Helena Vuković: Ono što je mene nagnalo da se preselim u Novi Sad jeste prisnost među ljudima

U prijatnom ambijentu jednog novosadskog kafića razgovaramo sa sagovornicom koja je došla biciklom na intervju, koje je jedno od glavnih prevoznih sredstava u gradu. Za naš portal otkriva zašto ju je privukla novosadska sredina, kako izgleda i koliko traje njena životna i profesionalna borba kao i kakve sve mogućnosti pruža Srbija trans osobama i postoji li pomak kada je rad institucija u pitanju.

Helena Vuković rođena je 1973. godine, pohađala je Vojnu gimnaziju a nakon toga i Vojnu akademiju 1996. U profesionalnoj službi bila je do 2014. godine kada je penzionisana sa činom majora jer je objavila da ulazi u proces prilagođavanja pola rodnom identitetu. Kroz karijeru bila je vrsni oficir, a kao takva prepoznatljiva je kao prvo vojno lice na ovim prostorima koje je promenilo pol. Za sobom ima brak i četvoro dece, a od napuštanja vojne službe u međuvremenu je postala Koordinatorka za rad sa zajednicom UG Egal čime je prožeto njeno dugogodišnje aktivističko zalaganje. O njenom životu napisana je i knjiga “Major i Helena”, koju potpisuje novinarka Maja Bekčić Petrović. Danas radi za firmu koja je stacionirana u Beogradu, a od nedavno živi u Novom Sadu sa svojom partnerkom. Sa ponosom sebe predstavlja kao ženu sa trans iskustvom, a ne kao transrodnu ženu jer, kako navodi, do operacije je bila transseksualna, a nakon nje postala je žena sa trans iskustvom.

Organizatorka je prvog trans prajda 2015. godine, Parade Ponosa Srbije 25. juna od 2016. pa zatim svake godine do 2019 godine. Helena je u Srbiji vrlo cenjeno i prepoznatljivo lice prisutno u medijima koje se bori za prava trans i LGBT osoba.

Kakav je danas položaj transrodnih osoba u Srbiji?

– Položaj transrodnih osoba je i dalje loš. Postoje zakonski akti koji su doneseni 1. januara ove godine, a to je izmena zakona i dopune o matičnim knjigama gde je prvi put regulisana izmena oznake pola u matičnim knjigama u kojima kategorija promene pola može da se evidentira. Ono što je veliki uspeh aktivističkog dela jeste da je donesen pravilnik koji definiše momenat promene pola gde osoba  nakon godinu dana hormonskog tretmana odnosno terapije može da promeni oznaku pola u matičnoj knjizi kao i da promeni svoje lično ime i matični broj, tako da osobe koje to učine, mogu da budu pravno vidljive.  Do sada smo na osnovu preporuke Ustavnog suda 2013. godine mogli samo da izvršimo izmenu u matičnim knjigama i za to je bila neophodna hiruška intervencija. Na taj način sam ja promenila svoje podatke 2016. godine i to je išlo relativno brzo. Sada se osećaju problemi nakon donošenja novog zakona, pa imamo slučajeve da pojedine matične službe nisu upoznate sa tim zakonom tako da radimo na tome i na stalnoj smo vezi sa Ministarstvom za lokalnu i državnu upravu i sa Ministarstvom zdravlja i ukazujemo na nepravilnosti koje se dešavaju.

Šta se promenilo u odnosu na period od pre deset godina?

– Situacija se mnogo promenila. Ranije su postojali stereotipi šta zapravo trans osobe jesu. Odmah su ljudi pomišljali da biti trans znači biti seksualna radnica, ali se 2015. godine u Srbiji dogodila trans revolucija, ne bih da budem lažno skromna ali umnogome je na to uticao slučaj Majora Helene. Kroz ljudsku i toplu priču koja je plasirana putem medija o meni, promenio se pristup prema tom “problemu”. Drago mi je zbog toga jer kada se poveća vidljivost nekog problema, onda se lakše i dolazi do rešenja. 25. maja ove godine, Svetska zdravstvena organizacija je transrodnu kategoriju skinula sa liste mentalnih bolesti i sve države koje su članice te organizacije imaju rok do 2022. godine da promene u svom zakonodavstvu šifru F koje imaju transrodne osobe.

Da li je istina da imamo vrhunske hirurge koji rade operaciju promene pola?

– Apsolutno. Naš tim stručnjaka je jedan od najuspešnijih timova u svetu. Imali smo pionira u toj oblasti, a to je pokojni Savo Perović koji je začetnik transseksualne medicine u Srbiji. Prva operacija je urađena 1989. godine, a njegov naslednik Miroslav Đorđević je nadmašio svog profesora. Srbija je deo svetske organizacije koja se bavi trans hirurgijom. 2017. godine održan je kongres evropske asocijacije u hotelu “Plaza” i to samo govori koliko je naš tim uspešan. Ono u čemu se ogleda uspeh jednog tima koji je sačinjen od psihologa, psihijatara, endokrinologa, hirurga i ginekologa, jeste to što nema regreta, odnosno pokajnika. Niko nakon završene intervencije nije hteo da se “vrati” nazad.

Šta stvara probleme na dnevnom nivou?

