Lana Zorjan, violinistkinja: Dok sam na sceni, osećam se kao kod kuće

Lana Zorjan, violinistkinja: Dok sam na sceni, osećam se kao kod kuće

Ona je vunderkind u svetu muzike. Sa samo 14 godina uspela je da upiše Akademiju kod Stefana Milenkovića, a dotle je nanizala silne bisere od nagrada. Muzikom koju stvara svojim gudalom i emocijom kojom to donosi, neretko ume i da rasplače publiku.

Lana Zorjan je mlada Novosađanka, rođena 2008. godine. Violinu je počela da svira sa 3,5 godine. Završila je osnovnu školu "Prva vojvođanska brigada" i muzičku školu "Isidor Bajić". Bilo bi potrebno jako puno prostora da se nabroje sva njena postignuća, jer je samo prvih i specijalnih nagrada, kao i laureata na međunarodnim i republičkim takmičenjima u zemlji i inostranstvu, preko 60.

Naglasićemo da je 2022. godine na svetskom takmičenje "Jaroslav Kocian" u Češkoj bila je apsolutni pobednik svih kategorija i prvi violinista sa naših prostora koji je osvojio ovo takmičenje posle Stefana Milenkovića davne 1984. Ostvarila je preko 300 koncerata, javnih nastupa, tv gostovanja… Realizovala je 26 nastupa kao solista sa 13 različitih profesionalnih orkestara u četiri evropske države (Komorni Filharmonie Pardubice, Duna Szimfonikus Zenekar, Budafoki Dohnanyi Orchestra, Vojvođanski simfonijski orkestar, Simfonijski orkestar opere SNP, Vojvodjanska omladinska filharmonija, itd).


Sa našom mladom, talentovanom, izuzetno vedrom, pametnom i kulturnom sugrađankom razgovarali smo o muzici, Novom Sadu, prijateljstvima, posvećivanju, hobijima, a njena zrela razmišljanja prijatno su nas iznenadila. Uz to, za naše mlađe i starije čitaoce ostavila je interesantne poruke. Lana je, ujedno, naša najmlađa "gradska faca" do sad i ne sumnjamo da to već zaslužuje!


Kada, kako i zašto si počela da sviraš violinu?

– Dolazim iz muzičke porodice, obojica deda su mi muzičari. Jedan deka, Janko Zorjan, je vojni muzičar u penziji, a drugi, Nice Fracile, je etnomuzikolog, doktor nauka, predaje na Akademiji. Moja majka Arabela je profesor violine u Muzičkoj školi "Isidor Bajić", a tata Vladimir je operski pevač u Spskom narodnom pozorištu. Samim tim, imala sam predispozicije za dobar sluh. Violinom sam oduvek fascinirana, još u kolicima sam zabezeknuto posmatrala majčine časove, a sa dve, tri godine držale su mi pažnju i opere. Sa tri i po godine počela sam da sviram. Sa pet godina učestvovala sam na prvom takmičenju, u dvorcu Fantast, u Bečeju. Sećam se da sam trčala po dvorcu, a pet minuta pred nastup zatekli su me kako mazim mačku (smeh). Za mene je to bilo divno iskustvo, bez imalo stresa.


Govoriš i nekoliko stranih jezika?

– Moji geni su kombinacija četiri zemlje: Rumunija, Slovačka, Srbija i Nemačka. Osim što razumem rumunski (jer sam celog detinjstva slušala baku Mirelu kako ga govori), učim italijanski, nemački, ruski, a engleski pričam tečno. Počela sam da razumem i češki, tamo sam se publici obratila na njihovom jeziku i oduševili su se.


Kako je moguće da si sa samo 14 godina uspela da upišeš Muzičku akademiju?

