COMMUNIQUÉ: NE GARANTUJEM KVALITET TEKSTA

Botovi, pred vama je nikad lakši zadatak. Priznajem da ovaj put zaista nema potrebe da čitate da biste lupali minuse...

A baš sam inače bio ubeđen da čitate pa onda argumentovano pobijete napisano a mene zasluženo nakrpite.

Uvek sam se, u okviru svojih (ne)skromnih mogućnosti, trudio da pišem o onome o čemu nešto znam ili bar mislim da znam ili imam pravo da iznesem stav jer sam uložio vreme i napor da temu shvatim. U proteklih nekoliko dana, razmišljajući o temi kolumne, došao sam do zaključka da teme koje se nameću imaju jedan bizaran zajednički momenat – nisu mi bliske. Opet, toliko su velike i nametljive da moram, ja a i svako drugi, da imam neki stav o njima.

Prvo sam se našao u situaciji da mi Vlado Georgijev postane simpatičan. Možda je simpatičan prejaka reč ali sam se svakako našao srcem i dušom na Vladovoj strani. Zabranili mu koncert u Smederevu jer se drznuo da otvoreno podrži jednog od kandidata za predsednika. Zna se da nije normalno da uopšte postoje drugi kandidati kad već imamo premijera koji bi da pređe na mesto predsednika i ponese nadležnosti i moć sa sobom, a odgovornost za dosadašnje premijerstvo da ne ponese. Svako ko pomisli da bi možda bolje radio predsednički posao od Njega je ili lud ili mrzitelj. I normalno da onom ko podrži bilo koga ko nije ON nema mesta ni na kakvoj bini i u javnom prostoru. Situacija je, u mom slučaju, postala nadrealna kad me je jedna novinarka pitala Šta sad mislim o muzici Vlada Georgijeva, obzirom na moje pro-Jankovićevsko raspoloženje? Mislim da su njegove otužne i dosadne pesme odjednom postale čista pankčina i magično se, kroz moje uši ugnjezdile u moje srce. Menjam svoje decenijsko mišljenje po kojem bih radije slušao samrtni ropac drage osobe nego hit Vlada Georgijeva. Pa, kako tako mentolski formulišete pitanje? Kako?!

Upravo i hoću da vam objasnim da pitanje mog (ili bilo čijeg) ukusa ne može biti kriterijum za dopuštanje ili zabranu nečijeg rada.

Idemo dalje... Danas smo čuli da policija Ne može da garantuje bezbednost na utakmici koju Voša treba da odigra sa Zvezdom u Novom Sadu. Stižemo do teme o kojoj skoro da mi zakonom treba zabraniti da govorim. Fudbal. 12 tomova enciklopedijski obimnih knjiga moglo bi se ispisati o onom što ja NE znam o fudbalu. Zašto se onda oglašavam? Zato što ovo sa fudbalom ima veze koliko i staklena vuna sa bakinim  štrikanjem džempera.

Biti u policijskom poslu znači baviti se obezbeđivanjem. Javnog reda i mira, sprovođenja zakona, ITD...
Otkad smo upotrebu sile delegirali državi da nas za naše i javno dobro, kad prosudi da treba, prebije ili zaključa, ona je postala ekskluzivni vlasnik licence za ovu vrstu posla. Štaviše, mi joj ovu aktivnost finansiramo. Sami joj dajemo deo svoje love za to! Fer je da zauzvrat ona svoj deo pogodbe obavi kako treba tj. da garantuje jebenu bezbednost tamo gde bi ova mogla da bude narušena!

Fudbalske utakmice su odavno manifestacije na kojima se okuplja priličan broj pasioniranih ljubitelja ugrožavanja bezbednosti. Ne bih sad o procentu koji na njih otpada od ukupnog broja prisutnih na stadionu ali on je toliki da često u njega spadaju i izvođači fudbalskih radova na samoj utakmici. Ponese ih atmosfera kad bezbednost uzme da bude ugrožavana. Zabavno je to, mora se priznati...

MUP je svoju kljakavu objavu potkrepio pričama o neophodnosti takvog-i-takvog tretiranja gostujućih navijača. Oni su, znate, navikli da dobiju to-i-to i obavezno toliko-i-toliko i ako im to ne date, hoće načisto da pošize a onda se pakao otvara. MUP o grupi siledžija govori kao o elementarnoj nepogodi najvišeg stepena. To vam je tako i mi tu ništa ne možemo. Kombinacija tornada, zemljotresa, biblijskih pošasti i nuklearnog udara. Bilo je takve situacije i pre. Sećate se neodržanih Prajdova? A da li se sećate, potom, održanih i obezbeđenih Prajdova? Onih kada je ista elementarna nepogoda, od koje nema spasa, ko po komandi ostala kod kuće da pere fantomke i glanca štangle.

Da li je jako opoziciono i pro-Jankovićevski zaključiti da aktivisti vladine organizacije Policija, dobro trenirani, brojčano moćni, dobro naoružani i opremljeni, mogu bez problema neutralizovati aktiviste para-vladine organizacije Siledžije? Uslov za to je da im poslodavac izda nedvosmisleno jasno naređenje da tako urade. Kao što je zaboravio da uradi na tim nekim Prajdovima i tim nekim paljenjima ambasada...