Dr Dragan Nikolić, hirurg: Novi Sad je posebno mesto na svetu, ali zavisi od nas da li će to i ostati

Dr Dragan Nikolić, hirurg: Novi Sad je posebno mesto na svetu, ali zavisi od nas da li će to i ostati

Na uspešan način spojio je medicinu i muziku, maksimalnu ozbiljnost i opuštenost. S jedne strane ga znaju kao upravnika Urgentnog centra i posvećenog hirurga iz operacione sale, a s druge strane kao gostujućeg gitaristu nekih novosadskih bendova. Veliki je idealista i empata koji ne želi da ode iz ovog grada i zemlje, a želja mu je da svi učinimo da i naša deca požele da ostanu ovde.

Prof. dr Dragan Nikolić rođen je 1969. godine u Novom Sadu, gde je završio Medicinsku školu, a potom i Medicinski fakultet. Po struci je opšti vaskularni hirurg, zaposlen je na Klinici za vaskularnu i endovaskularnu hirurgiju i upravnik je Urgentnog centra KC Vojvodine. Pored pomenutih grana, njegova specijalnost su i transplataciona hirurgija i mikrohirurgija. Njegova supruga Marijana Basta Nikolić takođe je lekar, docentkinja u Centru za radiologiju, a zajedno su roditelji dve ćerke, 17-godišnje Sofije i desetogodišnje Iskre.


Sa sagovornikom portala Moj Novi Sad razgovaramo o odrastanju na Podbari, mladalaštvu osamdesetih godina prošlog veka, muzici, ljubavi prema Novom Sadu, ali i odnosima lekara prema pacijentima i ljubavi prema poslu hirurga.


U kom kraju grada ste odrastali i kako je to izgledalo?

– Odrastao sam u jednom predivnom, mirnom kraju, na Podbari, tu sam završio i osnovnu školu "Ivan Gundulić". Mahom su tada bile kuće i svega nekoliko zgrada, a većinom je tu stanovao neki srednji stalež i siromašnije porodice. Sećam se te topline našeg odrastanja. Rasli smo u jednom pravom, čistom dečijem prijateljstvu, nikad nismo znali ko je ko, ni ko je šta. Ta toplina i sreća u malom, duhovno bogatstvo i bezbrižnost, to je neopisivo. Moji roditelji su sve ulagali u decu, razvijali su kod sestre Snežane (koja je isto lekar) i mene nezavisnost u odlučivanju i davali podršku našim interesovanjima. Sećam se kad sam kupio u 4. razredu osnovne škole svoju prvu gitaru u "Muzičkom magazinu" u Dunavskoj ulici, išao sam i u Muzičku školu. Imao sam puno interesovanja: sport, muzika, engleski na Radničkom univerzitetu... Sve vrline koje imam sam stekao u svojoj kući i kroz obrazovanje, a u mene je tad utkana i ljubav ka umetnosti, od strane roditelja i bake. Kasnije sam živeo na Keju žrtava racije, naspram Petrovaradinske tvrđave, gde je uvek duvala košava. Kažu da se tu neprijatno oseti Dunav, ali ja to nikad nisam osetio. Kad su bili prvi Exit festivali, mnogi su se žalili na buku, ali meni to nikad nije smetalo. Tu sam doživeo i najtragičniju stvar, bombardovanje, kad mi je okno od prozora izbijeno. Puno je tu sećanja koja me drže.


U potpunosti sam živeo život jednog tinejdžera, sa svim izazovima koje je to vreme davalo, ali je sve bilo vrlo odmereno


Kako pamtite godine mladosti?

– Bilo je puno sadržaja za mlade, od izlazaka na "Đavu", u "Točak", "Madonu", "Aquarius"... klubove koji su bili moderni za ono doba, u rangu svetskih gradova. Bilo je raznorodne muzike, mesta sa tamburašima, džezom, diskom, rok muzikom... U jednom trenutku su bile moderne "zoljice", pa smo ih svi vozili. Bilo je i mnogo kulturnih manifestacija, puno lepih umetnosti i sadržajne zabave. Mogli su da se prate svi svetski trendovi, pa i da se kupe farmerice iz Italije. U potpunosti sam živeo život jednog tinejdžera, sa svim izazovima koje je to vreme davalo, ali je sve bilo vrlo odmereno.


Muzika čini važan segment Vašeg života. Kada vas neko ko Vas ne poznaje vidi sa kojom strašću svirate električnu gitaru u nekom od klubova, u prvi mah teško da bi pomislio koliko se odgovornim poslom inače bavite. Gde je spoj medicine i muzike u Vašem primeru?

