Darko Dozet, fotoreporter: Život i mentalitet jednog naroda svugde se vidi tek kad se odmaknete od prestonice

Naš ovonedeljni sagovornik fotografiše svakodnevna dešavanja u Novom Sadu, ali objektiv njegovog fotoaparata zabeležio je i događaje koji će zauvek biti upisani u istoriji našeg naroda.

Darko Dozet rođen je 1976. godine u Novom Sadu. Po završetku osnovne škole upisuje Srednju grafičku školu, smer fotograf, nakon koje se vrlo brzo zapošljava u novosadskom listu “Dnevnik“. Fotografije su mu objavljivane u mnogim svetskim listovima, dobitnik je mnogobrojnih nagrada, a danas radi kao fotoreporter “Večernjih novosti“.

Autor je nekoliko izložbi fotografija koje su svedočile o bombardovanju Jugoslavije i stradanju srpskog naroda na Kosovu, koje čuvaju pravoslavne hramove od zaborava, ali beleže i najzanimljivja dešavanja na najpoznatijem muzičkom festivalu kod nas. Te izložbe su bile predstavljene u više od 50 gradova Srbije i inostranstva. Trenutno radi na tome da dve decenije rada u ovom poslu kruniše monografijom “Darko Dozet – 20 godina fotografije“ za koju prikuplja neopodna sredstva.

Foto: Nemanja Subotić

U kom kraju grada si odrastao?

- Odrastao sam na Bulevaru oslobođenja, pohađao sam Osnovnu školu “Kosta Trifković“. Kako sam rastao, tako se širila spoznaja o gradu u kom živim, pa sam išao u centar, na Tvrđavu i u ostale njegove delove. Bulevar je tada izgledao drugačije, bilo je šest traka od Železniče stanice, pa do “Dnevnika“, da bi se dalje nastavljale samo tri trake. Stvari su se od tada dosta promenile, počeli smo mnogo brže da živimo.

Kako si odlučio da upišeš Grafičku školu? Kako se javila ljubav prema fotografiji?

- Ne mogu reći da je to tada bila neka specijalna ljubav prema fotografiji, više prema prisustvu i da budem u centru nekog dešavanja. Sećam se, sadašnji direktor osnovne škole nas je na jednom času pitao čime želimo da se bavimo. Baš tada su se u Beogradu održavale dve velike utakmice, Partizan – Inter i Zvezda – Roma. To je mene kao klinca jako privlačilo, gledao sam i pomislio sam kako bih voleo da budem fotograf, jer oni stoje uz aut-liniju i sve vide. Tu su na licu mesta, sve gledaju i ne razmišljaju da li će biti prenosa na televiziji. To je moje prvo razmišljanje o bavljenju ovom profesijom. Kasnije sam, kada je došlo vreme za upis srednje škole, zaboravio na sve ovo, pa sam poželeo da budem turistički tehničar. Razmišao sam kako je super biti vodič, imaš neke turističke ture i upoznaješ čitavu planetu. Međutim, iako sam dobro uradio prijemni, bio sam ispod crte za ovaj smer. Posle sam gledao šta bih još mogao da upišem, vidim zanimanje fotograf i setim se te svoje priče iz osnovne škole.

Tara: Planinarenjem do fotki i zdravlja (foto: Darko Dozet)

Kako izgledaju tvoje prve godine rada u “Dnevniku“?

- Posle škole sam odmah počeo da fotografišem, pa sam upoznao dosta ljudi i zaposlio sam se u fotolaboratoriji “Tami“. Ubrzo me je primetio Jaroslav Pap, tadašnji šef i urednik fotografije novosadskog “Dnevnika“. Raspitao se gde radim i poslao kolegu Slobodana Nikolića da me pita da li bi došao kod njih. Kao i svaki mladi čovek mislio sam – ja imam diplomu, šta oni znaju. Međutim, već prvi dan sam shvatio da pojma nemam, da mogu da bacim tu svoju diplomu i da od svakog od njih krenem nešto da učim. Tamo je bilo desetak ljudi i vrlo brzo sam shvatio ko je stručnjak za koju oblast i pažljivo sam ih slušao. Beskrajno sam im zahvalan zbog toga, kako ljudima koji su tada radili, tako i onima koju su napustili posao, ali su svraćali na kafu i druženje. U bivšoj Jugoslaviji jedna od najpoznatijih škola fotografije bila “Dnevnikova“, uz neke ostale velike kuće kao što su “Politika“ i “Vjesnik“. Razmenjivali smo znanja, jer je u to vreme je bila smena tehnologija. Oni su mene učili fotografiju, a ja njih rad na računaru. Nije mi bio problem da ih menjam, jer je dosta njih tada imalo malu decu. S druge strane, oni su se meni odužili tako što su mi pozajmljivali opremu, učili me svemu i uvek mi bili na raspolaganju bez ikakve sujete i sebičnosti.

