Miloš Bajat, muzičar: Brz put do slave ne zahteva mnogo truda, ali zahteva kompromise koje ne želim

Našeg ovonedeljnog sagovornika mnogi pamte po tome što nije odustao od svojih muzičkih i životnih principa, čak ni onda kada je to značilo brži put do cilja. Nije želeo da odustane od svog načina života, a to je rokenrol.

Miloš Bajat je širem auditorijumu postao poznat nakon učešća u rijaliti programima "Prvi glas Srbije" i "Iks faktor", ali njegov prvi izlazak na binu desio se još za vreme srednjoškolskih dana. Tada je shvatio da će košarkašku loptu ipak zameniti mikrofonom. Otac mu je otkrio bendove koje i danas sluša, a čije hitove često možete čuti u "Šamroku", gde se za nastup ovog talentovanog muzičara uvek traži karta više. Trenutno priprema debitantski album So It Begins, koji će svetlost dana ugledati sledeće godine, a u međuvremenu ostvaruje svoj dečački san pevajući sa sa kultnim beogradskim rok sastavom Generacija 5.

Rođen si u Novom Sadu. U kom delu grada si odrastao?

- Detelinarac, rođen 1987. godine, kod "Pilota" u Kornelija Stankovića. Bio je miran kraj, bili smo mala ekipa i malo društvo. Sve je bilo prosto i jednostavno i već u moje vreme se znalo, ili ćeš biti na ulici ili ćeš se baviti sportom. Trenirao sam karate, pa košarku, svašta sam probavao, ali uvek sam imao tremu. Na treninzima super, ali kad dođe neko takmičenje ja ne mogu ništa, blokiram skroz, izađem na teren i ukočim se. Tada sam shvatio da se time neću baviti.

U moje vreme se znalo – ili ćeš biti na ulici ili ćeš se baviti sportom

Kako se rodila ljubav prema muzici? Sećaš li se svog prvog nastupa?

- Ćale mi je muzičar i odrastao sam na rokenrolu, ali uvek sam mislio "biću basketaner", trenirao sam sto godina i to je to. Međutim, muzika mi je uvek ozbiljno odvlačila pažnju. Ćale je definitivno bio taj koji mi je otvorio oči, nikada me nije terao da to slušam, ali uvek je govorio da poslušam Deep Purple, Uriah Heep, Whitesnake, ZZ Top i svu tu muziku sedamedestih i osamdesetih, koja je mene kupila i osetio sam nešto skroz drugačije. Posle sam, dok sam trenirao košarku, slušao malo i hip-hop, ali uvek sam se tome vraćao.

- Išao sam u Svetinu gimnaziju, ali sam imao prijatelje muzičare u Elektrotehničkoj školi i pozovu me da pevam kod njih za Dan zaljubljenih. Do tada nisam nikad pevao i mislio sam da ću se onesvestiti kad izađem na binu, jer ako se ukočim na sportskim takmičenjima, mogu misliti šta će ovde biti. Međutim, kada sam izašao na binu i zatvorio oči, shvatio sam da je to to, nema treme, nema straha. U stvari, ja ovo želim da radim! Zvučaće kao kliše, ali prva pesma koju sam tada otpevao bila je "Povedi me u noć" od Generacije 5, čak mi ni oni ne veruju kada im to ispričam (smeh).

Mislio sam da ću se onesvestiti kad izađem na binu...

Godine 2010. sa bendom Supernova odlaziš na takmičenje "Rat bendova". Tada pobeđujete i to je tvoj prvi nastup na televiziji. Kako se sećaš tog takmičenja i tog perioda?

