KLUB "SONJA": Porodična atmosfera i domaća hrana, a usred Limana

KLUB "SONJA": Porodična atmosfera i domaća hrana, a usred Limana

Brzina nije uvek bila odlika Novog Sada, već ga je krasio ravničarski epitet – "natenane". Bio je grad po meri čoveka. Bio je taman. U takvom ležernom i sanjivom ambijentu, Novosađani su nedeljom gledali Kabel, Želju, Kanarince i Slaviju i još stizali na Najlon.

I danas kada su vaspitanje, merila vrednosti i način odrastanja zbunjujući, postoji jedno mesto, u zaleđini Štranda, u krilu zelenog tepiha, gde se okuplja stara garda, bivši sportski radnici, ali i novosadski naslednici željni porodične atmosfere. 


Glavni "krivci" za ovu raritetnu priču su
Aleksandar Mratinković i Branko Cvetković, koji poslednjih 15 godina drže Klub "Sonja" na Kabelovom igralištu. Oni su više od tri decenije ortaci na raznim ugostiteljskim mestima i lokacijama.


Trojica nas je bilo kad smo otvorili "Peru Žderu" kod Dečije bolnice. Zatim smo radili 16 godina i na Institutu u Sremskoj Kamenici, a jedno vreme i kod Instituta za javno zdravlje Vojvodine. Posle Kamenice, otvorili smo klub "Sonja" u AKUD "Sonja Marinković", a potom stižemo i na Kabel. Nismo mogli da radimo paralelno, pa čuveni podrum u Univerzitetskom kampusu napuštamo. Zapravo, mi smo konkurisali za menzu u fabrici "Novkabel" gde nismo prošli, da bi nas pozvali da uzmemo restoran na igralištu koji je šest meseci bio zapušten. Roštilj je odmah bio u ponudi jer smo već imali razrađen posao i širok krug posetilaca i mušterija. Tu je bio i ketering – sa našim pikapom smo razvozili hranu po stanovima i vikendicama. Priča na Kabelu se tako polako odvijala i širila – rekao je Aleksandar na početku razgovora.

Onda je krenula izgradnja "Promenade" i "Sonja" je počela da živi drugi život jer su počeli da kuvaju obroke za radnike na gradilištu.

Komšija nas je pitao da li bi hranili radnike i krenuli smo da donosimo hranu za 40 inženjera. Oni su hteli da obuhvatimo sve radnike, ali nismo imali toliki kapacitet, da svaki dan za 250 ljudi spremimo tri obroka, a da to liči na nešto. Međutim, radnici su počeli da dolaze u restoran na klopu, pa smo tako u meni ubacili više kuvanih jela. To nam je bio siguran posao, iako nije neka zarada, ali smo imali svaki dan zagarantovanu porodžbinu. Zatim je krenulo rušenje Kineske četvrti, pa su firme iz Beograda koje su na tome radile, počele da se hrane kod nas u restoranu. Ubrzo je došla korona. Iako ugostiteljstvo nije radilo, mi smo preživeli zahvaljujući mušterijama od pre. Nikog nismo otpustili, uspeli smo da se pokrijemo. Uz to, počele su da se zidaju i druge fabrike, a po preporuci su čuli za nas. Tako smo za vreme korone svaki dan spremali obroke za 100 ljudi. Nismo otvarali restoran, spremili bi pre podne klopu i odneli na gradilište. Od tad se pročulo za našu domaću kuhinju i sad uvek imamo dnevni meni – objasnio nam je domaćin Sale.


U klubu "Sonja" svaki dan u ponudi ima tri kuvana jela.
Belo pohovano meso ili bečka šnicla sa prilogom – grašak, španat, pire krompir… Uvek je tu i pasulj, ali i tavče na gravče. Gulaš, musaka a zimi se kuva sarma, punjene paprike, podvarak… Supu, glavno jelo, hleb, salatu i kolač dobijate za 750 dinara.

