MILIN GEST PODRŠKE MAMAMA U DEČIJOJ BOLNICI: Dve godine nakon što je izgubila sina vratila se na lice mesta

Novosađanka Mila Petrović Stanković pre dve godine doživela je najveći životni udarac: izgubila je petomesečnog sina Dušana. S obzirom na to da ne može da zaboravi kako se osećala dok je sa njim boravila u Dečijoj bolnici i da joj je nečija lepa reč pomogla da ne preseče svoje muke na tragičan način, poželela je da sada, na dan svoje apsolventske večeri, ona podari lepu reč majkama koje se trenutno nalaze tamo.

Milino pismo, koje je objavila juče, objavljujemo u celosti.

– Sinoć, razmišljam o nečemu. Jutros dobih odgovor da posete još uvek nisu dozvoljene. Konkretno, interesovalo me je ima li neka mama u Dečijoj bolnici trenutno koja leži sa svojom bebom. Na četvrtom spratu intenzivne nege, smeštena u sobi za majke pratilje. Evo o čemu se radi. Pre dve godine, u ovo vreme, naš sin Dušan je, baš u toj bolnici, na odeljenju intenzivne nege ležao, boreći se za svoj životić. Tada mi je bilo izuzetno teško, potpuno sam psihički pala ne znajući šta ću zateći na svaka tri sata, koliko sam mu dolazila. Nisam znala da li ću ga dočekati živog. Na kraju, u julu je izgubio svoju bitku. Jedan dan, tokom tog boravka tamo, toliko sam psihički potonula, poneo me je užasan vir. Izašla sam na terasu, nakon završene posete svom sinu... I poželela da završim sa svojim životom. Tada mi ništa nije imalo smisla jer on nije bio dobro. Jer mi niko nije davao nadu da će biti dobro. Sem mog muža, mojih kolega, profesora, nekoliko poznanika... Jer mu nisam mogla pomoći, htela sam da odustanem. Ali baš kad sam poželela da skočim, osećala sam se toliko.... Samo. Svi su utihnuli. A najviše... trebao mi je neko... da li kroz reč, poziv... poruku. Kroz bilo šta. Telefon je ćutao, iako je deset minuta pre toga zvonio na svakih pet. Baš tad, kad se desio pad, sve je prestalo. Doduše, pad ne može da bira kada će nam se dogoditi. Tišina je nastupila. Svest mi se potpuno zamračila. Ništa sem tame nisam videla, iako mi je sunce išlo direktno u oči na toj terasi... Nije moglo da probije taj očaj koji sam osećala. Očaj i nemoć. Bezizlaznost. Na tom četvrtom spratu. Zatvorila sam oči i razmišljala da je krajnje vreme da završim. Samo sam želela da prestane da boli. Da prestanu da mi oni doktori tamo ruše nadu koju sam sa toliko ljubavi i vere gradila. Bolelo je svako rušenje. Nisam imala snage za takvu neljudskost. Elem. U tom momentu kada sam zatvorila oči i rekla sebi da će se za par sekundi sve završiti... Zazvonio je telefon. To je bila moja profesorka sociologije. Napisala mi je: "Mila, kako ste? Zvuk te poruke me je trgao. Otvorih oči. Povukla sam se unazad. Imala sam osećaj da su zapravo dve osobe bile tu. Jedna Mila koja želi da skoči, a druga koja iz prikrajka to gleda i nema ni mrvicu snage da joj kaže jednu jedinu reč. Ma jedno slovo.... Da se ova koja želi da skoči oseti živom i da odreaguje. Na bilo šta. Makar na list, koji mi kao slučajno pada na rame. Noge počele da mi se tresu. Ruke... Valjda jer sam počinjala da uviđam kuda sam pošla i šta je pre dva minuta moglo da se dogodi. Telefon mi zamalo ispada iz ruke... A ja ..... Ja plačem. Suza suzu stiže i napišem: "Hvala vam puno, dobro sam. Na ivici nerava. Kako ste Vi?" Samo jedna poruka u kojoj je pisalo: "kako ste?" me je povukla sa litice.... Doslovno. 2021. rodih mog Vukana. Moje proleće u jesen, ljubav svih mojih ljubavi i dugu ovog mog malog svemira. Satkanu od njega i socijalnog rada kojeg studiram. To su moje večne radosti. Ja danas imam svoje apsolventsko veče. Ne znam zašto, osećam izuzetno jaku potrebu da odem ispod ili ispred te zgrade jer posete još nisu dozvoljene, ponesem parče papira A4 formata i prvoj mami koja izađe ga dignem u vis. Na tom papiru će pisati, velikim krupnim slovima: "Nisi sama. Sve će biti u redu." Verovatno ta potreba proizilazi iz toga da se vratim na mesto gde sam najranjivija bila, da napravim paralelu gde sam sada. Da kažem sebi i Dušanu gore na nebu da sam uspela da se izdignem... samo zbog jedne poruke. Tako verujem da će taj papir koji bih podigla možda i nekoj mami značiti, kao meni ona poruka. Da su posete dozvoljene, kao što nisu, htela sam doći kod nje i razgovarati sa njom. Dati joj nadu da nije sama u toj borbi, kao što je moja profesorka tu istu lepu reč, utehu i brigu iskazala meni. Ne samo tada, nego tokom celokupne borbe. Tu su bile i moje kolege i drugi. Nakon toga bih otišla na svoje apsolventsko veče sa svojim sinom u naručju koji bi, za to vreme, bio kod mog supruga. Ne želim da prekidam krug. Da mogu na nebo provaliti, svaki put kada je ugledam u prolazu, na fakultetu, zamolila bih nebo nek joj samo radosti, ljubavi i sreće pruži.... Neka ima kome da se vrati, svaki put kad joj se oluja nad životom nadvije. Kao i ja njenoj toploj reči... Onaj put. Kad je sve zaćutalo. Kao i nadam se, što će se vratiti neka mama danas. Da se vrati... Pre svega sebi, a onda i drugima koji je, sigurna sam, vole. I nadam se da će joj značiti. Molim vas, nemoj da nam bude teško da budemo ljubazni... Uvek. Nikad ne znamo koliko je to nekome potrebno.... I da li mu to možda znači... Život. Snaga. I vera. Ovaj post bih završila citatom Jelene Milenković koji sam poslala mojoj profesorki, godinu dana kasnije (taj citat je zapravo bio uvod u jednu podužu rođendansku čestitku): "Svako od nas ima nekog ko ne zna da nam je jednom spasao život. Lepom rečju, pruženom rukom, vetrom u leđa, spoznajom da nismo sami. I kad mu kažemo, ne poveruje nam. Misli da to ljubav u nama preuveličava učinjeno." Ona zna koliko mi je značila. I zna da ću do kraja života biti tu. Danas.... A4 papir. Šminka. Friz i najveći osmeh. Dugujem to nama troma – glasi post koji je hrabra Novosanka objavila na društvenim mrežama.