- U tom periodu sam pevao u klubovima po gradu, uglavnom mešavinu pesama iz bivše Jugoslavije i klasičnog roka. Recimo šest meseci pre "Rata bendova" skupila se ekipa i osnovali smo bend Supernova. Podigili smo sve na malo viši nivo, ubacili smo moderniju muziku i desila te neka supernova energija. Ja sam nas iz šale prijavio na takmičenje, iako niko nije hteo da ide. Jedan dan je bila audicija i mi smo prošli. Tu počinje naša priča, sve važno se dešavalo posle. Otišli smo kasnije u Sarajevo na audiciju, koju smo takođe prošli. To nam je bio prvi nastup na televiziji i mislim da niko iz benda nije bio svestan da idemo uživo. Tu je bila ekipa, gomila poznatih muzičara, naših drugara, izašli smo da sviramo pred pun lokal sa pesmom od Queena "I want it all", nije moglo bolje. Tek kad sam posle dobijao poruke od prijatelja, onda sam tek shvatio – ovo je stvarno išlo uživo na televiziji! Nismo imali taj osećaj i nismo očekivali da ćemo stići do finala. Te godine smo svirali nenormalno puno svirki, imali smo turneju po Bosni. Na kraju su nam se putevi ipak razišli, interesovanja su nam se razilazila i rastali smo se.

NEZGODA NA PUTU DO SARAJEVA: "Putovanje na ’Rat bendova’ pamtim i po anegdoti, odnosno pehu sa karterom na automobilu. Išli smo kroz Han Pjesak na Romaniji i na sred puta je bio kamen. Ostali su spavali, ja sam vozio i kako smo se spuštali, vidim kamen, ali nisam imao izbora nego da pređem preko njega. I, naravno, kamen otkine karter na automobilu, ostanemo na sred Romanije, bez ulja i dovoljno love za šlepanje, pa smo se cimali s drugarom da dođe iz Sarajeva po nas i ostavili auto na sred planine. To je baš bio događaj za pamćenje, ali prošli smo i tu audiciju iako smo bili izlomljeni i umorni.", prepričava nam Miloš anegdotu koja im se desila.

Učestvovao si u "Prvom glasu Srbije", a kasnije i u "Iks faktoru". Kakva su tvoja iskustva sa ovih takmičenja?

- Rekoh, ajde da vidim šta je to. Prošao sam audicije, ali kako se približavaš postaje sve stresnije. U "Prvom glasu Srbije" stigao sam u top 25 i tada je krenula papirologija i ugovori, kreću uslovi, manje spavanja i više rada. Tada sam već počeo da se osećam nelagodno. Kada je stigao ugovor tada je nastao najveći problem, jer nisam hteo da potpišem bez da znam šta tačno potpisujem. Ugovor je bio solidno obiman i, rekoh sebi, neću ni spavati, moram sve da pročitam. Ono što sam tamo pročitao i razumeo – shvatio da sam da to nije za mene. Nisam želeo da budem nečije vlasništvo, da me neko ucenjuje gde ću i kada da pevam, i za koga, i šta, što je bilo najbitnije. Postoji jedan momenat dokle mogu da tolerišem neprijatnost i nelagodnost, kada to pređe tu liniju, onda je kraj. Bilo mi je neverovatno drago i ogroman kamen sa srca mi je pao kada sam se vratio u Novi Sad. To je bila prava odluka, ne kajem se ni najmanje zbog toga.

- "Iks faktor" mi je delovao daleko ozbiljnije i interesantnije. Tada nisam hteo da se prijavim, tada su me moja draga i drugar prijavili. Rekoh, okej idemo, igramo se. Shvatio sam to kao zabavu. Međutim, organizacija je bila ista i odmah su mi postavili pitanje, "A šta ako mi tebi damo da pevaš narodnjake?" i rekoh im da ih neću pevati. Tu smo se već malo šalili, mada su oni pomerali granice. Ispalo je to okej, ali opet je to isti šablon.

"A šta ako mi tebi damo da pevaš narodnjake?"

Koliko su ti ova takmičenja donela pozitivnih, a koliko negativnih stvari u životu?