Ljudi nam dolaze porodično, navikli su na dobar ručak. Za četvoro se kod kuće možda može napraviti jeftiniji ručak od cene dnevnog menija, ali za jedno ili dvoje, teško. Nedeljom je obavezno i pastrmka na dnevnom meniju. Teleća glava u škembetu, škembići, pasulj su a la carte jela po kojima smo poznati i uvek smo ih imali. Zimi su pihtije obavezne i brzo planu, čak i domaćice dolaze po njih. Sami ih pravimo kao i što svake godine kiselimo kupus. Ukiselimo tonu domaćeg kupusa i svi ga traže za salatu jer su oduševljeni ukusom. Ostale salate su standardne, sezonske, ali imamo i moravsku salatu i ljudi je obožavaju. Ortak Bane je sa juga Srbije, pa otud ta priča u ponudi. Često nas ljudi pitaju, kako nam je tako dobar roštilj. Nema tajne, meso je dobro i to je to. Svuda možeš kupiti smesu, ali to nije taj kvalitet. Mi kupimo mlevenu junetinu i onda dodajemo još neke "tajne" sastojke. Pljeskavica, ćepav i uštipak su od junećeg mesa, a vešalica i ražnjići su isključivo od svinjskog filea, a ne vrata ili karea. I ljudi prepoznaju kvalitet, uvek se vraćaju kad jednom probaju. U porciju stavljamo 350 grama sirovog mesa, što je puno za jednu osobu, pa posle prvog puta gosti shvate da su za četiri osobe dovoljne tri porcije – čuli smo od naših domaćina.


U ovom carstvu domaće hrane, vikendom se mora rezervisati mesto. Domaće vino je iz Banoštora, a cene pića su popularne, iako ovde ljudi prvenstveno dolaze zbog kvalitetne hrane i site porcije. Nekad je bio i ražanj, pa su ga Bane i Sale poklonili jer, kako kažu, zna se gde se u Novom Sadu ide na pečenje.

Ne možeš sve imati na meniju, onda se raspliniš. To nam i gosti kažu koji kod nas dođu zbog roštilja. Jedan poznanik nam je dao najveći kompliment, kad je rekao kod vas nije dobro, kod vas je već 30 godina isto. Ribu i čorbu radimo samo po porudžbini ako je recimo reč o parastosu. Kod nas je stara novosadska priča i domaća atmosfera. Naši gosti su stariji svet, plus 60 godina, od sportskih veterana do penzionerskih udruženja. Od 15. decembra do Nove godine je svaki dan neka proslava i sve se završi do 18 sati. Ovde se svi znaju i nedeljom na ručku deluje kao porodično okupljanje. Radnim danima i mladi dolaze na ručak, što poslovni ljudi, što potomci starih nam gostiju. Mi se ne reklamiramo, nemamo sajt, niti naloge na društvenim mrežama. Ljudi dolaze po preporuci i najbolja je reklama od "usta do usta". Nije bitan ambijent, ni karta pića jer Novosađani kod nas dolaze zbog hrane. Malo smo slikama i cvećem obogatili prostor, a mame i komšinice su bile oduševljene što su se rešile velikih biljaka (smeh). Cveće najbolje uspeva u domovima zdravlja i restoranima. Kod kuće ništa neće da mi krene, a kad sam ga ovde doneo izdžikljalo je kao ludo (smeh). Retko smo organizovali svadbe jer mladama ne odgovora prostor, nije fenseraj (smeh), ali bilo je rođenja, krštenja, ispraćaja... – ispričao je ugostiteljski dvojac.


Ručak
, odnosno dnevni meni, se služi od 12 do 16.30 časova. Tu je i bašta sa pogledom na travnati teren koji odmara. Poseban šmek je nedeljom kad igra "FK "Kabel" od 10 sati, pogotovo kad pobeđuju ili se bore za viši rang. 