Objava je izazvala more pozitivnih reakcija, gde je veliki broj naših sugrađana priznao da su im Miline reči naterale suze na oči.

Budući da je Mila bila sagovornica portala Moj Novi Sad prošle godine, kada nam je ispročala celu svoju potresnu životnu priču, proverili smo da li je uspela da ispuni ovaj svoj plan i saznali da ga je pomerila za jedan dan, te je njena velika želja ispunjena danas.

– Misija ispunjena. Reakcije su bile fenomenalne. Kako nikoga nije bilo na terasi četvrtog sprata, pomerili smo se nekoliko koraka dalje - na neonatologiju. Sedele su žene. Ženeeeee!!! - doviknuh. Razvijam hamer papir. Vuk drži jednu stranu, ja drugu. - Jel vidite? - Daaaa, hvala vam puno. Neko nam je poslao srce, neko se oduševljavao... - Moramo da slikamo. Stanite. Četiri do pet telefona su bili usmereni ka nama. Uz osmehe. Obostrane. I tako... Uslikaše nas. I mi njih. Dirnuti. Stvorio se predivan osećaj u duši koji nikad neću zaboraviti. Ista ona uteha i nada koja me je za tren zaustavila od odustajanja... Moje profesorke sociologije. Nisam želela da prekinem krug dobrote, ljubavi, ljubaznosti, razumevanja i nade koju mi je dala. U tom kriznom momentu kada je telefon zazvonio. Zato se reših na ovaj potez, preksinoć razmišljajući šta mogu da učinim kad sam već poželela tamo da se vratim... Dve godine kasnije... Pretpostavljajući da posete nisu dozvoljene, znala sam da od razgovora neće biti ništa. E, da. Pri povratku, došli smo do zaključka da zakucamo letve i da užetom, tekst, ukoliko ga ljudi ne budu videli sa četvrtog sprata, dođe do njih... Kao što je i do mene došao onaj zvuk koji me je trgao. Sve u svemu, jedan veoma lep dan. Hvala mužu jer je odmah pristao na ovu ideju, koju ćemo od sad često praktikovati kad god smo u prilici. Baš mi se svidela energija koju smo razmenili. Eto ga novi smisao, pored tortice – kaže Mila Petrović Stanković s ogromnim osmehom na licu i punim srcem.