Ervin Hadžimurtezić, glumac: Ako nemamo identitet, zdrav razum i kritičko mišljenje – nemamo ni razloga da postojimo

Rođen je u Beogradu 1981. godine, a odrastao je u Novoj Varoši – "u prelepom Zlatarskom kraju". U naš grad stigao je 2001, upisao glumačku akademiju i ostao u Novom Sadu.

- Volim Novi Sad, volim novosadske kafane i stvarno mi se svideo na prvi pogled. Smatram da su, u Beogradu Beograđani, a u Novom Sadu Novosađani, bolji deo grada. Apsolutno mogu za sebe da kažem da sam u međuvremenu postao Novosađanin i da sebe na neki način smatram reprezentativnim delom Novog Sada - predstavlja se Ervin Hadžimurtezić na početku razgovora za mojnovisad.com.

- Meni je super ovo što radite... Potrebno je da se skrene pažnja na neke ljude koji su među nama i koje svi znamo, koji su nešto uradili, koji su uspešni i koji su pokazali neke kriterijume da se nađu u tom društvu. To su likovi koji uglavnom nemaju dovoljno prostora i dovoljno uticaja, a mislim da se upravo na njima zasniva budućnost ovog grada i da oni treba da budu okosnica novog Novog Sada. Čast mi je što me smatrate za gradsku facu i što sam deo tog društva iza kojeg se može stati i ostati.

Po završetku Akademije, Ervin započinje glumačku karijeru, radeći uglavnom u Novom Sadu i Vojvodini. Počeo je u Srpskom narodnom pozorištu, a istovremeno je bio član i mnogobrojnih pozorišnih trupa.

- Novi Sad ima sjajnu tradiciju pozorišnih trupa, ali, nažalost, one polako posustaju. Nezavisna pozorišna produkcija je izuzetno važna, ali u vremenu u kome ni zvanične kulturne institucije nisu podržane od strane društva i države iluzorno je pričati o nezavisnim grupama.

Pored SNP-a, Ervin je radio u Somborskom pozorištu, Pozorištu mladih, Kikindskom pozorištu, dok je u Beogradu uglavnom radio na serijama i na filmu.

- Najsvežije i najbolje što mi se desilo na tom planu jeste serija”Vere i zavere”. Posao je urađen sjajno i svi bi trebali da budemo ponosni na rezultat. Tišma je apsolutna legenda i klasik, stalno prisutan na ovim prostorima i u ovom gradu. Uzevši u obzir da RTV dugo nije radila serije u sopstvenoj produkciji, a pogotovo nešto ovako monumentalno, mislim da smo uradili odličan posao.

Svedoci smo vremena u kojem se pozorišta lagano gase, a politički akteri se na sve načine trude da otežaju njegovo funkcionisanje. Novi Sad je podneo zvaničnu kandidaturu za Evropski grad kulture, ali načinom na koji se trenutno postupa prema kulturi, teško da možemo očekivati uspeh.

- Svi bi trebali da se zamislimo nad time, a zbog generacija koje dolaze izuzetno je važno da tu bitku dobijemo. 

Jesi li čovek pozorišta ili filma?

- U pozorištu su bili moji počeci, dok s filmom nemam toliko iskustva i možda me baš zato u poslednje vreme film više intrigira. Rad u pozorištu i na filmu je potpuno drugačiji i teško se može porediti. Sama glumačka koncentracija potpuno je drugačija.

Imaš li evidenciju koliko si do sad radio predstava i filmova?

- Radio sam zaista mnogo predstava, ne mogu više ni da se setim tačnog broja. Znam sigurno da je blizu 40. Samo u Pozorištu mladih, za sedam godina, igrao sam 20 predstava.

Kao što ne možeš da sukobiš pozorište i film, verujem da ne možeš da porediš ni svoje uloge, ali, reci nam – s kojom si se najviše poistovetio i saživeo? Verujem da je u pitanju “Backstage”.

