoz, da ima i pića i hrane, čak smo imali i potporu Crvenog krsta kako bismo ispoštovali sve segmente i trudili se da bude bezbedno. Radili smo divnu žurku na samom Stražilovu, pa je bio problem što nismo računali na noćno spavanje ptica jer nam niko nije nagovestio da treba od deset uveče da smanjimo muziku, ali je na kraju sve ispalo divno. U svemu tome, gledaš da svi budu zadovoljni – čistačice, konobari, policija, da bi i ti kao organizator bio zadovoljan. Radili smo i dnevne žurke u Zmaj Jovinoj ulici i ispostavilo se da je to takođe prijatna priča. Uvek se trudimo da to bude i građanski i prijateljski otvoreno za sve koji žele da se lepo provedu i druže.

Razgovarala: Ana Bugarinović
Fotografije: Aleksandar Jovanović