– Muzika me zaista čini srećnim. Pred kraj srednje škole došlo je do toga da moram da se opredelim ili ka medicini ili ka muzici i doneo sam životnu odluku da to bude medicina. Jedno vreme posle toga uopšte nisam svirao, sve svoje gitare sam prodao i čak nisam voleo ni da gledam kad neko svira uživo. Onda su me, pre desetak godina, na sviranje podstakli moji stari drugovi iz mladalačkih dana, kao i Pera i Kina iz grupe Apsolutno romantično i pozvali me da sviram sa njima za jednu Novu godinu. Supruga mi je poklonila električnu gitaru, uz želju da me i naša deca vide kako sviram. Posle toga sam sarađivao i sa grupom Amajlija i još nekim muzičarima. Divno se osećam sa svim tim ljudima dok sviram, oni me ohrabruju kad pomislim da to ne radim savršeno. Mislim da lekari koji se bave umetnošću potpuno drugačije shvataju medicinu. Postoji i interakcija u veštini između to dvoje – kad svirate, vi radite šakama i rukom na jedan prefinjen način, a toga ima i u hirurgiji. Obe veštine zahtevaju maštu i pozornost, ali i disciplinu. Definitivno je medicina divna muzika za pacijenta, ako lekar koji ga leči zna da mu priušti.

Mislim da lekari koji se bave umetnošću potpuno drugačije shvataju medicinu


Kako reaguju ljudi kad vas prepoznaju kao lekara na nekoj svirci?

– Bude tu lepih momenata. Često i moje kolege lekari izađu na mesta na koja sviram i potpuno se iznenade, pogotovo zato što se ja prezentujem kao ozbiljan čovek, koji stalno nosi odela i kravate, i ne mogu da me zamisle sa gitarom. Onda im bude čudno kad me vide u jednoj opuštenoj atmosferi.

Najteže je u ovom poslu kad se desi osećaj bespomoćnosti, kad ste svesni da ne možete da uradite ništa


Svoj posao izuzetno volite. Šta Vas čini toliko privrženim Vašem radnom mestu?

– Mislim da ni pod kojim uslovima ne bih menjao radno mesto, iako sam imao brojne ponude. Veoma emotivno doživljavam Klinički centar. Najsrećnije se osećam baš u toj vaskularnoj sali, to je kao magija i teško je objasniti. Tu se osećam dobro i sigurno i zaista volim svoj posao. To je još uvek stvar koja me opčini. Ja i u hirurgiji nalazim kreativnost. Izazov mi je nešto novo, komplikovanije, neuobičajenije, da bih ispoljio svu svoju hrabrost. Najteže je u ovom poslu kad se desi osećaj bespomoćnosti, kad ste svesni da ne možete da uradite ništa. S druge strane, motivaciju daje svaka uspešna operacija i boljitak kod pacijenta.


Transplantacije koje se rade u KCV vas posebno čine ponosnim?

– KCV ima tradiciju od osamdesetih godina prošlog veka da učestvuje u transplantacionom programu, prvenstveno bubrega, potom i jetre. Došli smo do jednog profesionalnog, kvalitetnog multidisciplinarnog tima, u kojem učestvuje puno stručnjaka, od internista, preko hirurga i anesteziologa, pa do tima medicinskih sestara i tehničara... Osim stručnog rada, to zahteva i velika odricanja. To je jedan ozbiljan posvećen rad koji nije vezan za vreme i podrazumeva puno neizvesnosti. Transplantaciju ne mogu da rade bilo koje zdravstvene ustanove. Neki put nas bude i po tridesetak u sali. Veoma smo blizu da postanemo glavni centar za transplantaciju bubrega u celoj Srbiji. Transplantacija je, da ne zvučim pretenciozno, stvarno Božije delo, jer se čoveku daje novi organ. Tim ljudima se daje ne samo život, već i jedan potpuno novi kvalitet života.


Vama je odnos sa pacijentima posebno važan i puno ulažete u njega?

– Odnos sa pacijentom je više od poslovnog odnosa. Kod pacijenta se ne leči samo bolest zbog koje je došao, već ta bolest podrazumeva i neke implikacije koje on ima u svom fizičkom i duhovnom životu i ako ga vi ne rehabilitujete i na tim nivoima, ostali ste na striktnom poslovnom odnosu, a tada mu niste sveobuhvatno prišli. Nekad mislim da je to možda i važnije. Imam veliku ljudsku empatiju. Mi smo topao narod i pacijentima kod nas je to potrebno.


Evidentna je i Vaša ljubav prema Novom Sadu. Šta u njemu toliko volite i zašto?