Imamo problema sa osobljem kao i svi u gradu. Dugo vremena je bila ista ekipa. Sad su nam dve ženice bolesne, a jedna kuvarica je otišla. Stoga i radimo skraćeno do 20, a nedeljom do 17 sati. Nije problem platiti, ali ih verovatno ne zanima rad u ovakvom restoranu jer ovde treba svaki dan skuvati grašak, đuveč… Pre korone smo dobrim delom bili bazirani i na proslave, a sad baš ako mora, s obzirom da nema radne snage. I kad je proslava, to su udruženja penzionera koja sve sa muzikom završe do predveče. Međutim, ljudi dolaze ovde da jedu na miru, pa im smeta buka, stoga izbegavamo slavlja. Svake godine nam dolaze učesnici Novosadskog maratona iz Hrvatske i Slovenije i jedva se nakane da krenu kući (smeh). Inače, Bane voli da kuva, ja volim da jedem, pa smo tako izdelili poslove (smeh) – rekao je Sale.


Branko je saglasan sa kolegom da nema ko da radi ili jednostavno neće. U čudu objašnjava, da posle godinu dana rada, mladi hoće da budu menadžeri.

Kakav menadžer? Jednostavno nema kuvara i moraju da nauče ceo proces u praksi, od kuvanih jela do roštilja. Ko hoće da radi i nauči, ima posla, a naravno, može i da se pravi nevin, pa nikad neće naučiti. Sa juga sam, pa mi možda jeste u krvi roštilj i kuvarancije, mada je i u Novom Sadu takav mentalitet. Najviše sam voleo da budem uz kuvare, pa sam tako i ja petljao oko vatre. Moj deda po majci je iz Starog Bečeja, tako da sam od malena jeo tisku ribu. Kad sam se zaposlio u "Slobodi", doveo sam pokojnog Lučeta iz Leskovca, koji je izmislio leskovački roštilj u Novom Sadu, na starom auto-kampu, na Ribarcu, krajem osamdesetih godina. Pre 15 godina samo krenuli na "Kabelu" i polako smo napredovali. Ovo je jedno mirno, prijatno mesto za uživanje – istakao je Branko.


Domaćini iz "Sonje" naglašavaju da je Novi Sad specifičan jer je nešto aktuelno dve godine, a posle toga ne radi nikako.

Takođe, bečka šnicla je po pravilu teleća, a u Novom Sadu je svinjska. Setite se i izraza "bušena", što je bila votka pomešana sa švepsom ili đusom, a u ostatku Jugoslavije nisu znali za taj pojam kad naručite u kafiću. Mi smo u dolini, čak je i fudbalski teren viši od nas, pa kad su obilne padavine, voda nam je stalni gost. Kad je prošlo leto bila superćelijska oluja, kod nas bila proslava 18. rođendana sa 50 zvanica. Drvo je palo na prostorije kluba, a nama je voda počela da ulazi sa svih strana. Tamburaši nisu prestajali sa zabavom, uz komentar "i kad je Titanik tonuo svirala je muzika" (smeh). I dok krov nismo uradili, po restoranu su bili poređani lavori. Ljudima to nije smetalo, samo jedni gosti su otkazali. "Sonja" nije mesto gde dolaziš da budeš viđen, već naprotiv, da te niko ne vidi i da sediš i uživaš na miru – zaključio je Aleksandar.

Dejan Ignjić

Oceni vest:
36
1

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Miloš

    pre 35 dana i 14 sati

    Živeli nam još 100 godina. Pozdrav od Limanaca

    Oceni komentar:
    2
    40
  • Maja

    pre 34 dana i 23 sata

    Evo jedne mlade koja se udala u tom restoranu!! :-)

    Oceni komentar:
    3
    24
  • Gurman

    pre 34 dana i 22 sata

    Odlični škembići, povremeno odem. Dobra atmosfera. Sve preporuke!

    Oceni komentar:
    2
    12
  • Verica

    pre 34 dana i 12 sati

    Divno mesto, puno topline, domacinska atmosfera. Pre 11 godina smo suprug i ja svoju svadbu predali toj atmosferi, pricamo i hvalimo osoblje...Lepo je znati za takavo mesto, ko voli mir, toplinu domace kuce, pravi izbor je ovo mesto.

    Oceni komentar:
    3
    9
  • Vanja

    pre 5 dana i 19 sati

    Hrana odlična, osoblje profesionalno, atmosfera opuštena, cene povoljne...
    Svaka preporuka.

    Oceni komentar:
    0
    2