- “Backstage” je prva predstava koju sam igrao u Pozorištu mladih, i ta pankersko-anarhistička priča zaista odgovara mom senzibilitetu. Ja nisam onaj praktični anarhista – niko to uostalom nije, ali u duši sigurno jesam. Mislim da je to jedna sjajna ideja, a ljudi uglavnom ne shvataju da anarhizam ne predstavlja bezvlašće i puku destrukciju, već jasan stav da ne želim autoritet. Ne treba nam autoritet! Anarhija je način da se ljudi organizuju i mislim da je ona budućnost, u nekom modernijem obliku. Anarhija u smislu da se ljudi organizuju po jedinicama – u svojoj mesnoj zajednici, u ulici, u svom delu grada, u zgradi u kojoj žive... Da budu upućeni jedni na druge, da se ne oslanjaju na više sile i one koji su po hijerarhiji dobili to pravo da upravljaju nad tobom. Moramo da steknemo veću odgovornost za vlastiti život i to upravo tako što ćemo shvatiti važnost razumevanja sebe i bližnjih. “Backstage” je trebalo da podseti grad na njegovu pankersku i slobodarsku istoriju, i na to da je u staroj Jugoslaviji Novi Sad, uz Pulu, bio centar te ideje. Velika je šteta što predstava nije doprla do šire publike. Druga predstava sa kojom bi mogao da se poistovetim je “Povodom galeba” Borisa Liješevića, u kojoj zapravo igram sebe. Vrlo zanimljiva priča u kojoj kao glumci govorimo o našim ličnim problemima. Svako od nas je dobio lik iz Čehovljevog “Galeba", ali smo morali da obrazložimo zbog čega smo želeli baš tu ulogu. Itekako sam se saživeo sa ulogom Trepljeva...

Mnogo se pisalo o skandaloznom otkazu u Pozorištu mladih, koji te je dočekao bukvalno preko noći. Šta je epilog te farse?

- Razlozi za otkaz su bili potpuno izmišljeni i kao takvi su vrlo lako pali na sudu. Zaključak je bio da razlozi za otkaz apsolutno ne postoje, proglašeni su nevažećim, otkaz je stavljen van snage i naređeno je da se vratim u pozorište i da mi se isplate odštete. Biće tu još natezanja... Dalje ide žalba pozorišta na presudu, pa Apelacioni sud i ko zna šta još. To je potpuno besmisleno... Meni neko ne dozvoljava da se bavim svojim poslom i da radim ono što najbolje umem, a publiku uskraćuje za brojne predstave koje sam radio i koje su sve stavljene “na led”. Stalno me ljudi pitaju kada će se pojedine predstave ponovo igrati i definitivno su gledaoci oni koji najviše ispaštaju. Ne znam kako te ljude nije sramota da dalje produžavaju agoniju. Odšteta raste, na kraju će je platiti poreski obveznici, a ne oni koji su štetu napravili. Rado bih se angažovao da se donese zakon po kojem poslodavac koji da nelegitiman otkaz sam snosi posledice, a ne građanstvo i institucija kojom je stolovao. Ovo kako je sada nema nikakve logike i njih ništa ne košta da daju otkaz bilo kome.

Je li neko od tvojih tadašnjih kolega istupio i javno te podržao, ili su se pritajili u strahu da i sami ne ostanu bez uhlebljenja?

- Nažalost, podrška je bila stidljiva i “na uvce”. Ljudi se jednostavno plaše za svoje pozicije i plaše se sa razlogom. Mnogima se preti otkazima, oni pljušte na sve strane, pogotovo u javnom sektoru. Glumac jednostavno ne može da se dovede u isti kontekst sa šalterskom službenicom. Uz dužno poštovanje svake profesije, mi prosto nismo isti. Pozorište već ima toliko malo glumaca da je na ivici toga da prestane da funkcioniše, ukoliko se i dalje bude smanjivao broj zaposlenih. Šta je cilj svega toga ne znam, ali očigledno se postavljaju takvi ljudi kojma pozorište ništa ne znači i koji imaju stomak da otpuštaju ljude za koje znaju da su neophodni. Svi oni nemaju ni zrnce osećanja moralne odgovornosti za to što rade.

Misliš li da će solidarnost koju su zaposleni na RTV-u iskazali prema svojim raščinjenim kolegama imati nekog efekta, ili će i sa ovim protestima biti slučaj da “psi laju, a karavani prolaze”?

