FOTO: Prva velika ekspedicija u podzemlje Tvrđave bila je uz pratnju vojske i milicije

Jata slepih miševa, gusti rojevi komaraca, skeleti životinja i pešačenje kroz tunele sa vodom, samo su deo avanture koju su novosadski novinari preživeli pre šezdeset i četiri godine u glavnom gradu Vojvodine.

Naime, redakcija dnevnog lista "Magyar Szó" organizovala je krajem 1957. godine prvu veliku ekspediciju u podzemlje Petrovaradinske tvrđave.

Namera je bila da se razbiju brojne legende i priče o velikim zmijama, kao i one o osobama koje su se izgubile u "katakombama", danima dozivale u pomoć i naposletku nestale. U ime redakcije lista išli su novinar Gabor Sabo i fotoreporter Đula Brežan, a među članovima ekipe bili su i inženjer Vojvodić iz Uprave Petrovaradinske tvrđave, nekoliko profesora sa fakulteta, rudara, vojnika, oficira JNA i milicionera. O poduhvatima nesvakidašnje družine, za novosadski list "Dnevnik" izveštavao je novinar Branislav Kupusinac.

Prema rečima Nenada Šeguljeva, dugogodišnjeg istraživača Tvrđave, tokom nekoliko novembarskih dana, ekspedicija je u podzemlju provela ukupno 35 sati, prešla skoro 50 kilometara i obišla oko 80 odsto prostora. 

− Problem koji je najviše muka zadavao ekspediciji bio je nepodudaranje oznaka na mapi sa oznakama na zidovima hodnika, što je dovodilo do toga da su se često gubili u lavirintu i neprestano vrteli u krug – počinje priču Šeguljev.

Opremljena mapom podzemlja iz Bečkog arhiva, lampama, rezervnim baterijama, bocama sa kiseonikom, radio-stanicom i gas-maskama, ekspedicija je ušla u podzemlje u blizini Poljoprivrednog fakulteta (današnja Akademija umetnosti). Već nakon nekoliko koraka, istraživači su bili obavijeni potpunom tamom. 

− Uz pomoć baterijskih lampi spuštali su se u dubinu jednim dugim hodnikom na čijoj sredini se nalazio mali drenažni kanal za odvod vode. Zemlja po kojoj su hodali bila je sve vlažnija, a iz rupa u zidovima tekla je voda. Članove ekspedicije iznenadila je činjenica da 35 do 40 metara ispod zemlje postoji dotok svežeg vazduha, tako da nije bilo potrebe da koriste gas-maske – kaže Nenad.

Poučeni iskustvom prvog silaska u podzemlje Tvrđave, kada su satima lutali, naredni put poneli su farbu kako bi na zidovima hodnika označavali pravac kretanja. Jednom članu bio je poveren zadatak da to beleži na mapi, kao i oznake i brojeve na zidovima hodnika kojima će prolaziti. 

- Ovog puta sa većim samopouzdanjem i jačim osećajem sigurnosti ekspedicija se u ranim jutarnjim časovima ponovo spustila u podzemlje. Put kojim su se istraživači kretali bio je opet problematičan. Sve što su znali jeste da se nalaze 30 do 40 metara ispod zemlje, odakle su bezuspešno pokušavali da uspostave radio-vezu sa površinom. Jednim hodnikom su silazili sve niže, da bi naišli na vodu koja je bila sve dublja i dublja i polako pretila da im uđe u čizme. Voda koju su videli bila je kristalno čista i po njihovim rečima bistra kao u planinskom potoku. Stigli su do proširenja gde se nalazio bunar. Na jednoj ploči u neposrednoj blizini bunara su primetili natpis na kojem je pisalo da je na tom mestu 21. maja 1768. godine car Josip II pio vode. Inženjer Vojvodić je napomenuo da je znao za tu posetu i da je jednom već pokušao da dođe do te tačke, ali je tada voda dopirala do plafona hodnika – priča Nenad.

Fotoreporter Brežan je na toj lokaciji načinio nekoliko snimaka. Međutim, u jednom trenutku ih je iznenadio zvuk šljapkanja vode.  Iza sebe su primetili dresiranog psa-tragača Toska kako sa glavom iznad površine vode pliva prema njima. Od uzbuđenja potpuno su zaboravili na njega. 

− Sa tog mesta su još jednom pokušali da uspostave radio-vezu, ali im je poručnik Širijaković napomenuo da su previše duboko pod zemljom da bi im to uspelo. Ekspedicija se vratila u gornji deo podzemlja i naišla na ventilaciju između II i III sprata. Kroz otvor su spustili jednu lampu vezanu za konopac. Dok se spuštala, lampa je polako bledela, tresla se i pre nego što je došla do dna otkačila se i pala na pod. Dvojica su otišla po nju i vratila je. Na ovaj način su utvrdili da je razlika između drugog i trećeg sprata oko 7,5 metara, a da između trećeg i četvrtog ima 10 metara zemlje. Takođe, ekspedicija je procenila da je ukupna dužina hodnika oko 30 kilometara, jer mnogi od njih nisu bili ucrtani na mapi kojom su raspolagali – objašnjava sagovornik naše portala.

Broj istraživača se u narednim poduhvatima prepolovio, ali im se pridružila ekipa "Filmskih novosti". Tada su u podzemlju proveli šesnaest sati. Sve vreme istraživanja pratio ih je pas Tosko. 

− Ekipa je u jednom trenutku došla do otvora koji se vertikalno spuštao u dubinu od 15 metara i vodio do kompleksa tunela koji nije bio ucrtan na mapi. Svi učesnici su se, zajedno sa psom, spuštali dva sata uz pomoć planinarskog užeta samo da bi konstatovali da su svi dalji prolazi zatrpani zemljom i neozidani. Na drugom mestu istraživače su pojedine stepenice vodile čas levo, čas desno. Tu su bili i krivudavi hodnici u čijoj blizini su se nalazile brojne samice, razna iznenađenja i varke, te ćoravi, ali i zazidani hodnici koji se nisu mogli probiti ni pijukom, pa se nenadano menjala cela zamisao pravca istraživanja – kaže Šeguljev.

Prolazeći kroz pojedine delove podzemlja, članovi ekspedicije su bili prinuđeni da se kreću i kroz poplavljene hodnike, a voda im je dolazila do pojasa. Neki od tih hodnika su bili toliko niski da nisu mogli uspravno da se kreću. Na nekoliko mesta susreli su se sa jatima slepih miševa, ogromnim i gustim rojevima komaraca, a pronašli su i skelet psa, korice za sablju i izlizanu potkovicu.

− Ovo istraživanje je po rečima organizatora ekspedicije imalo za zadatak da donese značajne rezultate u pogledu skiciranja jedne preciznije mape većine hodnika. Naime, plan koji je nađen u Bečkom vojnom arhivu nije dešifrovan, pošto nije bilo tačnog ključa za dešifrovanje – objašnjava naš sagovornik. 

Ova, ali i mnoge druge interesantne priče vezane za Petrovaradinsku tvrđavu, mogu da se nađu na blogu Nenada Šeguljeva, kao i na njegovoj Fejsbuk stranici.