– Moje školovanje je vrlo interesantno i teško objašnjivo. Kada sam završila šesti razred osnovne škole, odmah sam upisala prvi razred srednje. Dakle, paralelno sam išla u 7. razred osnovne škole i u 1. razred srednje škole "Isidor Bajić". Sad sam završila 8. razred i 2. srednje, i sada "skačem" na Akademiju. Ovo se desilo vrlo neočekivano, kada je moja profesorka Ivana Aćimovski Žikić sa Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, koja mi je inače velika podrška, krajem marta predložila mojoj mami da u junu upišem Akademiju kod profesora Stefana Milenkovića. Bilo je potrebno da položim diferencijalne ispite, odnosno celu srednju školu. Učila sam po ceo dan i uspela sam. Na jesen krećem u prvi semestar. Paralelno sa tim, moraću i da nastavim srednju školu.


Koliko je to sve naporno za jednu toliko mladu osobu?

– Ovaj posao je i fizički i mentalno naporan. Stati pred hiljade ljudi je velika odgovornost. Organizatori događaja na koje me zovu da sviram imaju poverenje da ću to uraditi kako treba, što na neki način jeste prtisak. Postoji stres u ovom poslu, ali dok sam na sceni, ja se osećam kao kod kuće. Znam da radim baš ono zbog čega sam došla na ovaj svet. I to mi definitivno nije teško. Biti deo orkestra, gde desetine ljudi rade isto u istom trenutku i pritom su srećni, je fenomenalno iskustvo i biti deo toga je fantastično. Najlepše je kada mi, na kraju koncerta, kažu: "Hvala ti što si me usrećila". Najbitnija mi je emocija koju izazovem kod publike. Na prošlogodišnjem takmičenju u Češkoj, ono što je bilo presudno je što sam rasplakala ljude u žiriju. To se dešavalo puno, puno puta.


Koliko vremena imaš za neke druge stvari u životu? Imaš li još neka interesovanja?

Vežbam po pet sati u proseku, a pre neki dan sam oborila svoj rekord, sa sedam sati. Imam vremena i za ostalo što me zanima. Imam tri mačke i one su mi veliki užitak. Svaka ima svoj karakter i živeti sa njima je mnogo zabavno. Maca Eli putuje sa mnom svuda, vodila sam je i u Češku, Mađarsku i Albaniju. Druge dve mačke su udomljene sa ulice. Sa njima provodim puno vremena tokom dana. Volim da se čujem i sa drugarima širom sveta, s obzirom na to da se na svim tim manifestacijama upoznajem sa mladim ljudim iz raznih zemalja. Na taj način sam upoznala i Nataliju Dragan iz Poljske, jednu od mojih najboljih drugarica. Tu je i Milan iz Češke i još mnogo ljudi sa kojima se redovno dopisujem i čujem. Takođe, volim da heklam i na taj način pravim svašta: igračke, odeću, za mace. To sam naučila sama, preko interneta. Bavim se i jednom fizičkom aktivnošću za koju kod nas nema adekvatnog prevoda, zatim mi prijaju joga, ples i crtanje.

Najlepše je kada mi, na kraju koncerta, kažu: "Hvala ti što si me usrećila"...


Šta privatno voliš da slušaš?

– Vrlo je čudno da neko od 14 godina voli Prokofjeva, s obzirom na to da je on jedan od "najtežih" i "najmračnijih" kompoztora za slušati i razumeti, a ja ga obožavam. Čitala sam o njemu, volim da istražujem o delima koja slušam, a kad vidim šta znači koji deo njegove sonate, to je meni čarobno. Jako volim i Bramsa. Od popularne muzike, omiljen mi je Hari Stajls.


Šta je, po tvom mišljenju, suština muzike?

– Danas mnogo toga možete da nađete preko interneta i mnogo toga stvara veštačka inteligencija. Međutim, ono što veštačka inteligencija ne može to je da zameni čoveka koji uživo svira. Muzika nas prati kroz ceo svet i smatram da je jedan od najbitnijih faktora u našim životima i da usrećuje ljude. Mnoge osobe, kada im je teško, puste muziku i osećaju se bolje. Bez muzike, život bi bio monoton.

