Glumačka bravura Amande Prenkaj na Novosadskim pozorišnim igrama

Grand Prix 3. Novosadskih pozorišnih igara, koje se završavaju danas u Pozorištu mladih, za najbolju predstavu u celini, jednoglasnom odlukom žirija pripao je predstavi "Mala Frida" zagrebačkog Gradskog kazališta "Žar ptica". Predstava je autorsko-rediteljsko delo Jelene Kovačić i Anice Tomić, koje su dobile i Specijalnu nagradu za ideju i koncept.

Zagrebačka "Mala Frida" naučila nas je kako predrasude nisu dobre za nas i kako ih treba rušiti. Raspršila ih je nekoliko i tokom same predstave, poput one da crna mačka donosi nesreću, ili da devojčice ne vole da igraju fudbal, a naučila nas je i da su prijatelji ti koji nas vole, jer nas vole zbog nas samih, a ne zato što nas žale.

Zagrebački glumci oduševili su klince, a među njima posebno mesto zauzela je majušna i krhka Amanda Prenkaj, koja je nadahnuto igrala Fridu i za tu ulogu na ovim Igrama dobila Nagradu za glumačku bravuru. Posle predstave je govorila o predrasudama i tome kako se deca u pozorištu mogu naučiti dobroti i vrlinama, kako glumac u pozorištu za decu – u svetu u kakvom danas živimo – čuva to posebno zrnce odgovornosti, kakvo je potrebno za igru za decu, ali i to kakve priče moramo pričati klincima u pozorištu da bi porasli u dobre ljude.

Kako se u pozorištu za decu ona odmalena uče rušenju predrasuda?

Zadovoljstvo je bilo to pokazati ovom predstavom “Mala Frida”, na primeru osobe koja je zaista živela i na svojoj koži osetila silne predrasude. Jelena i Anica su napisale komad o onome što smo svi u životu doživeli. Svi smo doživeli neku predrasudu prema nama ili smo imali predrasude prema drugima, tako da je ovo svevremenska tema i jako sam srećna da smo imali priliku da je postavimo u našem pozorištu. Imam osećaj da ova predstava dopire do tih malih, prekrasnih srca i da je ona nešto što će pamtiti ceo život.

A kako se deca u pozorištu uče dobroti?

Uče se kada gledaju dobre predstave, kada gledaju nešto što nije napravljeno s figom u džepu, u stilu - kako ćemo - lako ćemo. Treba se jako ozbiljno pristupati dečjim problemima, a svi problemi koje oni imaju su jako ozbiljna stvar. Mi im u ovoj predstavi nismo pristupili s figom. Jeleni i Anici bilo je jako bitno da pokažu šta laž čini ljudima, šta se dešava kad smo ljubomorni, površni. Jako se važno pred decom prikazati takve priče na vrlo jasan, jednostavan način, razumljiv način. Takve jasne priče kod njih mogu da probude empatiju, a kad je pozorište empatično, ono samo po sebi vuče tu dobrotu.

Odakle pozorište crpi empatiju kada su naša društva, i srpsko i hrvatsko, gotovo apsolutno neempatična?

Mislim da to nije samo trend u Srbiji i Hrvatskoj, nego da je svugde taj trend koji su proizveli tehnologija i kapitalizam.

Nisu li nam oni samo izgovor?

Pa sigurno da postaju izgovor. Ali činjenica je da deca danas dok na mobilnim telefonima gledju vesti, one za njih, sve, imaju istu vrednost. Trenutno drugoplasirani na Evroviziji Bebilazanja ima istu vrednost kao jedna Frida Kalo. Sve, dakle, ima istu vrednost. Neko ko je izlio kantu leda sebi na glavu ima istu vrednost kao neki naučnik koji govori o nekoj zdravstvenoj temi npr. I onda imamo gomilu tih vesti, i gomilu ružnih vesti s kojima deca ne znaju šta bi. kao dete, ja nisam imala upliv u to, ili su nas roditelji štitili, a ti danas ne znaš šta ti dete gleda na mobilnom. Stalno smo bombardovani i dete se onda štiti od tih emocija, jer je bespomoćno i postaje neempatično. Kad te preplave te emocije, ti ne možeš ništa.

Šta možemo da uradimo tim povodom?

Možemo decu da učimo da deluju lokalno. U maloj sredini, svom sokaku, mikrosredini, jer globalno ne možemo da utičemo. Ali ovde gde smo, pomoći komšiji da kupi mleko ako on ne može, takve neke male stvari kojima potičemo empatiju.

Kako se u u tom mikrosvetu pozorišta za decu čuva žar odgovornosti umetnika prema onome što rade za tu decu? Kako se čuva radna etika?

Tako što čuvaš dete u sebi. Moraš biti svestan tog deteta u sebi i da ga ne zanemaruješ, da u tebi ostaje taj glas tog nečeg nevinog i nečeg iskonski kreativnog. kKad čuvaš dete u sebi, onda ne možeš biti neodgovoran. onda možeš stvari gledati dečjim očima. Moraš biti oprezan i odgovoran i da paziš kako pristupaš stvarima.

Kakve priče treba pričati deci u pozorištu?

Defitnitivno priče koje nas podsećaju na empatiju i one koje potiču našu imaginaciju. Nisam ništa novo rekla, jer je to već neko rekao, ali svaka predstava, bilo za decu ili odrasle, ne bi trebalo da govori šta da mislimo. Mislim da je to najbitnije, da ostavimo to deci. Konkretno, kod “Male Fride” svako će dete naći nešto za sebe, što korespondira s njim i moći će da učita neku vrednost. To je po meni najbitnije. Ne smemo docirati. Moramo se toga paziti. Znamo kojim se temama moramo baviti – prijateljstvo, empatija itd, samo da im ne govorimo šta da misle. To je smrt pozorišta. Ono nije mesto za to. Pozorište mora da otvara imaginaciju i svetove.