Izvor: mojnovisad.com / Fotografija: Aleksandar Jovanović, arhiva portala

Donka Stančić, istoričarka umetnosti: U Novom Sadu se "šminka" samo ono što se vidi

Razgovarao: Dejan Ignjić

Pre neku sedmicu, bio radni dan, jedan posle podne, puna bioskopska sala Kulturnog centra, a razlog nije bila premijera holivudskog blokbastera, koji se prikazuje samo u tom terminu i više ne. Razlog – promocija knjige. Ali ne lake, "voditeljičke" proze, već drugog, dopunjenog izdanja monografije "Novi Sad, od kuće do kuće" istoričarke umetnosti Donke Stančić.

Ona je, praktično, čitav svoj radni vek posvetila proučavanju baštine Novog Sada, kao savetnik, a nekoliko godina i direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Graditeljsko nasleđe Novog Sada i Sremskih Karlovaca tema je njenih knjiga "Vitraži", "Arhitekt Vladimir Nikolić", "Banovina" i "Novosadski magistrat" i više od sto radova objavljenih u stručnim časopisima i periodičnoj štampi, a bila je rukovodilac i glavni autor voluminozne "Umetničke topografije Novog Sada".

Prvo izdanje "Od kuće do kuće" štampano je 2005. godine i vrlo brzo je rasprodato 1.500 primeraka, jer je u ovu naučnu hrestomatiju, ali prijemčljivim stilom pisanu, uvršteno stotinak arhitektonski reprezentativnih zdanja, koja su nastala i opstala tokom malo jače od tri veka grada, pa su Novosađani znali gde da gledaju "među cvećem i međ' smećem". Knjiga, je izgleda, postala nezaobilazna u bibliotekama svake ovdašnje kuće koja drži do sebe, a i na onlajn platformama “Kupindo” i “Limundo” postala pravi fenomen – velika potražnja, nikakva ponuda.

- Živeti nekad u Novom Sadu podrazumevalo je jasno definisanu kulturu življenja i svaka nova građevina je morala proći strogu trijažu Građevinsko-estetskog odbora, osnovanog još 1817. godine – naglašava gospođa Stančić.

- Postoje i danas nadležna tela, ali je problem (ne)uređena država. Iako imamo sve potrebne velike zakone, oni se ne poštuju, pa dolazi do malverzacija. U vreme Svetozara Miletića donet je novi pravilnik koji je više precizirao odnos prema komšijama, boju i materijal budućih građevina. Između dva rata usledio je dodatni pravilnik, po kome je izgrađen blok kuća preko puta Banovine, što je primer dobrog urbanizma na kome ljudi od struke treba da uče. Različiti projektanti su radili ove kuće, ali se o svemu vodilo računa – visini, erkerima, vencima i otvorima na fasadama, da ništa neprimereno ne štrči, već bude u kontekstu ambijentalnog sklada. Klajnova palata je u to vreme bila inovantno arhitektonsko delo za ovu sredinu, ali je projektant podlegao tražnji investitora, pa je tako poremetio već nastali niz kuća. To je bio drastičan slučaj urbanističkog "razbijanja", ali nikad nije smetao Novosađanima – dodaje na početku naša sagovornica.

Tada se niko nije bunio: Inovativna Klajnova palata poremetila je već nastali niz kuća

Kako smo se moralno i urbanistički tako unazadili za dvesta godina?

- Skupe službe postoje, u njima rade desetine timova, ali nova moda vlada već nekoliko decenija. Donese se regulacioni plan, onda pojavi se neko “bitan” kome se kroz prste gleda i rade se izmene plana. Direktori su poslušnici, a shema je da se “natera” neko od stručnjaka i potpiše izmene i dopune. Uvek se nađe neko podoban. Kreće izigravanje postojećih dokumenata, udovoljava se investitorima – uobičajena praksa. To je sad već anarhija, stihijski se menjaju urbanistički planovi. I tako na mestu zaštićenih trščara – a Novi Sad je bio jedini grad u Vojvodini sa takvom grupom autentičnih zdanja u strogom centru – niču soliteri. Teško da bi takav primer našli u drugim "prestonicama kulture".

Udovoljavanje investitorima postalo je uobičajena praksa

Kao da nije reč o istom gradu i narodu?