- Negativno sigurno nije donelo ništa, sve sam to na kraju doživeo kao lekciju iz koje naučiš nešto. Pozitivno mi je donelo to što sam postao siguran šta neću. Možda ne znam tačno šta hoću, ali znam sigurno šta neću. Muziku ne mogu, ne želim i neću da radim u nečijem vlasništvu, pod nekim diktaturama. To onda nije muzika, to je neki rijaliti propraćen nekim melodijama i tekstom. "Iks faktor" mi je to samo potvrdio. Bilo je daleko opuštenije, upoznao sam neke ljude, ali isti je osećaj na kraju. To su mi dve potvrde i lekcije – sad znam kako to funkcioniše, to brži put koji ne zahteva puno truda i vremena, ali zahteva kompromise koje ne želim. Rekao sam sebi, idem svojim putem makar on trajao još deset, petnaest, dvadeset godina dok ne stignem do cilja. Idem polako, ali ću da gradim ono što hoću i kada stanem iza toga da mogu da kažem da sam to ja.

MILOŠEVI MUZIČKI UZORI: "Počeo sam sa bendovima koje sam već nabrojao, Deep Purple, Uriah Heep, Whitesnake, Aerosmith... i Pol Rodžers iz Bad Company, to je bila bluz deonica koja mi je i dan-danas zanimljiva. Kasnije sam prešao na Metallicu i tome slično. Na kraju su tome pridodati Kori Tejlor sa sastavom Stone Sour, Kris Kornel i Audioslave, System of a down, Linkin Park, Nickelback... Vokalni uzori su mi definitivno Dejvid Koverdejl, Stiven Tajler, Pol Rodžers, Čester Benington... To su face, to su ljudi koje sve razumem šta rade i kako rade, osećam ih i sviđa mi se koliko su iskreni u svom poslu", naš ovonedeljni sagovornik nam otkriva bendove i pevače koji su uticali na njega kao muzičara.

Kakva je trenutno muzička scena u Novom Sadu?

- Novi Sad je jako specifičan, uvek sam bio lik koji je slušao konkretnije pravce. Novi Sad je uvek važio za alternativniji grad, bilo je tu dobrih bendova. Međutim, nekako sam izgubio fokus interesovanja za novosadsku autorsku muziku jer nisam mogao da osetim to. Nisam se pronalazio u tome, hteo sam da sagledam širu sliku. Rokenrol je sada u nekom drugom planu nego što je bio pre dvadeset godina, ali ima svoj kutak. Kod nas se taj kutak malo zamutio, nestao, pa je rokenrol ostao da živi samo po studijima i klubovima. Zbog toga mi je teško da prokometarišem šta je tu tačno problem. Od medijskih prostora, do aktivnosti pojedinih muzičara i bendova, produkcijske kuće koje ne postoje. U Novom Sadu ne postoji radio stanica koja pušta rok muziku. Nedostaje gomilu stvari koje bi mogle da se urade kako bi mi imali pravu scenu. Uvek je falilo da bude konkretnije mejnstrim muzike, nismo imali klasične žanrove rok ili metal. Postoji, ali se nije dovoljno pojavljivalo ni na jednom medijskom prostoru.

U Novom Sadu ne postoji radio stanica koja pušta rok muziku

Nedavno si postao pevač Generacije 5, kako je počela ta saradnja?

- Oni su mene kontaktirali, nekako su došli do mog broja. Bio sam sa ženom kod nje u studiju, zvoni mi telefon i sa druge strane se čuje, "Dobar dan, je l' to Miloš? Ovde Ilke (Dragan Ilić - prim. red.) iz Generacije 5." Kaže mi da su dobili moj broj, da su zainteresovani da me upoznaju, da traže pevača. Odgovorio sam im da sam zainteresovan, naravno, i dogovorili smo datum i vreme kada ćemo se naći. Bio mi je šok, uopšte nisam to očekivao. Kada smo se upoznali, sve je kliknulo. Imali smo neposredno posle toga svirku u Smederevu, svirali smo posle neke predstave i baš je bilo lepo i interesantno. I od onda, eto, radimo zajedno.

Je li ti se time ispunio dečački san?