Zlatne ruke naših košarkaša,  Atina 1998. godine (foto: Darko Dozet)

Koje su mane i prednosti posla foto-reportera?

- Kao i svaka druga profesija, nedovoljno je plaćen, ali je i mnogo skup. Često ulažemo više nego što mesečno zarađujemo ili smo prinuđeni da radimo sa strane da bismo mogli da prisustvujemo događajima na koje redakcija ne može da nas pošalje. Sami kupujemo opremu, jer moramo da budemo u koraku sa našim kolegama u inostranstvu. Razilika je što fotoreporterima u svetu redakcija kupuje opremu i daleko su više plaćeni. Sve moje kolege se mnogo odriču, ne bi li kupili opremu koja im je neophodna. Te je neverovatna ljubav prema fotografiji. Ljudi koji su trenutno najbolji fotografi ove zemlje i jedni od vodećih svetskih fotografa su nekada imali platu 10 maraka, a mesečno su trošili 500 maraka da bi se bavili fotografijom. Sami su kupovali filmove i opremu, radili su to zato što vole taj posao i sada su vodeći fotografi “Rojtersa“ i sličnih agencija.

MONOGRAFIJA POVODOM JUBILEJA: "Planiram da izdam knjigu ’Darko Dozet – 20 godina fotografije’, trebalo bi da bude objavljena u decembru. Imaće više od 200 fotografija, podeljenih po temama – Novi Sad, Dunav, naša tužna dešavanja, bombardovanje Novog Sada... Želim to da ukoričim i stavim u orman, jer mnogo smo postali nemarni, čak i mi autori. Nemamo sredstava za čuvanje fotografija, tako da je dobra stvar staviti to u knjigu. Ona će ostati da svedoči istoriju, čak i ako mojih negativa više ne bude," priča nam naša ovonedeljna Gradska faca.

Darko Dozet na radnom zadatku (foto: Koča Sulejmanović)

Izložba fotografija “Koreni duše“ nastajala je između 1998. i 2007. godine, prikazuje život i stradanja Srba na Kosovu u prvoj deceniji 21. veka. Odakle tako rano interesovanje za ovako ozbiljnu temu?

- Nisam želeo da slikam rupe po putu u Novom Sadu ili neke obične gradske teme, dok se dole dešavaju ozbiljni problemi, sukobi i nestajanje jednog naroda i kulturne baštine. Znatiželja, doza patriotizma i profesionalni momenat u meni nisu mi dozvoljavali da 400 kilometara udaljen od tih događaja sedim i slikam samo događaje u našem gradu. Na Kosovo su dolazile na desetine hiljada novinara iz celog sveta, nisam mogao da sedim u Novom Sadu i da me ne zanima šta je dole. Prvi put sam otišao 1998. godine, dok su se još vodile borbe. Bio sam klinac, rekli su mi da idem na svoju odgovornost, jer ni jedna redakcija htela da šalje svoje ljude.

Darko na Kosovu i Metohiji okružen pripadnicima snaga UN iz Pakistana (foto: privatna arhiva)

Šta si zaključio tokom dugogodišinjeg fotografisanja tih krajeva? Kakav je život ljudi na Kosovu?

- Grad nosi svoje običaje i nameće osobine ljudima. Isto tako, sela na Kosovu i situacija u kojoj žive nameće i pripisuje osobine koje ljudi vremenom počnu da usvajaju da bi preživeli. Sela oko Prizrena, u koje sam najviše odlazio, poprilično su vesela, jer su to vinarska sela. Uz vino uvek ide dobro raspoloženje i mislim da je to nešto što ih je održalo. Tamo je svaka kuća vinarija za sebe. Kao što ovde ima različitih ljudi, tako je i tamo, ali primetio sam da deca brže odrastaju. Ovde su opterećeni s tim koje će patike da kupe, a dole im je bitno da mogu slobodno da trče, nebitno je da li će trčati bosi. Dole ljudi više znaju da cene život. Neko mudar je davno rekao da je jedina dobra strana rata to što nauči ljude da cene život. To se u tim nekim kriznim područjima baš vidi. Sve ostalo im je nebitno, samo da su živi i zdravi i da su svi njihovi dobro.

"Rekli su mi da na Kosovo idem na svoju odgovornost – ni jedna redakcija nije htela tamo da šalje svoje ljude"

NAJDRAŽE FOTOGRAFIJE: “Prva je kada smo sa timom košarkaške reprezentacije postali prvaci sveta 1998. godine u Atini. Tu fotografiju zovem ’Zlatne ruke’. To je momenat kada smo se kolega iz ’Rojtersa’ i ja slučajno našli na mestu gde su navijači dočekali košarkaše. Oni su počeli toliko da urlaju od sreće da su im žile iskočile na vratu. To je bila fotografija dana, ostale kolege su bile na protokolarnom mestu i imale su one tipične uštogljene fotografije. Sledeća značajna koju pamtim nastala je na Vidovdan, u Gračanici. Ustao sam pre izlaska sunca, jer nisam znao kad će biti idealni uslovi za fotografisanje hrama. Naišao je neki sveštenik, zamolio sam ga da prošeta stazicom pored hrama. On je tako energično prošetao i uz duvanje vetra izgledalo je ako da njegova mantija leti. Te dve su mi najdraže, za ostale bih morao da razmislim. Ima još jedna, vezana za naš grad i tužna je. To je fotografija tepih bombe na Novosadskoj rafineriji, nastala poslednjih dana bombardovanja.“, priča nam Darko o fotografijama koje mu najviše znače. Darkove fotografije možete pratiti i na njegovom Instagram profilu: www.instagram.com/photodozet/

Manastir Gračanica (foto: Darko Dozet)

Jednu izložbu posvetio si ruskom gradu-pobratimu Novog Sada i nazvao je "Nižnji Novgorod – Kormilo Rusije". Kakvo je iskustvo bilo fotografisati Rusiju?

- Rusija je čarobna, ali ide iz krajnosti u krajnost. Od toga da vas izneviraju nekom banalnom gluposti da kažete sebi da nikada više nećete otići tamo, do toga da su u stanju da vam daju sve iako vas prvi put u životu vide. Nije im problem da vas odvezu 200 kilometara dalje i da vas vrate, što se meni desilo. Raspitivao sam se kako otići do mesta gde je sahranjen Puškin i oni su mi rekli kako će sad na brzinu da me odvezu, kažu to je tu nije daleko. Iskeno, mislio sam da su me kidnapovali. Tri četiri puta sam ih u toku vožnje pitao kad ćemo stići, pa sam ih pitao koliko kilometara ima do tog mesta i tek tada saznao da vozimo oko 200 kilometara u jednom pravcu. Najmanje sam fotografisao gradove, oni nisu reprezenti jednog naroda, oni su svugde u svetu slični, baš kao i ljudi u njima, život i mentalitet naroda svagde se vidi tek kada se odmakne od prestonica. Oduševljen sam prirodom, ljudima i kulturom.

Darko u Rusiji, 2005. godina (foto: privatna arhiva)

Krajem jula imao si otvaranje izložbe u čast 700 godina od osnivanja manastira Krupa. Kao neko ko se kroz fotografiju bavi ovakvim temama, reci mi kakva je uloga umetnika u očuvanju kulturne i tradicionalne baštine jednog naroda?

- Svako od nas u svom domenu rada treba da doprinese onome što nas okružuje, između ostalog i čuvanju baštine. Ukoliko je neko fotograf i može da doprinese da se to na neki način sačuva i promoviše, na njemu je da to učini. Moj posao je stresan, odlazio sam u manastire jer tamo vlada mir. Možete da se opusitite, donosite neke važne odluke, napunite baterije ili da prebrodite neki težak momenat u životu i dobijete savete mudrih staraca. Nemoguće je stalno živeti brzo, mora se nekad usporiti, sabrati i tek onda krenuti dalje.

Darko u akciji na ulicama rodnog grada (foto: Jaroslav Pap)

Koliko je digitalizacija donela dobrog, a koliko lošeg fotografiji?

- Mnogo nas je ubrzala i, kad podvučemo crtu, malo ili ništa nismo dobili. Nekada su novine čekale da mi donesemo fotografije, a danas je, uprkos digitalizaciji, stalno neka žurba. Na kraju mi je isto da li slikam na filmu ili digitalno. S druge strane, doprinela je poboljšanju kvaliteta, jer nekada ste imali film od 36 snimaka i odete sa njim na fudbal i slikate, a sada su vam mogućnosti mnogo bolje, napravi se na hiljade snimaka pa je samim tim i odabir kvalitetniji. To je posebno dobro u segmentu sportske fotografije. Za neke druge segmente malo je i odmogla, jer ljudi ne razmišljaju – slikaju i tek kad dođu kući u kompjuteru traže fotografiju. Ne gledaju prilikom fotografisanja kakvo je svetlo, kako je model postavljen, nego kada dođu kući gledaju da u fotošopu naprave sliku. Ako nije napravljena na terenu, fotografija se ne može napraviti ni u postprodukciji.

Osnivač si i predsednik Foto asocijacije Vojvodine. Reci nam nešto više o tom udruženju?

- Godine 2013. smo zaključili da sve ide dovraga, pa smo osnovali Foto asocijaciju Vojvodine. Stanje je bilo takvo da su redakcije davale otkaze fotografima, slike su se krale, niko nije isplaćivao honorare, tretirani smo kao najniža nekvalifikovana radna snaga. Došao sam na ideju da napravimo neko udruženje i radimo nešto po tom pitanju. Prvo smo napravili knjigu, gde smo sakupili sve fotoreportere koji su radili u Vojvodini od Drugog svetskog rata do danas, što je oko 70 autora. Učestovali smo na raznim tribinama, a svakog decembra organizujemo kolektivnu izložbu. Trudimo se da pokažemo da smo tu, da se ne predajemo i da moraju i nas nešto da pitaju.

"Ako nije napravljena na terenu, fotografija se ne može napraviti ni u postprodukciji"

Exit festival u objektivu našeg ovonedeljnog sagovornika (foto: Darko Dozet)

Aktivan si i u drugim udruženjima, baviš se i humanitarnim radom?

- Odlazak na pojedine novinarske zadatke često nas emotivno pogodi, pa se desi da se za neke ljude ili mesta, kolege i ja posebno vežemo i vraćamo se da im pomognemo koliko je to u našoj moći. Koristimo spostveni i ugled kompanije za koju radimo, lične i poslovne veze, kao i tezu da smo sedma sila, kako još medije nazivaju. Posebno sam ponosan na mnogobrojne akcije pomoći ugroženom stanovništvu Vojvodine i Kosova i Metohije koje smo zajedno sproveli moje kolege i ja. Osim pomoći ljudima, kolege iz novosadskog dopisništva “Večernjih novosti“ i ja, vezali smo se se i za manastir Bešenovo na Fruškoj gori. Ta zadužbina Dragutina Nemanjića, bukvalno je bila u pepelu, sada je, za svega nekoliko godina, Bešenovo izrasno u jedan prelep komplekst. Volontiram još, i koliko mogu pomažem u Udruženju građana “Novi Sad“ i organizaciji “Čepom do osmeha“. Verovatno su kolege novinari zbog svih mojih profesionalnih i društvenih aktivnosti rešile da mi povere i funkciju člana uprave Udruženja novinara Srbije, što mi predstavlja posebnu čast.

Kad nebo gori nad gradom: Svedočanstvo o NATO bombardovanju Novog Sada (foto: Darko Dozet)

Šta je zadak fotografije?

- Da informiše i dokumentuje prvenstveno, ali postoji i onaj kreativni deo fotografije – da kod ljudi izazove emociju, postavi pitanje ili da neke odgovore! Ranije je postojala podela na primenjenu i "neprimenjenu", ali sada je sve toliko napredovalo da sve može da bude primenjena fotografija. Međutim, na prvom mestu je to dokument i informacija.

Razgovarala: Mirela Kuč
Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Darko Dozet, privatna arhiva Darka Dozeta