- Do pre par godina nisam ni gledao televiziju Vojvodine, a onda sam odjednom skapirao da je program zaista sjajan i da se u međuvremenu dogodilo nešto stvarno epohalno. Upravo ti koji su bili nosioci promena smenjeni su sa svojih pozicija, a to je užasno pogrešno i loše. Ne poznajem puno njih, ali prvenstveno zbog publike smatram da to jako nije u redu. Ljudi koji su radili dobar posao treba da budu nagrađeni, a ne da zbog toga budu sankcionisani. Takve stvari ne bi trebalo da imaju bilo kakve veze sa politikom. Ako je za sve bitna partijska knjižica, ozbiljno smo nagrabusili – i kao grad, i kao društvo, i kao narod. Bilo bi dobro za sve nas da njihovi protesti urode plodom, ali, imajući u vidu način na koji ja bijem svoju bitku, nisam preterano optimističan. Ljudi su prinuđeni da brane ono što su dobro radili, a ne puku egzistenciju. Brane uspeh koji su napravili, svoj trud i vredan rad. Došli smo do toga da oni to rade na ulici, a ja na sudu. Što je najgore, toga ima na sve strane.

Čini li ti se da u današnjem kulturnom miljeu vlada kukavičluk, pa da i naši najveći doajeni podilaze i dodvoravaju se vlastima?

- Mišljenja sam da je kulturu u ovoj zemlji dobar deo inteligencije izdao, i to je veliki problem. To su vrlo značajni klipovi u točkovima, a kad neko iz tvoje branše, ko mnogo vredi i mnogo zna, počne da se bori za lični interes, dodvoravajući se političarima, on neminovno nailazi na mač sa dve oštrice. Obično ona gora i oštrija oštrica prevagne i bude dominantna. Niko se tu nije dobro proveo, pa čak ni oni koji su imali dobre namere. Tipičan primer je ministar Tasovac. Ja sam bio oduševljen njime i onime što je radio sa Filharmonijom. Ja bih tada iza njega stao u svakom trenutku, a sada mi uopšte nije jasan. Na stranu to koje si političke pripadnosti, ali ti si se, čoveče, borio za kulturu. Sad te nema nigde... Možda on i ne zna šta radi i u čemu greši. Ja verujem da on i nije svestan da radi loše, ali mora biti nekoga da mu na to skrene pažnju. Ja sam građanski orijentisan misleći čovek i kao takav definitivno smatram da je kultura potrebna ovom narodu. Politički i javni život to ne shvata, što je ogroman problem.

Dešava li se nešto pozitivno i ohrabrujuće u srpskoj kulturi ili stanje i dalje ide od lošeg ka gorem?

- Mislim da smo trenutno u jednom trusnom periodu, u kojem će ili sve biti srušeno, ili će se postaviti neki novi temelji. Da nemam neku stidljivu nadu, verovatno bih odavno otišao odavde. Mi koji smo posle svega ostali ovde moramo da se skupimo, stisnemo petlju i izborimo za svoj opstanak. Čerčil je to savršeno objasnio, kada se u ratnoj Engleskoj 40-ih godina kresao budžet. Došao je red i na kulturu, a njegova striktna naredba je bila da se ta sredstva ne diraju. Zašto bismo u tom slučaju ratovali? Šta čuvamo i šta branimo? Ako branimo samo goli opstanak, možemo potpuno da izumremo kao narod. Ako kao društvo nemamo svoj identitet, zdrav razum, kritičko i samokritičko mišljenje, nemamo ni razloga da postojimo.

Da li se glumcima u Srbiji danas više isplati da snimaju reklame za kafu i bankarske kredite, nego da mesecima pripremaju zahtevne pozorišne predstave?

- Unosnija je reklama, naravno. Reklama se snima dva dana, a zaradi se kao za pola godine rada u pozorištu, ili 4-5 honorarnih predstava. To je svakodnevica u našoj branši, i u takvoj smo situaciji da apsolutno ne treba osuđivati glumce koji snimaju reklame. I sam sam snimio nekoliko reklama, ali ne u poslednjih nekoliko godina. Lik glumca se prosto istroši ukoliko ga prečesto gledamo u reklamama. To je užasno agresivan marketing, ljudi te pamte takvog i to može biti veliki problem.