– Novi Sad me drži kao sidro, tu su moji roditelji, tu su se rodila i moja deca. Ja na to gledam i kao na dug – sad kad ja treba da dam nešto, ne želim da odem nigde. Jako cenim okolnosti i ljude koji su meni pomogli da dođem dovde. Deca treba da ostanu ovde, a mi treba da uradimo da to bude dobro mesto za njih. Ja sa mojom decom pričam zašto je dobro pozorište i opera, zašto je lep Dunavski park i zašto je Štrand poseban, iako postoje reke koje su čistije od Dunava... On ima neku životnost, energiju i toplinu, koje im daju ljudi koji dolaze. Štrand je socijalni događaj, a ne izolacija. Novi Sad Ima posebnost i dalje, bez obzira na to što se mnogo stvari promenilo. To je jedan kulturni centar u ovom delu Evrope i jeste Srpska Atina u svakom značenju te reči. Posebno volim centralno jezgro grada i volim tuda da se šetam. Idem često i u pozorište.

Deca treba da ostanu ovde, a mi treba da uradimo da to bude dobro mesto za njih


Kakvi su, prema Vašem mišljenju, Novosađani?

– Mislim da jezgro u duhovnosti i kulturi ljudi još uvek postoji i da to nema nijedan grad u našoj zemlji, bez obzira na to kakve se tranzicije i migracije dešavale. Uvek ima visokokvalitetnih i obrazovanih ljudi i to jezgro je nemoguće uništiti. Postoje Novosađani koji imaju tu neku gospodstvenost, koju ne moraju drugima da prikazuju, već je čuvaju u sebi. Samo je pitanje šta u kom trenutku ispliva na površinu.


Šta Vam se ne dopada u našem gradu?

– Možda sam ja staromodan, jer mi se ti neki novi trendovi ne dopadaju, ali to se dešava u svim većim gradovima u svetu: promena strukture, koja menja klasične vrednosti grada. U saobraćaju ima previše agresivnih ljudi, puno netolerancije, ispoljavanja nekulture u međuljudskim odnosima... To donosi i promene u ekonomskim stvarima, u migraciji ljudi, ali sve je to neka dinamika i vrednost metropola. Meni bi više prijao onaj stari, mirni Novi Sad, sa mirnim šetalištem, gde vidite ljude u harmoniji, ali moderno doba poništava te vrednosti. Smeta mi što polako gubimo to klasično gradsko jezgro u arhitektonskom smislu, gde neke zgrade koje se grade možda nisu dobro uklopljene. Treba nam malo više kulture, obzira prema ljudima, posvećenosti lepim stvarima...


Kakvu poruku biste poslali našim sugrađanima?

– Onu hrišćansku: "Ljubi bližnjeg svog", jer kvalitet života nam zavisi puno od onoga šta dajemo drugima i od interakcije tog tipa prema nama. Ako toga nema, pretvorićemo se u grad stranih ljudi, gde samo tehnički postojimo u nekom hladnom suživotu. Za to morate voleti i grad i ljude. Novi Sad je posebno mesto na svetu, ali zavisi od nas da li će to i ostati.

 

Razgovarala: Svetlana Bogićević
Fotografije:
Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com), privatna arhiva dr Dragana Nikolića

Oceni vest:
43
5

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Pacijentkinja

    pre 414 dana i 22 sata

    Divan doktor i jos bolji covek.

    Oceni komentar:
    4
    27
  • Duda

    pre 414 dana i 20 sati

    Bravo doktore nas Podbarac, pametan vredan svestran.

    Oceni komentar:
    3
    26
  • Gordana IZZZDIOV

    pre 414 dana i 17 sati

    Odličan stručnjak i još bolji čovek, smiren i kulturan, sve pohvale!!

    Oceni komentar:
    3
    24
  • NS

    pre 414 dana i 10 sati

    Ovaj covek je zaista divan.
    Kada bi svi lekari, ljudi, direktori zdravstvenih ustanova u Novom Sadu bili kao on a sve manje kao dobro poznati bahati direktor primarne ustanove NS.
    Dragan Nikolic Za primer.

    Oceni komentar:
    5
    29
  • Danijel

    pre 414 dana i 10 sati

    Da divno mjesto bez kanti za otpad nego vezane vreće po autobuskim stajalistima, da momku neko polomi ruke i noge i da ga graski kauboji puste da ode iz grada, da nam se kafići pale i u pozaru stradaju djeca, da se banda motkama do smrti obračunava, da se stranački botovi fizički obračunavaju, da se novosadjani voze u autobusima iz prošlog veka, da asvaltiraju futoski put a za samo 4 dana sahte počnu da ispadaju... Ima toga josdosta dosta stvarno smo posebni

    Oceni komentar:
    19
    17
  • Natasa

    pre 409 dana i 22 sata

    Bravo Dragane,
    divne reci za nas grad i nasu Podbaru. Mislim da naša generacija, zaista u srcu cuva i voli duh starog grada Novog Sada i našega kraja u kojem smo odrasli.
    Svako dobro školski

    Oceni komentar:
    3
    13