– Problemi su nasilje kao i diskriminacija… Trans osobe teško mogu naći posao, zato idemo institucionalnim koracima gde se trudimo da implementiramo određene stvari u stvarnu praksu kako trans osoba kada dođe na razgovor za posao ne mora da “upada u oči”. Zato je jako važno da slika u ličnoj karti bude prilagođena liku osobe, odnosno da svaka trans osoba bude pravno i regularno lice kao i svi drugi građani.

Koliko si dugo radila pri vojsci?

– 1989. sam sa nekih 14 godina upisala Vojnu gimnaziju, posle završila Vojnu Akademiju i u vojsci sam radila do 2014. godine kada sam penzionisana. Dobrovoljno sam primorana da napustim vojsku. Kada sam obnarodovala da želim da izvršim tranziciju, otišla sam na VMA i psiholog je poslao telegram mojoj vojnoj jedinici. Posle dva dana su me pozvali na službeni razgovor na kojem mi je rečeno da je komandant pokrenuo postupak za penzionisanje uz moju saglasnost. Međutim, kada je stiglo rešenje o penziji na kojem su nabrojani svi zakonski uslovi, naveden je jedan zarez “i zato što je imenovanom dijagnostikovana psihijatrijska dijagnoza, može da ima posledice po ugled vojske Srbije”, a ja sam imala papir od konzilijuma VMA da sam zdrava i profesionalna za vojnu službu. Kada je najzad došao period prevremenog penzionisanja, onda su naslovi u novinama odjeknuli kao bomba. Intervju sa mnom koji je odrađen za prvi broj Njuzvika, podeljen je u 250 hiljada štampanih primeraka i taj intervju je promenio sliku i viđenje trans osoba u Srbiji. Bio je to prvi intervju koji sam dala.

Kada sam išla na operaciju, bila sam spremna i da se ne probudim. Operacija je trajala pet i po sati, a oporavak je jako dugo trajao. Bol prođe, a rezultat je bitan.

Kako izgleda biti izložen javnosti kao trans osoba?

– Ne radi se tu o meni. Ja sam ta koja treba da prenese poruku kao predstavnica takve zajednice koja je isturila sebe za opšte dobro. To je moja misija. Niko nije kriv što je drugačije rođen, a najvažnije je što sada sve može da se reši i ono na šta sam najviše ponosna to je što sam uspela da ubedim nekolicinu roditelja da je njihovo dete sveto kakvo god da je i sve više njih mi se javlja, pogotovo iz Novog Sada, da su uspešno uveli dete u tranziciju i da nema problema. Često mi stižu poruke u inboks koje me potresu, tipa – vi ste meni spasili život, htela sam da se ubijem. To stvara veliku odgovornost jer utičeš na nečiji život.

Da li duša ima pol?

– Duša nema ni pol ni rod. Kada ljudi kažu da vole određeni pol ili rod, to nije istina – oni vole osobu. Zašto muškarci na Balkanu mrze gejeve? Šta je po sredi? Po čemu njega jedan gej muškarac ugrožava ako ne može da mu uzme devojku? Možda su zabrinuti za svoju seksualnost ili im se dopadaju drugi muškarci i to ne žele da priznaju. Homoseksualizam nije zarazan i nije bolest. Ne prelazi sa jednog čoveka na drugog. Sve dolazi iz neupućenosti i neznanja, zato i radim edukacije ljudi.

Kakva je položaj trans osoba u Novom Sadu?

– Ne znam da li je narod ovde dosta slobodan ili se ja krećem u takvim krugovima gde su ljudi slobodni, ali dosta je opuštena situacija. Ono što je mene nagnalo da se preselim u Novi Sad i postanem zvanično Novosađanka, to je prisnost među ljudima. Vojvođani su specifični. Ovde sam odrasla, provela mnogo vremena i približniji mi je takav odnos ljudi nego u Beogradu. U Novom Sadu ljudi su srdačni i puni topline. A što se tiče LGBT zajednice u Novom Sadu, mogu da primetim da je dosta jaka, ali neaktivna. Ono što je dobro to je što masa ljudi to prihvata kao normalnu stvar i Vojvođani imaju neutralan stav u smislu da im je samo važno da njih niko ne dira, ali to i ne čudi jer je Novi Sad oduvek bio približniji Evropi od Beograda i Centralne Srbije.

Zbog čega si odlučila da živiš u našem gradu i koja mesta posećuješ?

– Štrand pamtim po tome što su mi ukrali bicikl za dobrodošlicu u Novi Sad. Šalu na stranu, to nema veze sa gradom, već sa pojedincima… Kupila sam novi bicikl i sada idemo dalje.  Ovaj grad ima dušu i kao mala dolazila sam često ovde kod ujaka. Pamtim Novi Sad s kraja osamdesetih godina kada se izlazilo svuda, kad nije bilo ni tuča. Vidim da se demografska slika Novog Sada izmenila, ali je mnogo pozitivnije nego Beograd. Volim da menjam mesta. Volim “Kaž’te” jer je me oduševljava vajb tih pozitivnih ljudi, volim da izađem u “Nublu”, “Fridu”…… U “Gusanu” je odlična domaća hrana. U ovom momentu mi jako prija ovaj grad i ostaću sigurno u njemu. Potreban mi je mir koji ovde u potpunosti pronalazim i došla sam sa željom da ovde i ostarim.