Ako tako postavimo stvari, da li je to degradiranje profesije?

- Jeste, ali sreća je da ovde ljudi brzo zaboravljaju. Dok sam radio reklame, ljudi su me zaustavljali na ulici, pa dve godine nisam mogao normalno da izađem u grad. Bilo je vrlo zamorno, ali prošlo je... Sada odbijam reklame, upravo iz tog razloga.

Na šta kao glumac nikad ne bi pristao?

- Pomalo mi je muka od šatro društveno angažovanog teatra, u kome se prstom pokazuje na problem, apsolutno bukvalan i transparentan. To ne pripada pozorištu... Možeš biti subverzivan, možeš biti kritičan u pozorištu, ali budi malo diskretniji. Dozvoli publici da razmišlja šta si hteo da joj kažeš, nemoj sve da joj crtaš. Lako je upreti prstom na Vučića i reći,”evo ga krivac”. Stani malo, nemoj se boriti protiv Vučića, već protiv onoga što on radi. Mnogo je kepše kritiku izneti kroz metafore, ona zahteva mnogo više mašte i moždane aktivnosti. Takve stvari bih uvek odbio da radim.

Na čemu trenutno radiš i kakvi su ti budući planovi?

- Postoje neke stvari koje su u planu, ali ne bih još uvek otkrivao – u planu su i serije i filmovi. Trenutno radim novi film sjajnog novosadskog reditelja Miloša Pušića, koji će se zvati”Heroji radničke klase". Interesantno da me ove godine prate uloge heroja radničke klase – takav je i lik Duška Kalića u”Verama i zaverama". Moji naredni planovi uglavnom su vezani za kameru, oni pozorišni su trenutno po strani. Imam još nekoliko predstava koje bih trebalo da odigram u junu – “Perikle” sa Šabačkim pozorištem, “Golubija vremena” sa Somborskim pozorištem, “Ibi rogonja” Kikindskog pozorišta, i jedna turističko-ambijentalna predstava  o Lazi Kostiću koju igramo po dvorcima porodice Dunđerski. U pitanju je divna priča o tragičnoj ljubavi Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Vrlo rado igram tu ulogu, a recitacija me je privlačila i pre nego što sam upisao akademiju. Volim poeziju i Lazu Kostića kao jednog upečatljivog i jedinstvenog lika. Laza i Lenka su kao srpski Romeo i Julija i lepo je što imamo takvu priču.

VERIDBA NA SCENI: Osam godina sam u vezi sa svojom devojkom i koleginicom, od skora i verenicom, Višnjom Obradović. Nikad nisam planirao brak i klasično venčanje, smatram da smo mi već u braku. Inspiracija za veridbu potekla je od predstave koju sam igrao, upravo o Lazi Kostiću i Lenki. Duboko sam ušao u lični problem Laze Kostića i njegove platonske ljubavi sa Lenkom. Predstava se igrala u Galeriji Matice srpske i Višnja ju je prvi put gledala. Dok sam se preslišavao i u garderobi recitovao Santa Maria Della Salute prilično sam ozbiljno prošao kroz Lazin unutrašnji sukob, pošto nije imao hrabrosti da sa Lenkom pređe na viši nivo. U tom trenutku sam se zapitao da li i mene muči isti problem. Kako je to pitanje u meni počelo da kuva, dva sata pred predstavu dobijem ideju za prosidbu. Otišao sam po prsten, u međuvremenu sredio da se predstava snima i vratio se na vreme. Ipak, niko me nije provalio... Imao sam neviđenu tremu, ali sam je savladao. Predstava završava sa “Santa Maria Della Salute”, publika aplaudira, a ja ih zaustavljam i govorim da još nije gotovo. Rekao sam da je ovo sve zbog Višnje, da je ova predstava posvećena njoj, pa i da je pesma na kraju bila omaž njoj. Izvadio sam prsten, krenuo prema njoj i sve je bilo jako emotivno. Da sam o tome razmišljao, nikada ne bih smislio tako savršen scenario. Ništa nisam planirao, a sve je sjajno ispalo. Mnoge muškarčine u publici su plakale tog dana i ja to pozdravljam!

Tekst: Mladen Borocki
Foto: Aleksandar Jovanović