- Posle Drugog svetskog rata smo učili od velikih evropskih arhitekata i urbanista. Dugogodišnji direktor “Urbanizma” bio je Miloš Savić, svetski autoritet. Bilo je povremeno ekcesa kao što su srušena Jermenska crkva i Jevrejska ulica, ali su izgrađeni Limani i Novo naselje. To je jako dobar, savršen urbanizam. Zelenilo, parkinzi, igrališta, humana spratnost… ne treba ništa dodati, ni oduzeti. Promašaj je Bulevar Patrijarha Pavla. Njegova znatna širina mogla je da trpi zgrade i više od 10 spratova, a napravljeni su nizovi po pet, šest, što je vizuelno i pragmatično neprihvatljivo. A to je mogao biti fantastičan svetski bulevar. Zgrade poput, crne u staklu, na Bulevaru oslobođenja, preko puta bivšeg Pokrajinskog SUP-a trebalo je da budu na novom bulevaru. Prethodno je sličnom izgradnjom uništen Bulevar oslobođenja, pa izgleda kao istočni Banat, sa tim mešanjem boja i kreativnim nekvalitetom.

Da li je urbanistički haos krenuo devedesetih godina sa “Lupusom”?

- Sa žutom zgradom, na uglu ulica Kosovske i Daničićeve, preko puta Jovine gimnazije, je sve krenulo. Taj projektant je povukao nogu neprimerenoj gradnji u Novom Sadu. Nismo dobili dobru postmodernu. Zgrada je ružna, otišla u visinu i nije prilagođena važnom objektu kao što je Gimnazija. Posle je isti čovek projektovao “Apolo” na mestu srušene Adamovićeve kuće, koja je mogla da ostane, da je bilo dobre volje. Te kupole i skalamerije na krovu, kao da je Bog rekao laku noć Novom Sadu. Onda je ekspresno srušena kuća vrednosti kao sve u Dunavskoj, da bi zidali Poštansku štedionicu. Zidovi su bili debeli metar ipo, a govorili su da je sklona padu. Na Trgu mladenaca jedan čovek krene da ga uređuje, pa ga sklone i dovedu drugog i dobijete sudar balustera i bronze. Strašna nepromišljenost, kakve u svetu nema. Čim su me smenili sa čela Zavoda, "Lupus" je legalizovan. Srušeno je krilo najstarije kuće u gradu, pa se čak i gabaritom “Lupus” proširio na njenu parcelu.

Nismo dobili dobru postmodernu: Tržni centar "Lupus" u Zmaj Jovinoj ulici

Deluje kao da se neko poigrava izgradnjom i stilovima?

- Ni Venecije ne bi bilo da svako vreme nije ostavljalo svoju arhitekturu. To se jasno vidi po evropskim gradovima gde na osnovu zdanja prepoznaješ vreme kad su podignute. Gotika, barok… pa tako redom. Na kraju 20. veka, u Novom Sadu rade kopije i projektuju klasicizam, umesto savremene arhiktekture. Od nedavno se situacija malo popravlja delima pojedinih časnih izuzetaka, kao što su Lazar Kuzmanov ili Leo Nešić.

Ni Venecije ne bi bilo da svako vreme nije ostavljalo svoju arhitekturu

Ipak, staro jezgro Novog Sada je stavljeno pod zaštitu države?

- Da, ali čitav proces je trajao punih osam godina. Muku smo mučili da umilostivimo Grad, mada po zakonu nismo morali. Šetala sam s planovima od službe do službe, pričala i edukovala maturante, pa obilazila i tada vladajuće političke stranke. Tražili su da obezbedim njihovu saglasnost. Staro jezgro postaje kulturno dobro mnogo kasnije, pa, na neki način, treba da smo zahvalni radikalima. Stavljanje pod zaštitu, ne znači da je centar konzerviran, već ga treba rekonstruisati i održavati. Nije ispalo kako smo mi zaštitari očekivali. Na kući Novića, kod Nikolajevske porte, se obruši krilo, oni uklone celo. Hteli su i ulicu Laze Telečkog da ruše, pa smo jedva sačuvali te kuće jer smo videli da ima nekog šmeka.

Kuće sa šmekom: Ulica Laze Telečkog

Hoće li nam titula Evropske prestonice kulture doneti nešto monumentalno?

- Treba biti pošten i priznati da se posle toliko decenija obnavlja Gradić. Toga ne bi bilo da ne ide EPK 2021. Grad će imati benefit od dolazaka ljudi, a turisti prevashodno gledaju grad. Znači, treba da se uredi staro jezgro. Sređuju se fasade po centru, a dvorišta i prolazi su horor. Šminka se samo ono što se vidi. Zaista, ne znam koji su projekti u planu, a ostale su još samo dve godine. U ovom gradu nikad nisam doživela izložbu, da se red građana proteže niz ulicu, a svi govore da smo grad kulture. Nema stvari za koje bi svi rekli “ovo ne smem propustiti”. Nema velikih kulturnih događaja, pa zašto smo onda "prestonica kulture". Gde su danas ponosni nosioci ove titule, kad upravo zatvaraju čarobnu "Lemijevu knjižaru", jedinu i poslednju antikvarnicu u gradu, a sa njom ukidaju i u Evropu unikatnu manifestaciju Uličnih čitača.

