Glumica Anica Petrović: Možemo li biti hrabri, suprotstaviti se uslovnosti?

Anica Petrović trenutno igra u dve predstave Pozorišta mladih – u "Tri musketara" i "Kosi", a uskoro i u "Deci Paklene pomorandže"... Profesionalnu karijeru počela je, zapravo, nekoliko stotina pozorišnih metara dalje, na sceni SNP-a, u "Vešticama iz Salema".

Igra i u Vranju – u tamošnjem pozorištu je Sofka u "Nečistoj krvi". Publika je može videti i u serijama "Neki bolji ljudi", "Dug moru 2" i "Nek ide život". 

Za glumca je, kaže, važno da veruje u sebe. Tako će, smatra Anica, lakše doći do posla. A posla ipak ima, iako su ih na drugačije upozoravali tokom akademije. Nisu, doduše, sva pozorišta otvorena za mlade ljude, ali to što radi u nekoliko njih govori da su neka spremna da ukažu šansu mladima. 

Anicin životni optimizam pliva na krilima ljubavi. Ona je pokretačka snaga za sve, ističe glumica. Sve vrste ljubavi. Sklona je da intuitivno reaguje na tom planu. Intuicija joj pomaže i u glumi a, istovremeno, gluma razvija njenu intuiciju na razne načine, u raznim pravcima. U tom kolopletu, gluma je prirodno postala Anicin životni izbor. Otkriva da se kroz život vodi time da je bolje da se kaje zbog nečega što je uradila, nego zbog nečeg što nije probala. U ovom trenutku života, njena nadanja i stremljenja su velika i snažna. Nada se da će tako biti do kraja njene glumačke karijere.  

Da bi svet konstantno prihvatala u optimističnom tonu, za njenu dušu važna je muzika. Ona bukvalno hrani glumičinu dušu. Kaže da bi potpisala svako slovo u Bermanovoj rečenici koja kaže da bi se bog, ako postoji, mogao objasniti samo muzikom.  

Povodom rada na predstavi "Deca Paklene pomorandže", Anica je govorila o strahovima, svojim ličnim i generacijskim, te o nasilju koje istražuju u ovoj predstavi, kao i o tome šta bi volela da "Paklena" pokrene u publici... 

Šta je tvoj najveći najveći strah, koji je najveći strah generacije kojoj pripadaš i šta nju zapravo motiviše? Ima li u njoj hrabrosti, odvažnosti, petlje? 

– Moj najveći strah je strah od gubitka. Mene lično, on može da limitira, ali poznajem i ljude koje motiviše, tako da bih rekla da strah može da bude i motivišući. Moju generaciju prožima strah od gubitka individualnosti. Suočavamo se sa nečim sa čim se naši roditelji nisu suočavali, bar ne u tolikoj meri, a to je stalno neka uslovnost radi postizanja ciljeva koju politika danas jako nameće. U suprotstavljanju tome vidim najveću hrabrost i odvažnost. Nije mi baš poznato, na primer, da su se naši roditelji, kada su bili jako mladi, bavili politikom, što baš i nije karakteristika današnjice.  

Da li si se srela sa nasiljem? Može li se ono prebroditi u društvu koje ne daje sigurno utočište za žrtve? Šta misliš koje je nasilje danas najopasnije? Imaš li neku svoju malu ličnu pobedu nad nasiljem? 

– Srećemo se svakodnevno. Najopasnije je virtuelno nasilje, kroz društvene mreže jer je sve češće. Nedavno smo bili svedoci da je jedna osoba zbog takvog nasilja stradala. Mislim da je najopasnije to što nemamo organe koji bi se bavili tim vidom nasilja. Da li nasilje može da se prebrodi – pa time neko ozbiljno mora da se pozabavi. 

O čemu bi volela da progovore "Deca Paklene pomorandže", šta da kaže o nama, šta da kaže žrtvama, a šta autorima nasilja? 

– Volela bih da progovori upravo o tom očuvanju individualnosti, o važnosti pojedinca. U tom slučaju, moguće je zaštititi se od nasilja, a onda će se i potreba za učešćem u nasilju, smanjiti. 
 

U Pozorištu mladih traju probe predstave "Deca Paklene pomorandže" čija će premijera biti 27. februara.

Autorski tim, reditelj Kokan Mladenović i dramaturškinja Nina Plavanjac, inspirisani delom "Paklena pomorandža" Entonija Bardžisa, istraživali su izvore, razloge i povode nasilja među školskom decom danas. U predstavi igraju Kristina Savkov, Nikolina Vujević, Anica Petrović, Danilo Milovanović, Aleksa Ilić, Darko Radojević, Miloš Macura, Aleksandar Milković, Nenad Popović i Stefan Ostojić.

Zabeležila: Snežana Miletić