Magdalena Lupi Alvir, direktorka Gradskog kazališta lutaka Rijeka: Postali smo žrtve ubrzanja sveta

Riječka dramaturškinja i direktorka Gradskog kazališta lutaka Rijeka na čelu je teatra koji nam je u Novi Sad, na ovogodišnje "Novosadske pozorišne igre" – festival evropskog pozorišta za decu i mlade, doveo nežne i tople "Zamrznute pjesme", jednu od predstava kakve su nam potrebne, ne samo u ovom trenutku našeg duštveno-političkog stanja i bavljenja, odnosno nebavljenja decom, već, uopšte – predstava kakve bi se morale stvarati za naše najmlađe.

Govori o tome da osmeh stiže na lice čak i ako misliš da ga više nikada neće biti, a treba samo pored sebe da imaš nekog ko oseća i razume tvoje biće... 

Živimo u delu sveta u kojem nema tako objektivno velikih hladnoća kao u "Zamrznutim pjesmama", ali zbog svega onoga što se dešava, i u ovom delu sveta, i na celom svetu, možemo reći da nas greške čovečanstva počinju okivati. Koje bi se pesme morale sada pevati da se odledi zamrznuto srce otuđenog sveta?

– Sam naslov predstave Tamare Kučinović bio je "Zamrznute pjesme za topla srca". Topla srca su nam užasno važno mesto. To je jedino mesto koje je sigurno, koje je naš dom i ono uvek treba biti otvoreno za sve ono što svet izvana pokušava ohladiti i ohlađuje. Definitivno s decom treba razgovarati o tim temama, jer živimo u svetu koji je prilično nemilosrdan, sve nemilosrdniji, sve manje komunikativan i sve zahlađeniji, govoriti o pravoj emociji, istinskom prijateljstvu i ljubavi, o tome da u srcu uvek imaš mesta za drugog i za onog koji je različitiji od tebe. Devojčica u našoj predstavi dolazi "iz Jevrope" u neki kraj koji je imaginarni dio ruskih severnih predela, što je rediteljka Tamara uzela od originalnog autora, ruskog pisca Stjepana Grigorjevića Pisahova. Moramo stalno misliti da su ta topla srca uvek otvorena za sve ljude kojima je toplina potrebna, a ona treba svima. Moramo stalno pokušavati na bilo koji način odmrznuti taj svet koji nas uporno zaleđuje i smrzava iz različitih razloga i pronaći trenutak i iskrenu emociju, a deca to umeju prepoznati. Zato s našom decom moramo govoriti iskreno, istino, otvoreno i to je jedini prostor koji i mi moramo osvestiti i pozvati i nas odrasle, i roditelje da uđu u njega. Deca imaju to prirođeno, znaju to prepoznati, a mi odrasli često to zaboravljamo i često im gradimo taj zamrnuti svet oko njih, što je odraslom čoveku grozno za priznati. Mi odrasli zato moramo imati i svest da moramo otvoriti srca. 

Zašto guramo decu da budu odraslija nego što jesu?

– Jeste. Upravo to radimo. Stalno ih preskačeno, ubrzavamo i merimo po nekim svojim, pogrešnim merilima. I koliko god mislimo da je sve drugo to što ih ne pušta da neometano rastu u svom ritmu, zapravo smo mi ti koji ih ne puštamo da rastu i odrastu, i s dobrim, i s lošim stvarima, da na dnevnoj bazi naprosto prožive život primeren njihovim godinama. Radimo to iz nekog straha za njih, a bojimo se jer smo i sami u prevelikim strahovima, što nasleđenim, što iz prošlosti, što iz sadašnjosti, a što iz neke budućnosti, jer strah stalno projektujemo i iz neke budućnosti. Činimo pogrešno i sebi, kao roditeljima, a i deci. Treba ih samo pustiti, što je, znam, lako reći, jer to iz pozicije roditelja baš nije lako. Praktično, treba ih pustiti i biti im samo podrška i pomoć, i pokušati usmeriti i kanalisati sve ono što ih muči i zanima, razgovarati, kanalizovati i svoje i njihove strahove. I doći do nekog rešenja, koje, na koncu, možda ni ne postoji, ali bar postaviti pravo pitanje u pravo vreme. I biti im podrška u odrastanju. To nehotično izostane, a nije nam namera da to radimo. Međutim, kultura odrastanja po svaku cijenu nas gura ka tome. A svet je dovoljno ubrzan i bez toga, i ne treba ih gurati u još veće ubrzanje jer svi smo mi postali žrtve tog ubrzanja. Važno je da deci pustimo da odrastaju njihovim ritmom, njihovim tempom. 

Politika bi u svim sferama dnevnog života trebalo da bude takva podrška svojim građanima i pozorištima na koncu. Kako vaše pozorište radi u kontekstu lokalne politike i kako je sada u neposrednom periodu nakon što je Rijeka bila Evropska prestonica kulture. Je li to imalo kakvog uticaja na kulturu?

– Rijeka je imala peh da je bila EPK 2020. godine, kada je krenula korona. Nakon uzleta otvaranja i svega što se godinama gradilo i pripremalo, desio se stravičan pad u surovu realnost koja je zatekla ceo svet. Ali, mnogo toga smo naučili iz svega. Kada se situacija malo popravila, nastojali smo ponovo ispitati fokus, vratiti se na ono što smo ranije razmišljali, morali smo se brzo reorganizovati i sve reprogramirati. I to je ponovo bilo jedno stravično ubrzanje koje je od nas tražilo ogromnu energiju, vreme i koncentaciju. I uspeli smo. Što se pozorišta tiče, korona je bila prva koja je nametnula najviše mere i ograničenja za sva pozorišta, a pogotovo ona za decu. Nismo smeli igrati u školama, što je osnova našeg posla, nismo smeli s našim predstavama i radionicama ići u vrtiće, nismo mogli organizovati posete dece pozorištu. Zato smo tražili onlajn moduse kako da budemo u kontaktu s našom decom, i ostali smo. Kad su se teatri počeli otvarati, nakon što smo svi bili u nekoj vrsti kolektivne paranoje zbog korone, nikad neću zaboraviti da nam je isto ovako jednog maja, nakon zatvorenosti preko mesec dana, na predstavu došla samo jedna mama i jedno dete. I mi smo igrali za njih dvoje. Na sceni je bio jedan glumac, jer smo pazili i na glumca. Mi kao teatar nikada nećemo zaboraviti tu izvedbu, a verujem da će i to dete zauvek pamtiti taj događaj. Korona i ta sitaucija oko nje zapravo je učvrstila važnost kazališta/pozorišta u nekakvom kulturnom i društvenom kontekstu, ali i zdravstvenom. Pozorište nam je bilo potrebno kao neka vrsta mentalnog zdravlja. Jedino kultura i umetnost mogle su ga dati i potvrdilo se da je to bitno, pogotovo za decu. Koliko je to doprlo do političara, do tih sfera koje bi trebalo izraživati i osmišljavati cele strategije, ne znam. Ali nama je kazalištarcima/pozorištarcima jako bitno što smo ponovo jako osvestili važnost čvrste komunikacije s publikom. 

Razgovarala: Snežana Miletić