COMMUNIQUÉ: DAJTE NARODU IGARA I IGARA

Napredno je napredno samo ako unapređuje. Makar samo izreke...

Na top listi teških i mukotrpnih aktivnosti kojima ljudi mogu da se bave, pisanje kolumni na visokim temperaturama zauzima visoko 12. mesto. Opet, to je polujavna rabota pa ću vam, iako za time nema potrebe, reći da je ovo nudistička kolumna i da je autor piše potpuno nag. Ono što sad znate ne možete nikako da odznate. Žao mi je, živite sa tim i tešite se da barem ne vidite...

Možda se ne bih latio tako drastičnih mera da nisam, što kaže naš narod, imao da pozavršavam neke stvari po gradu, pa sam prokuvao i izdinstao se. Užasno sam ponosan na činjenicu da od maja do oktobra skoro uopšte ne koristim automobil i da se odajem tzv. surovom biciklizmu. Svuda idem dvotočkašem pogonjenim mnome i zahvaljujem kome već treba na tome što Novi Sad kao da je stvaran sa biciklizmom na umu. Kad čovek ne ide kolovozima i puno vremena provodi tamo gde su pešaci, više toga i primeti. Primeti, recimo, da Trg Slobode uopšte nikad nije slobodan! Da li ste svesni činjenice da tamo festivali nikada ne prestaju? Negde sredinom novembra prošle godine, neko je natakario neke kućice i to proglasio festivalom nečega. Otada pa do danas, festival je postao svestan sebe i otrgo se svakoj kontroli i ne planira nikada da prestane. Metastazirao je i na okolne ulice i trgove. Ja imam ozbiljne poteškoće da se setim centra Novog Sada bez tih skarabudženih kućica, bina i meteža koji je sam sebi svrha.

Ne znam više kad Novosadski festival proizvođača kitnikeza smenjuje Vojvodina krkanluk fest ili kad prestaje folklor a počinje svirka benda iz 1994. za kojeg sam bio ubeđen da više nema živih članova i da su zauvek nestali u ponorima Trećeg kanala. Taman pomislim: OK, ovo je sve što ima da se kaže na temu vina, rakije i čvaraka ili da nema više gradova pobratima iz Rusije koji treba da nam se predstave štandovima sa nečim što se tamo radi ili pravi, kad ono... Ima! Uvek ima. Odu nasmejani Rusi ali ih zameni šaljivi rege i ska anasambl koji danima ne silazi sa bine, dok zloglasne kućice privremeno nasele poslastičari iz Torde ili pintari iz Manđelosa and the show goes on...

Neko vreme sam imao čak i izvesno divljenje za stranačkog aparatčika zaduženog za smišljanje programa. Delovalo je kao nemoguća misija ispuniti to veliko ništa tim šarenim ničim ali otkako sam shvatio da su itekako uspešni, divljenje je zamenio čist revolt.

Nisam neki nadrndani deda kojem smeta aktivnost i dešavanje. Stvarno nisam. Ali, zar lepota priredbe, žurke, svirke, fešte nije upravo u tome što predstavljaju posebne prilike? Ako u činiji uvek ima keksa, keks ti jednostavno dopizdi. Ovi nam činiju redovno prepune tim metaforičnim keksom. Zato što pravog nema!

Hleba i igara (latinski: panem et circenses, doslovno: hleba i cirkusa) je izraz za metode kojima vlast obezbeđuje podršku stanovništva tako što prividno zadovoljava njegove kratkoročne interese i nevažne potrebe, a nauštrb dugoročnih interesa, odnosno da bi mu skrenula pažnju s daleko važnijih problema. 

Naša vlast nije tek bilo koja vlast. Ne, mi imamo Naprednu vlast i ona neće samo da uzme neki prepotopski metod i da ga rabi. Oni metod usavrše! Hleb je tako otpao, jer je trošak i nema ga za sve te smo dobili formulu Igara i igara. Hleb, izdašno namazam kavijarom, ide onima koji su u ekipi, ušemljeni, a nama ostaju slave i preslave u organizaciji lokalnih bogova iz SNS Panteona.

Ali opet, gde bre više nalaze te što im izlaze na bine?

Savet: Ako tvoj bend u planu nastupa ima više od 1 tezge na opštinskim priredbama, godišnje – odmah se raspadnite! Ako si solo umetnik, prekvalifikuj se u no(k)tara.