- Ma da, Krle (Dragan Jovanović - prim. red.) je bio lik koga si morao da zapamtiš kao klinac – beli gitarista iz Generacije 5. I "Najači ostaju", to je za mene i dan-danas, i uvek je i bila, najjača rok pesma tog vremena. Ima taj rif koji je nenormalno moćan. Bilo mi je neverovatno da izlazim na binu sa njima, da se družim i sedim sa njima koje sam gledao kao klinac i maštao o tome da ću ih slušati na nekom koncertu. Ko bi rekao da ćemo sada da delimo binu? Na sceni se oseti njihova energija, iskustvo, te godine postojanja i sve to. Skroz je dobar osećaj, kao san i ne mogu da verujem da učestvujem u svemu tome, super je!

Odlučili smo da ne budemo deo kapitalističkog režima koji uzima život iz nas

Supruga Aleksandra te podržava u svemu što radiš, čak je uradila i spot za tvoj prvi singl "Lost". Koliko ti znači ta podrška?

- Nemam reči za to kolika mi je ona podrška. Privatno predstavlja temelj i energiju koja nema nikakve prepreke. Mi smo zajedno u svemu, ona je veliki umetnik i strašno je raznovrsna, od crtanja, tetoviranja, šminke... Sve, na kraju i režiranje spotova. Oboje smo u umetničkom svetu i odlučili smo da tako živimo, odlučili smo da ne budemo deo kapitalističkog režima, koji je monoton i koji uzima život iz nas. Rešili smo sami da napravimo naš univerzum i da to onda širimo na druge ljude. Neverovatno sam zahvalan na tome.

TETOVAŽE KAO PODSETNIK NA POENTU ŽIVOTA: "Prestao sam da ih brojim, sad gledam koliko prostora mi je ostalo za sledeću tetovažu. Kada ih pogledam setim se nekih slika i stvari, znam zašto sam to uradio i svaka ima neku poruku i neko značenje. One su mi uvek podsetnik šta je poenta života – da budeš svoj, da budeš slobodan u svom svetu i da niko i ništa ne može da utiče na tebe da menjaš stvari koje želiš da radiš.", naša ovonedeljna Gradska faca nam objašnjava svoju ljubav prema tetovažama.

Pripremaš debitantski album pod nazivom So it begins, pa nas zanima kako teku pripreme? Kad možemo da ga očekujemo?

- Mislim da je krajnje vreme i logično da tako nešto uradim. Ovo je pravi momenat za to, zato što se ja tako osećam. Stalno sam razmišljao šta ću i kako ću, ali do sad nije bio pravi momenat i nije se namestilo sve kako treba. Izašla je prva pesma "Lost", koja je bila prava u tom momentu. Tada je trebala da se desi, jer je cela energija i atmosfera oko mene bila u tom fazonu izgubljenosti. Ceo album će imati lepu priču koja će moći na kraju da se složi. Imaće osam pesama i trebalo bi da izađe u maju ili junu sledeće godine. Novi singl "Adrenaline" izlazi 17. decembra, pesma će biti ono što su svi očekivali, brza i energična. Par dana kasnije izaći će i spot.

Rokenrol uvek ima svojih deset, dvadeset posto, uvek ima svoj kutak

Šta je potrebno da bi se rokenrol u Srbiji vratio na mesto koje zaslužuje?

- Mnogo stvari mora da se desi, a s druge strane to i nije tako mnogo. Potrebno je da se bendovi ujedine, da zajedno svi skupimo snagu i da se to bolje plasira. Duboka je to tema, jer ima tu svega. Najbitnije je da postoje festivali, postoje mesta gde ta muzika može da se čuje, sad je potrebno biti malo strpljiv i čekati da se neke stvari izkonzumiraju dovoljno i sklone s puta. Za početak, mislim da je bitno rešiti pitanje autorskih prava i stvoriti producentsku kuću koja će pomoći bendovima da pesme podele sa publikom. Rokenrol uvek ima svojih deset, dvadeset posto, uvek ima svoj kutak. Samo mi, kao slušaoci, moramo više da "kopamo" da bi stigli do toga. 

Razgovarala: Mirela Kuč
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Miloša Bajata