COMMUNIQUÉ: ŽIVOTI NA KRATKOM LANCU

Umesto klasične čestitke povodom dana Oslobođenja Novog Sada

Novi Sad, grad heroj. Imali smo tu monografiju u kući, na polici. Tata kad je ređao knjige, one najlepše, monografije i enciklopedijska izdanja je stavljao na gornje police. Na skroz donjim bili su neki njegovi silni priručnici iz elektronike. Znate kako vam se imena knjiga koje gledamo na njihovim riknama zauvek urežu u sećanje zajedno sa stilom kojim su ispisana. Ili kako se ono što smo kao jako mali pogrešno pročitali, jer smo tek učili slova, jako dugo držalo urezano u mozgu sve dok se  jednog dana, odraslim očima, nakon dužeg odmora od gledanja u to, nije javilo: Aaaaaa! Pa knjiga nije "Vaše sreće" nego "Vaše srce" i nije "Tristo tri" nego "Tiristori". To te onda potera da razmisliš šta sve još toliko dugo posmatraš i pogrešno misliš...

Titulu grada heroja poneli su gradovi koji su se pokazali u Narodnooslobodilačkoj borbi Drugog svetskog rata. Novi Sad je svoju zaradio više žrtvom nego konkretnom borbom. Postradao je surovo i masovno u Raciji i sličnim odmazdama dok, budimo iskreni, borbe u klasičnom smisli jedva da je i bilo. Opet budimo iskreni, skoro da je bila i nemoguća. Grad je bio previše mali u ono doba da bi bio bojište koje ilegalcima i gerilcima daje ikakvu šansu da se bore duže od jednog dana.

To ne znači da nije bilo otpora. Itekako ga je bilo! I taj otpor je bio herojski. Oružana borba jeste najveća i najdelotvornija ali nikako ne smemo umanjiti značaj drugih vidova pružanja otpora. Jer to je sve povezano u jednu celinu sa istim ciljem. Cilj je pobeda nad onim ko teroriše, povređuje, pljačka i ubija. I, po pravilu, što je taj gori i nemilosrdniji, to je šansa da debelo platiš i najmanji vid otpora veća. Jednostavno, neprijatelj podiže uloge spuštanjem cene ljudskog života. Zato je herojski u suludim vremenima raditi ono što je u normalnim možda obično. Reći ne. Reći neću. Odbiti. Javno i otvoreno i prkosno ili makar pasivno i bez izlaganja stava ali ipak ne uraditi ono što neprijatelj od nas traži. Sve se to računa. I svako od nas uvek može da nađe mogućnosti i uz stepen hrabrosti kojim raspolaže da bude deo borbe za slobodu.

23. oktobar 2019. Novi Sad dočekuje u stanju dosta boljem od onog iz 1944. kada su ga partizanske jedinice sastavljene od ljudi iz cele Jugoslavije oslobodile od terora mađarskih fašista. Ali... Novi Sad ga dočekuje u jadnom i bednom stanju nedostojnom 21. veka i jedino može da se kaže da je dobro kada se uporedi sa periodom fašističke okupacije. Ove okupatore, siledžije i secikese smo sami pustili da zavladaju, ne možemo se pravdati lošom svetskom situacijom ili time da su nas sve držali na nišanu. I kao i u svakoj okupaciji, dosta njih se zauvek obrukalo i pljunulo na sebe kada su pritrčali okupatoru i počeli zdušno da rade sa njim i za njega. Pamtimo...

Ovaj okupator je napredan (to mu i u imenu stoji) pa su mu metode kudikamo drugačije od onog pre. Ideologiju zapravo i nema i može se reći da ga zanima samo otimačina i profitiranje na uništenju Novog Sada. Neverovatno je kako se gradnjom može uništavati i gore nego rušenjem! Batinaški odredi nisu mu strani ali još uvek smo daleko od ludila iz davnih vremena. Mislim na ono iz 1942. Na ono što su radili 1992. uvek nas mogu lako podsetiti jer to su sve isti ljudi sa istim načelima i stilom.

Grad heroj ima dužnost da opravda naslov sa parcijalno lakirane bordo korice luksuzne knjige koja je imala prelepe fotografije i forzac od pausa. Grad ne može ni da odbija ni da prkosi ni da piše grafite ni da cepa plakate ni da ne dođe gde mu kažu ni da ne ide na njihove skupove i po njihovim Kulturnim stanicama, vašarima i dočecima vizantijskih Novih godina. Grad ne može da ih jasno i glasno otera u pizdu materinu. Grad ne može ali mogu ljudi toga grada. Jer oni jesu grad. Ovo jeste logička papazjanija ali morao sam to malo poetski. Poezija pa onda govnjive motke.

Srećan ti 23. oktobar, Dan oslobođenja i jedini pravi tvoj dan, Novi Sade.