Sređuju se fasade po centru, a dvorišta i prolazi su horor

- Treba konačno i iskoristiti Vaserštat, koji je neverovatno dragocen prostor, sa ozidanim, dubokim kanalima i klasicističkim kapijama. Kad bi se spojio sa Podgrađem, bilo bi jedinstveno. Nažalost, vojska je još uvek tu, proces iseljenja dug i kasno je za EPK 2021. Ako se pokaže da su prodali Mornaricu, onda je sve moguće, samo treba volje. Ambijent industrijske arhitekture u Kineskoj četvrti treba sačuvati i doraditi, on već i sada, bez velike filozofije spontano živi. Takvi prostori su hit u svetu. I Ranžirna stanica je blago. Može se – poput jednog pariskog kulturnog centra, u kome je živeo i radio Šagal – napraviti desetine ateljea i apartmana gde bi gostovali svetski i domaći umetnici. Da bude živa stvar gde se razmenjuju ideje i iskustva. Samo treba izmestiti remont lokomotiva.

Šta biste poručili za kraj razgovora?

- Narod je izgubio volju i nadu da bilo koji trud može da se isplati, da se nešto promeni. Na svakom koraku se čuje “neću da se eksponiram”, “nemoj se nikom zamerati”, “imam decu, moram da ćutim”, “gledaj svoja posla”, “sve ti je džaba”… Ne mogu podneti da svi ćutimo i kod kuće pljujemo televizor. Ako se vratimo struci, stvari bi mogle da se promene. Mladima ne možete poručiti "ostajte ovde" kad kriterijum nije kvalitet. Najgore je što mi školujemo tu decu parama iz budžeta, i stranci besplatno dobijaju fakultetske obrazovane. Ne možemo to vi i ja da rešimo. Treba menjati sistem i politiku.

NOVI SAD PO SKOPSKOM MODELU: "Smeta mi što je potpuno zanemarena institucija konkursa, već se odlučuje preko javne nabavke. Tako je spomenik kralja Petra na Trgu republike poveren vajaru koji, navodno, jedini zna da uradi figuru na konju. I to je obrazloženje. Gde nestade mogućnost izbora od desetak pristiglih radova. Kako se koja vlast promeni, uvode omiljene im likove u bronzi, da nas gledaju. Prave grobljanske skulpture i postavljaju po kvalitetu vrlo problematične spomenike. Kralj Petar jeste velika istorijska ličnost, pa i meni, i zbog njegove skromnosti omiljena, ali tema nije istorijska. Ako se već postavlja spomenik mora se videti njegova svrsihodnost, mesto gde će biti, estetika da se ispoštuje i ne izbegavaju istoričari umetnosti. Staviće "Čika Peru" na konju od 12 metara, a u pozadini prljave tezge i pijaca. Ne znam kome treba takva figura, a la Skoplje. Trenutno najveći skandal, veći i od rušenja trščara. Na brzinu dižu spomenike, politički ostrašćeno, rade nepromišljeno nešto što tu treba da ostane vekovima. Spomenik mora imati ideju. Eto, Đura Jakšić se u parku primio, šalje neku poruku, taj mali, plemeniti spomenik. Janiku Balaža i balerinu što kao da piški uz drvo, ne bih ni spominjala – zbogom pameti. I na Keju, ovaj iz Azerbejdžena… svašta sejemo po gradu" – zaključuje na kraju intervjua za naš portal istoričarka umetnosti Donka Stančić.

Oceni vest:

Povezane vesti

Povezani album

Novi Sad

22.02.2016. - Male urbanističke (horor) priče

nema deda mraza

pre 2287 dana i 17 sati

bolja je i kopija tog klasicizma za turiste kao u eu gradovima nego ta nemusta priucena moderna.
necete nikoga pridobiti turistickim blekendeker turama/ zato sto su dobili dabledeker autobus upotrebivsi blekendeker alat na obicnim autobusu/ po limanu

Oceni komentar:

Neoplanta

pre 2282 dana i 4 sata

Svaka reč na mestu. Novi Sad je postao urbanistički i estetski hendikepiran grad.

Arman

pre 2282 dana i 3 sata

Šta ste uradili za svoj radni vek da ne bude tako kako kažete?

Milos

pre 1648 dana i 19 sati

Upropasten grad u celosti zbog nekih mocnika Dodika koga ppdrzsvs ova vlada i dajemu sve moguce dozvole gradi sa pokradenim novcem,lepp je opisala gosodja Donka Stancic koja se borila protiv ovog svega sli uzaslud mocnici su je skinuli sa mesta kao nepodobni nezmalica kulture i arhiktekture Novog Sada velika steta ,mi Novosadjsni dozvolili smo dodjosima da nam kreiraju ,sramota