Danas mnogo toga stvara veštačka inteligencija. Međutim, ono što veštačka inteligencija ne može to je da zameni čoveka koji uživo svira.


Koja su ti omiljena mesta u Novom Sadu?

– Novi Sad je divan, odrasla sam u njemu i mnogo ga volim. Volim duge šetnje. Živim na Novom naselju, ali imam neku specijalnu konekciju sa tvrđavom, a sad ću tamo ići i na Akademiju. Jako je lep i Kamenički park, a volim da prođem i kroz centar.


Smatraš li da u gradu imamo dovoljno kulturnih sadržaja?

– Imamo. Želim da predstavljam Srbiju širom sveta, ali svakako planiram i da nastavim da učestvujem u kulturnom životu moje zemlje i mog grada. Mislim da smo ga u poslednjih nekoliko godina mnogo poboljšali i imamo puno talentovanih ljudi.


Kako je sarađivati sa Stefanom Milenkovićem?

– Raditi sa profesorom Stefanom je san snova, a mi sarađujemo već dve godine, jer sam pohađala njegove master klas. Oduvek mi je jako pomagao što se časova tiče i uvek sam jako uživala u radu sa njim. Oduševljena sam njegovim pristupom, koji je vrlo prijateljski. Jako je skroman i jedno je srce od čoveka.


Kad ideš na svetska takmičenja, razmišljaš li o tome kako ćeš proći?

– Interesantno pitanje. Do pre dve, tri godine sam stavila izraziti pritisak na sebe da uvek moram da pobedim, što nije dobro, jer se onda stvara destruktivna trema. Od pre nekih godinu dana sam počela da razmišljam da nema poente da se nerviram, jer nikad ne znamo šta će se desiti, već je bolje da dam sve od sebe, a da se ne nadam ničemu. To mi je bila politika razmišljanja za ovo takmičenje u Češkoj i pokazalo se kao dobro.


Koja je tvoja životna želja?

– Da postanem profesionalni violinista. Sebe ne vidim kao svirača u orkestru, već kao solistu ili kao profesora. Volela bih da budem ta neka osoba prema nekome kakvi su bili moji profesori prema meni, koja će da izvede neku novu decu na pravi put. Naravno, pričamo o decenijama kasnije (smeh). Što se bliže budućnosti tiče, volela bih da nastavim da koncertriram sve više i više i da sama sebe unapređujem, da postanem bolja osoba. Želja mi je i da osvojim neko svetsko seniorsko takmičenje.

Od pre nekih godinu dana sam počela da razmišljam da nema poente da se nerviram, jer nikad ne znamo šta će se desiti, već je bolje da dam sve od sebe...


Šta bi poručila deci koja razmišljaju da počnu da sviraju i da se bave umetnošću uopšte?

– Poručila bih da rade ono što im srca traže. Da rade ono što vole. Mislim da nije dobro kad vidim da roditelji "guraju" svoju decu u nešto što oni istinski ne žele, tad se stvara otpor i instrument im postaje nešto mrsko. To nije dobar način. Ako zaista uđete u bavljenje muzikom na ovaj način, morate znati da treba jako puno truda i rada. Nijedan uspeh se neće postići sam od sebe. Ja razmišljam na taj način da u šta god da uložite, to će vam se vratiti. Bar je tako iz mog iskustva.


Šta bi poručila Novosađanima svih generacija?

– Mnogi imaju percepciju da je klasična muzika dosadna. Jeste prošlo puno vremena otkada je ona bila top vrsta muzike, ali mislim da ljudi, kada se udube, mogu da nađu jako puno smisla. Preporučila bih da probaju da poslušaju nešto, recimo, Čajkovski je super za početne slušaoce, sa svojim divnim kompozicijama. Može im se dopasti.



Razgovarala:
Svetlana Bogićević

Fotografije: Iboja Balaž

Oceni vest:
14
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan