Cveta Majtanović: Inovacija je zajednički imenilac za moju muzičku i preduzetničku karijeru

Javnost regiona seća je se kao pobednice internacionalno licenciranog takmičenja IDOL, od čijeg održavanja se ove godine obeležava 20 godina. Upamćena po raskošnom glasu i energičnom nastupu, ovu titulu danas "brani" uspesima u nauci i biznisu. Nakon gotovo decenije života i rada u Italiji, naša sugrađanka u martu stiže u Novi Sad, uoči Vivaldi foruma, na kojem će biti jedna od govornica. To je više nego dobar povod da se prisetimo Cvete nekad i čujemo čime se sve sada bavi, koji su joj planovi, ali i njena razmišljanja na razne aktuelne i zanimljive teme.

Cveta Majtanović rođena je 1986. godine u Novom Sadu, gde je završila "Isidorinu" gimnaziju, studije psihologije i master studije iz oblasti industrijskog inženjerstva i menadžmenta na FTN-u. Osim diplome dvostrukog doktorata iz informatike u naučnoj oblasti veštačke inteligencije, druge aspekte inteligencije izražene kroz članstvo u Mensi, danas Cveta kreativno artikuliše simultanim radom na nekoliko strana: član je Upravnog odbora United Nations Global Compact mreže za Italiju, najveće inicijative za korporativnu održivost na svetu, deo menadžmenta u dva inovativna preduzeća u Italiji (Innovando, kompaniji aktivnoj u domenu cirkularne ekonomije i upravljanja industrijskim otpadom i Rubber Conversion, kompaniji aktivnoj u domenu obnove materijala), povremeni predavač Univerziteta u Trentu, honorarni saradnik Fonda za Inovacionu delatnost Srbije i evaluator UNDP projekata.

Pre odlaska u Italiju, gde danas živi i radi, intervju je dala upravo za portal Moj Novi Sad, čiji je bila direktor i kreativni suosnivač i u koji je prenela ljubav prema svom rodnom gradu, sažimanjem priča svojih roditelja, predaka, komšija i vršnjka. Takođe, na preseku percepcije koju, recimo Beograđani, imaju o stanovnicima Novog Sada, nastale su rubrike Moj Grad, kao i rečnik novosadskog slenga New Now Dictionary. Od tada smo o Cveti mogli da pročitamo uglavnom stihijski publikovane senzacionalističke naslove, poput "Gde-je-i-šta-danas-radi-Cveta-Majtanovic?" ili obećanja da "Nećete nikad verovati kako sada izgleda: FOTO".

– Dominacija floskula i plitke retorike u žurnalističkim formama, kao i sveopšte prihvaćen animozitet prema istraživačkom novinarstvu, poraz su za, rekla bih možda, pomalo naivnu ideju koju sam imala u svojim dvadesetim godinama prilikom konstituisanja portala MojNoviSad: da se novinarstvu i medijima vrati uloga da informišu, edukuju i zabave javnost. Od javnog je interesa da se (veći) deo medijskog prostora „rentira“ i za promociju pozitivnih vrednosti i inspirativnih primera koji bi dali „boost“ optimizmu mladih . Ipak, daleko je jednostavnije prekopirati netačne arhivske tekstove i republikovati ih, pod izgovorom za sopstveni nedostatak inovativnosti da svakako retki čitaju dalje od naslova. Zanima me kako će se medijski ekosistem prilagoditi AI-driven inovacijama koje stavljaju uveliko urgentni fokus na strategiju svake redakcije – kratko je prokomentarisala Cveta.

U martu dolaziš u Srbiju, gde ćeš biti jedan od govornika na Vivaldi forumu, događaju namenjenom poslovnoj zajednici. Ovogodišnja tema je “Ko inovira, dve sreće ubira”. Šta posetioci mogu da očekuju da čuju od tebe?

– Deo sam menadžmenta dva inovativna preduzeća u Italiji (Innovative SME), status kojim italijansko Ministarstvo privrede i "Made in Italy" prepoznaje važne kategorije kompanija koje daju signifikantan doprinos inovativnom razvoju zemlje. Osim digitalizacije procesa koja je doprinela vrtoglavo brzom rastu naših kompanija u poslednjih nekoliko godina, investicija u istraživanje i razvoj (R&D) uz patentiranje tehnologije za devulkanizaciju gume, učvrstili su portfolio i održali diversifikaciju čak i u vremenu veće ekonomske neizvesnosti. U srži ovog pristupa nalazi se inovacija, neophodna za poces razvoja i komercijalizaciju novih ideja. Inovacija je ujedno i zajednički imenilac za moju muzičku, karijeru univerzitetskog predavača, a esencija je i mog naučno-istraživačkog kurioziteta i najzad industrjske, odnosno preduzetničke karijere. Uz rizik da ću zvučati kao neko ko ima minimum 60 godina života zbog svega što sam kontinuiranim inoviranjem postigla, potrudiću se da svoja iskustva pretočim u jednu dvadesetominutnu kognitivno skladnu logičku celinu, jer za mene je sve što živim, zaista potpuno normalno.

Već godinama vodiš uspešne poslove u Italiji. Kakve su poslovne mogućnosti u toj zemlji u odnosu na našu?

–  Poslovne mogućnosti svakako postoje, ali im je pristup ipak alarmantno drugačiji u odnosu na Evropu. U januaru 2023. godine sam bila na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, da bih već u martu iste godine u Palatu Srbije došla kao član Italijanske privredne delegacije na Forum Srbija-Italija. Teme sa ova dva događaja i percepcija globalnih makro rizika nemaju mnogo dodirnih tačaka, budući da se lokalna ekonomija ne suočava sa izazovima strateški, već, čini mi se, stihijski, i sa odsustvom održivog pristupa problematici, važnog u pronalaženju dugoročnih rešenja. Radim u domenu cirkularne ekonomije i održivog pristupa upravljanju industrijskim otpadom, što se praktično prevodi u nastojanje smanjenja eksploatacije prirodnih resursa, uvođenjem inovativnih tehnoloških rešenja koja pružaju mogućnost za obnovu vrednih resursa na kraju životnog veka nekog proizvoda. Za primer ću uzeti gumu iz automobilske industrije ili, recimo, jedan pneumatik na kraju životnog veka koji, dakle, ne deponujete i ne spaljujete po modelu linearne ekonomije po kom kupim-koristim-bacim proizvod, već na kraju životnog veka pneumatike sakupite, a zatim tu gumu reciklirate kako biste je vratili nazad u proizvodne procese. Na ovaj način “otpad” postaje “resurs”, a da biste dobili kvalitet jednak prirodnoj gumi, neophodan za dobar performans pneumatika, potrebne su vam najinovativnije tehnologije. Jedna takva je patentirana tehnologija kompanije Rubber Conversion u kojoj sam odgovorna za održivi razvoj (Chief Sustainability Officer) koja, recimo, sarađuje sa istraživačkim centrom FIAT-a, Bridgestone Europe proizvođačem pneumatika, kompanijom Sellantis i nizom drugih lidera iz automobilske industrije, a sve više i sa proizvođačima obuće – npr. italijanski brend SCARPA koji želi da reciklira đon od patika koje proizvode. Facilitator implementacije inovativnih rešenja u Italiji je i regulatorni okvir, koji se uglavnom nastoji uskladiti sa svim EU članicama (u konkretnom slučaju – EPR – eng. Extended Producer Responsibility, ili Produžena odgovornost proizvođača). Ovo se primenjuje i u tekstilnoj i drugim industrijama za koje je procenjen štetan uticaj na životno okruženje. Prema EPR modelu proizvođač ili distributer je u obavezi da proizvod stavljen na određeno tržište na kraju životnog veka sa tog tržišta sakupi strukturisanom kolekcijom, a zatim da primeni najsavremenije i neštetne za okruženje tehnologije kako bi obnovio materijale. Na kraju je u obavezi i da Carbon & Material Footprint izveštaj priloži nadležnom Ministarstvu. Srbija zna da ima ljude po celom svetu koji mogu da doprinesu jačanju domaće privrede na ovaj način, prenosom znanja, iskustva i konkretnih rešenja, ali bira da to ignoriše jer uvek ima neke druge prioritete.

Radiš i kao povremeni predavač na Univerzitetu u Trentu i mentor u laboratoriji za razvoj Startup preduzeća. Kakva su tvoja iskustva na tom polju?

– Više od 5 godina sam radila kao Senior Mentor u laboratoriji za razvoj Startup preduzeća pri Univerzitetu u Trentu, C LAB i odatle nosim sjajna iskustva kroz interakciju sa kolegama i studentima Master i Doktorskih studija koji su pohađali ovaj kurs. Zanimljivo je da je EIT Digital (European Institute of Innovation & Technology) uveo ovo kao obavezan kurs na PhD studijama – jasno je koliko se u Evropi cene kompetencije koje se simultano razvijaju u nauci i privredi jer je tu potencijal ekonomskog rasta jedne zemlje. Slične aktivnosti kroz mentorsko-konsultantsku formu realizovala sam i za Fond za Inovacionu delatnost Republike Srbije koji je kroz Dokaz koncepta timovima profesora sa domaćih univerziteta čije su projektne ideje bile prihvaćene za finansiranje nudio konsultacije sa liste odobrenih Mentora od strane Fonda, na kojoj se i moje ime nalazi. Tom prilikom sam bila mentor jednom perspekitvnom AI-tech rešenju u domenu medicine.

Pored Srbije, živela si i u Poljskoj, Švajcarskoj, Španiji i Južnoj Africi. Zašto je tvoj izbor pao na Italiju?

– U Poljskoj sam bila davno, dok sam snimala album za Jazzboy production of Sony & BMG koji su imali studio u Gdanjsku i Varšavi. U ostalim zemljama sam duže živela, u Švajcarsku bih se vratila rado kroz neko vreme, možda sam samo prerano tamo otišla, pa još u medijski ambijent. Španija je turistički atraktivna, ali prilično ekonomsko-politički, rekla bih i bezbednosno, ali i institucionalno disfunkcionalna u odnosu na Trentino-Alto Adige, najbogatiju italijansku regiju u kojoj živim. Južnoafrička Republika ostaje moja velika ljubav, ali pomalo je opterećujuće bilo živeti pod konstantnim egzistencijalnim mikro stresorima, tako da se i pored fenomenalne prirode i beskonačnih mogućnosti za sjajne outdoor aktivnosti, ipak nisam opredelila za život u ovoj zemlji. Italija je daleko od idealne, jer i sama kada čitam vesti iz drugih regija, shvatam da zaista živim u jednoj autonomnoj pokrajini u pravom smislu te reči. Takođe, za adekvatan opis prirode i toga šta sve ova regija nudi – potrebno je provesti ovde malo više vremena.

Kakva je Cveta privatno?

– Ako ovo pitate moje okruženje, svi će reći da sam kao "vulkan", puna energije, ponekad (često) preintenzivna, zahtevna i brza, ali bez kompromitovanja preciznosti i kvaliteta. Moji asistenti često kada sastavljamo dijagrame za menadžment nekog projekta, ukoliko ja predložim vreme realizacije, uglavnom prokomentarišu "po tvom vremenu ili po vremenu normalnih ljudi". Nisam ni privatno mnogo drugačija od “poslovne Cvete” jer radim ono što volim i čak i kada sam na godišnjem odmoru, za mene ne postoji dan da ne odgovorim na mejlove i ne uradim nešto. Ne dajem sebi taj luksuz da isključim telefon na dve nedelje i odem na odmor, jer sam izabrala da imam veliku odgovornost u poslu. Prošle godine sam išla turistički u Dubai sa idejom da uživam. Ali shvatila sam da ja zapravo uživam u istraživanju poslovnih mogućnosti, a posete zemljama neretko koristim i za bolje informisanje i o prilikama za internacionalizaciju aktivnosti kompanija, ili, osnivanjem novog biznisa. Sve što radim je za mene izvor inspiracije. Čak i loša iskustva me inspirišu na sjajne stvari, kojima pristupam sa velikim optimizmom i entuzijazmom.

Kako provodiš slobodno vreme? Da li su ekstremni sportovi i umetnost još uvek tvoja ljubav?

– Kombinacija kulturno-umetničkog sa outdoor aktivnostima je za mene idealno postignut balans. Zbog mesta u kom živim, veći je akcenat na prirodi, ali ipak se zbog posla stalno krećem i tako reći živim po hotelima (upravo sam u vozu na putu ka Vićenci), tako da neretko odlazim u pozorišta, bioskope ili na izložbe i po drugim gradovima Italije. Nedavno smo otvorili kancelariju i u Švedskoj, saradnju intenziviramo i sa Amerikom, tako da će i ova godina biti prepuna putovanja, poslovno-privatnih. Vrhunski ski centri su mi na pola sata do sat vremena vožnje od kuće, ski alpinizam se takođe praktikuje i svojevremeno sam sa društvom išla na Monte Bondone, planina na koju sa terase gledam. Climbing zone su takođe svuda oko mene, Arco je jedan od najsjajnijih primera, a ispod kuće imam najveću teretanu za penjanje u Italiji, a treću u Evropi, Sanbapolis. Takođe, za moje gravel i MTV biciklističke potrebe, ne postoji bolje mesto, imam staze do predivnog jezera Garde, pa tako vikendom odem na ručak sa prijateljima koji tamo žive, ili odem u Rovereto ili na jezera Levico i Caldonazzo na kafu. Zimi idem na klizanje na zamrznuta jezera u Alto Adige, a svakodnevno u šetnje u društvu najlepšeg Švajcarskog ovčara na svetu.

Ove godine se obeležava 20 godina od takmičenja IDOL, u kojem si pobedila 2004. godine. Koje uspomene su ti ostale najupečatljivije?

– Prvo na šta pomislim su "live" nastupi, uvežbavanje koreografija, beskonačno mnogo realizovanih intervjua i TV nastupa, fotografisanja za časopise, rad na proizvodnji reklama – sve je bilo prezabavno na svoj način. Šminkernica BK televizije i svi ljudi koji su kroz nju prošli, glumci, voditelji, političari. Svakakve asocijacije i lepe uspomene evociram. Ali po sredi osećam pomalo i žal za zapostavljenim glumačkim talentom; gluma je zapravo bila moja prva ljubav. U školi sam uvek više glumila i recitovala nego što sam pevala. Pozorište obožavam, a i na filmu bih volela da zaigram (ne znam samo kad, od svega što radim i u kom Univerzumu). Sve te stvari, uz ples i muziku, zaista čine da se osećam, ako je moguće – još življom (smeh). I sve češće priželjkujem da uz sve što radim stvorim prostor i za jedan umetnički projekat i volela bih da se realizuje između Srbije i Italije i doprinese uzajamnom promovisanju ove dve kulture.

Jesi li u kontaktu sa nekim od tadašnjih takmičara? Ako jesi, šta oni rade?

– Nisam ostala u kontaktu sa tim ljudima, više sa timom sa ex BK Televizije. Ljuban mi je nedavno pisao jer ga je jedna novinarka pitala za moj kontakt, tom prilikom smo se neprecizno dogovorili za susret negde u Evropi, budući da i on živi van Srbije, u Nemačkoj. Od ostalih ljudi iz ovog vremena sa kojima sam u kontaktu, mogu spomenuti mog dragog Dušana Bulića, koji je svojevremeno bio scenarista takmičenja IDOL. Takođe, u Dubaiju sam deo slobodnog vremena provela sa Ivanom Zeljkovićem u čijem sam kvizu Želite li da postanete milioner baš sa Ljubanom učestvovala i osvojila novac koju smo dali u humanitarne svrhe tom prilikom. Vreme sam u Dubaiju provela i sa Danom Karić, porodica kod koje sam inače u jednom periodu i živela davne 2004. godine u Vili Jelena. Setim se često sjajnih ljudi i izvanredne ekipe sa ex BK Televizije, spomenuću Tamaru Todorović, Milicu Perović, Olgu Rezić – moj trio fantastico i naravno moju prvu stilistkinju Laru Milanović, šminkerku Minu, Mici i naravno – Dekija legendu Pantelića!

S obzirom na to da se danas baviš potpuno drugim stvarima, da li ti je i koliko ta popularnost nakon takmičenja pomogla (ili odmogla) u onome što danas jesi?

– Ovde niko nema pojma ni šta je IDOL ni ko sam ja bila 2004. godine, tako da mi ni u kom smislu nije moglo pomoći. To saznaju, recimo, studenti koji vaše ime guglaju, u momentu kada već krenu na neki od kurseva koje sam držala na Univerzitetu u Trentu. Ponekad se nekom iz poslovnog sveta omakne da izgugla moje ime, ali uopšte me ne poveže sa tom pevačicom, misle to je neka druga osoba. Nedavno je direktor održivog razvoja jedne od najvećih kompanija ovde u Italiji to saznao od drugog člana Upravnog odbora UN Global Compact mreže, a zatim je potpuno šokirano to saznanje podelio sa ostalim članovima. Meni je ovo drugi mandat, dakle tu sam već više od šest godina i niko nije znao ništa. Nisam ja to spominjala, jer ti uspesi nisu relevantni za ovo što radim, ali mi je i dalje interesantno kako sva druga postignuća postaju manje važna u odnosu na pesme koje se sa iTunes platforme mogu preuzeti. Wow, imaš Wikipedia stranicu, pesme na Spotify platformi. Pobogu, pa to je toliko jednostavno bilo, dok sam za sve ovo ostalo mnogo više energije, truda, upornosti i rizika morala da preuzmem da bih nešto postigla. Ipak, mislim da razlog zbog kog mi i u poslu neretko kažu da sam "rock star", nemajući predstavu o mom prethodnom muzičkom iskustvu, govori mi da kroz sve što radim emitujem i artikulišem upravo ovaj deo sebe.

Budući da si tačku na muzičku karijeru stavila davno, već nakon izdavanja prvog singla i albuma, ima li naznaka da ćeš se ikada vratiti u muzičke vode?

– Volela bih da realizujem neki 20-godina-kasnije momenat, koji bi trebalo sad u martu da proslavim, ali nisam mu se dovoljno posvetila u ovoj trci između silnih obaveza. Čula sam se tom prilikom i ljudima iz muzičke industrije, svima je super zvučao koncept, ali najveći pokretač bi trebalo da budem ja sama. Jedino da se kloniram, ali uzimajući u obzir brz AI napredak, sad će to brzo. Bez šale, zaista sam napravila koncept projekta i aktivirala ekipu na istom, od reditelja, preko producentkinja, do PR tima, ideja mi uopšte nije bila samopromocija, već davanje impulsa brendovima i preduzenticima kroz promociju dobrih vrednosti. Nedostajalo mi je malo više vremena da aktivno tražim pokroviteljstva institucija i komercijalna sponzorstva – to mi fali da se pokrenem, ali sjajnu ekipu i ideje imam.


Šta najviše voliš da slušaš od muzike i koje izvođače posebno ceniš?

– Zaista variram beskrajno. Nedavno su mi u poseti bili prijatelji iz Holandije, Belgije i Nemačke, išli smo na skijanje svakodnevno, Madonna di Campiglio je od mene udaljena na nešto više od sat vremena, tako da smo u kolima slušali zaista najrazličitije žanrove. Volim i kroz interakciju sa ljudima da otkrivam hitove iz drugih zemalja. Nedavno održan Festival di Sanremo takođe je iznedrio neke sezonske pesme koje je u ovom momentu nemoguće izbeći. Volim i klasičnu muziku da slušam, a na mojoj play listi stvarno može da se nađe muzika svih žanrova – od panka/ska, preko jazz muzike, do R&B i soul zvuka koji uz Reggae, ali i Funk zaista jako volim. Kad sam bila dete, Freddie Mercury je jako dobro sa mojim bićem razgovarao, a taj je dijalog i do danas ostao aktivan. Ovog momenta se na mojoj plejlisti čuje Teddy Swims (Lose Control).

Sa sadašnje vremenske distance, kakvo je tvoje mišljenje o muzičkim rijalitijima i rijalitijima uopšte?

– IDOL nije imao rijeliti formu, to su televizijski program o običnim ljudima koji se snimaju u svakodnevnim situacijama: niti sam ja "običan čovek", niti sam bila snimana u uobičajenim situacijama, već na sceni. Mišljenje o ovom programskom formatu nisam mnogo promenila ni do danas, smatram da loše utiču na mlade kroz promociju iskrivljenih vrednosti i normalizaciju agresije. Učesnici ovog formata, anesteziraju sopstvene realnosti konzumacijom raznih opijata koji, zatim, podstiče njihovo dramatično i vulgarno ponašanje, koje, paradoksalno, podiže rejting ovog formata. Tamo sigurno nećete videti nekog od koga možete nešto pametno čuti i naučiti. Formati ovog tipa su potpuno otrgli medijima njihove dve važne uloge: da informišu i edukuju gledaoce. Programi ovog tipa regrutuju kandidate prema performans indikatorima kao što su recimo potencijal za izazivanje incidenta ili skandala, a ne po kriterijumu talenta. IDOL je bio muzički program čiji je cilj bio da ispromoviše mlade talente, ali i da pokaže da je osim predispozicije potrebno dosta vežbe i rada na sebi. Možda je pravo pitanje kako sve ovo vidim danas, u kontekstu novih tehnologija koje su dramatično smanjile vreme od ideje do realizacije. AI je danas omogućio velikom broju ljudi da stvaraju muziku, a moćne tehnologije transformisale su i način na koji slušamo muziku. Kompjuteri su bili uključeni u proces muzičkog stvaranja i ranije, ali razvojem naprednih AI modela postali su fascinantno dobri bez ljudske involviranosti. Ovo je nešto što drastično menja celu industriju.

Koji su tvoji dalji planovi, privatni i poslovni?

– Plan mi je da nastavim uspešnu navigaciju kroz neizbežne promene koje dolaze u poslovnom svetu, a velika želja mi je da svoje planove artikulišem u konkretne i merljive akcije koje bi signifikantno doprinele rešavanju globalnih SDG izazova na regionalnom, ali i EU nivou. Najpre kroz rad u moje dve kompanije, Innovando & Rubber Conversion, a zatim i kroz niz drugih aktivnosti – diverzifikacija biznisa i razvoj novih mogućnosti koji smo već započeli kroz strukturisanje konzorcijuma u različitim industrijama i proizvodnim lancima (osim proizvođača pnematika koje smo ujedinili u okviru ReTyre konzorcijuma, rad smo započeli i u tekstilnoj industriji kroz Rematrix konzorcijum, zatim sa proizvođačima luksuznih barki i brodova u okviru Refiber konzorcijuma). Uz sve ovo, R&D rad nastavljam kroz nove EU projekte koji bi spojili AI sa cirkularnom ekonomijom, kroz implementaciju inovativnih tehnologija visoke tehnološke spremnosti. Planiram i da se aktiviram još više u javnom prostoru, jer radeći sve ovo, ne postižem i da podelim sa javnosti kroz success stories neke primere sjajno realizovanih cirkularnih projekata. Evropski Parlament u predviđanju ovogodišnjih problema ističe Paris Agreement adaptaciju, sporazum koji treba da ojača rezilijentnost i smanji vulnerabilnost na klimatske promene; ovo je bila tema i COP28 događaja održanog krajem 2023. godine u Dubaiju. Shodno tome se modifikuje i EU Policy okvir. Imajući u vidu Pregovaračke klastere na relaciji Srbija-EU, kao i Zelenu agendu za Zapadni Balkan – strategija koja ima za cilj da odgovori na ovakve izazove, kao i da uskladi propise o životnoj sredini sa EU standardima i normama, nisam sigurna koji "nam" je tu u Srbiji idući korak, ne znam da li dva nadležna Ministarstva – za zaštitu životne sredine, ali i inovacije, uopšte imaju otvoren dijalog na ovu temu, a stičem utisak da timu nedostaje praktična ekspertiza za implementaciju inovativnih pilot projekata, recimo u domenu cirkularne ekonomije. Na malom broju sastanaka na kojima sam kao član italijanske privredne delegacije učestvovala, stekla sam utisak da se tu samo prepoznaje problematika o kojoj se zatim diskutuje na seminarima, kao i da ima vrlo malo konkretizacije i spremnosti da se sredstva iz velikih fondova zaista i iskoriste za rešavanje nekog konkretnog problema. Ovo se više realizuje u okviru PR strategije, što je samo po sebi takođe problem. Više puta sam kontaktirana za pomoć u knowledge-transferu, kao i u tehnološkom skriningu i transferu u cirkularnom domenu, ali i ovde konkretizacija izostaje, a 2030. je praktično iza ćoška (čuvena Agenda 2030 za održivi razvoj).

Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?

– Sve što bih nabrojala pripada nekom davnom vremenu u kom i treba da ostane kao lepa uspomena, ništa u meni ne provocira tugu ili žal, zadovoljna sam životom, pozicijom privatno-poslovnom, kao i svim ulogama koje sada "igram". Svaki moj, ne baš tako čest dolazak u Novi Sad, bude uvek ispunjen susretima sa dragim ljudima koji danas, baš kao i ja, žive neke nove i drugačije živote u odnosu na onaj davni period koji smo delili. Mnogi ih žive čak identično, jednostavno nemaju potrebu da promene išta, što je takođe sasvim ok (al’ ne za mene, haha). Danas, uz svu dostupnu tehnologiju, možete sasvim korektno da održavate odličnu komunikaciju sa dragim ljudima. Ranije sam, kada bih dolazila u NS i išla na skup sa društvom iz gimnazije, ili sa faksa, govorila "Evo, ovo mi nedostaje u Italiji!", ali prijatelji bi me uvek razuveravali tvrdnjama da su se svi oni, koji eto žive u NS, poslednji put tako okupili upravo prethodnog puta kada sam ja došla u Novi Sad. Prema tome, navigacija obavezama, poslovima, porodicom, životom, sve njih odvede ka nekim drugim prioritetima zbog kojih stara prijateljstva neretko trpe. Socijalna dimenzija može biti problematična i usred Novog Sada, ako tako koncipiramo živote.

Imaš li neku poruku za naše čitaoce?

–  Budući da je ceo intervju jednosmerno koncipiran, ovde bih ostavila prostor za feedback čitalaca da iznesu mišljenje, predloge i ideje ukoliko smatraju da u nekom od domena mojih kompetencija mogu da dam doprinos (npr. na nivou grada, AP Vojvodine, Srbije). Za vas malo koji ste stigli do kraja intervjua, još i informacija da dolazim u Novi Sad uoči Vivaldi Foruma na par dana, te da se unapred dogovorimo za susret.